Connect with us

Istorija

PESNIK FRUŠKE GORE: 197 godina od rođenja velikog Branka Radičevića! (FOTO)

Published

on

Branko Radičević, srpski romantičarski pesnik i najodaniji sledbenik reforme pravopisa Vuka Stefanovića Karadžića, rođen je 28. marta 1824. godine.

Poreklo Branka Radičevića, po rođenju Aleksija, je predmet diskusije, međutim, veruje se da mu je porodica pod naletom Turaka izbegla iz Zete u Slavonski Brod, gde je Branko i rođen.

Kroz život mu nisu izostajala putovanja, sa šest godina se doselio u Zemun gde je pohađao osnovnu školu. Srednju je upisao u Sremskim Karlovcima a završiće je u Temišvaru, tamo je započeo i studije prava, nastavio ih u Pešti, potom i u Beču, ali ih nije priveo kraju.

Njegovu vezanost za Sremske Karlovce opisuje poema „Đački rastanak“, u kojoj je opevao Frušku goru.

Radičević kao vredan predstavnik romantizma, pravi pomak u srpskoj književnosti usredsređenoj dotad na klasicizam. Unosi notu evropskog duha i modernosti.

Učesnik je Bečkog kulturnog kruga, zbog svoje ljubavi ka narodnom jeziku na kom je i sam pisao, dokazao je da se umetnost može stvarati i narodnim rečima.

Nedeljko Čabrinović je svojim kolegama napisao spisak literature „koju moraju pročitati kako bi znali razlučiti istinu…

Posted by Serbian Times on Thursday, March 25, 2021

Delom objavljenim 1847. godine, prvom knjigom pesama napisanom na narodnom jeziku, doprinosi pobedi Vuka Stefanovića Karadžića, u nameri da dokaže da je srpski narodni jezik jedini pravi srpski jezik Srba.

Branko je svoje vreme često provodio u domu Vuka Karadžića. Društvo su mu pravili i Đura Daničić, Jakob Grim, Knez Mihailo Obrenović, ali i savremenik Njegoš.

Vukova ćerka Mina, u to vreme retko obrazovana ženska osoba, bi se uključivala u razgovore kad bi odstupali od onih najčešćih, vođenih pretežno oko Vukove reforme.

Ponesen Mininom pojavom, Radičević joj posvećuje pesmu „Pevam danju, pevam noću“. Obostrane simpatije se nisu pretvorile u nešto ozbijnije, zbog njenog oca koji je ugovarao uspešniju priliku za kćer.

Opasna bolest tog vremena nije poštedela Radičeviće, Branko je sa devet godina izgubio majku, a kasnije i brata od pošasti zvane tuberkuloza. Posle sopstvene dijagnoze, motivisan borbom za život, vraća se 1849. godine u Beč, sa nadom da će kroz studije medicine uspeti da nađe sebi lek.

“Duga bila, pa se izgubila, zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrijalo
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja’ —
U traljama otac vas ostavlja“

iz pesme Radičevića “Kad Mlidijah Umreti”.

Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt.

Posle preuranjene smrti u 29. godini, sećanja na njegov lik i delo su krenula da blede.

Posle tačno tri decenije od smrti, 1883. godine, ostvarena mu je želja, njegovi posmrtni ostaci su prebačeni iz Beča i sahranjeni na Stražilovu, vrhu Fruške gore, visoko iznad Sremskih Karlovaca.

U znak sećanja na Branka Radičevića, svake godine se održava manifestacija Brankovo kolo, organizovana istoimenom kulturnom institucijom iz Novog Sada.

Prošlogodišnjoj 49. manifestaciji je pridružena i svečanost Prolećni Brankovi dani.

Dan je obeležen dodelom Velike povelje Brankovog kola, književniku Matiji Bećkoviću.

PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:

Izvor: Danas
Foto: Wikimedia Creative Commons

Advertisement