Branko Radičević bio je srpski romantičarski pesnik i najodaniji sledbenik reforme pravopisa Vuka Stefanovića Karadžića.
Poreklo Branka Radičevića, po rođenju Aleksija, je predmet diskusije, međutim, veruje se da mu je porodica pod naletom Turaka izbegla iz Zete u Slavonski Brod, gde je Branko i rođen marta 1824. godine.
Kroz život mu nisu izostajala putovanja, sa šest godina se doselio u Zemun gde je pohađao osnovnu školu. Srednju je upisao u Sremskim Karlovcima a završiće je u Temišvaru, tamo je započeo i studije prava, nastavio ih u Pešti, potom i u Beču, ali ih nije priveo kraju.
Njegovu vezanost za Sremske Karlovce opisuje poema „Đački rastanak“, u kojoj je opevao Frušku goru.
Radičević kao vredan predstavnik romantizma, pravi pomak u srpskoj književnosti usredsređenoj dotad na klasicizam. Unosi notu evropskog duha i modernosti.
Učesnik je Bečkog kulturnog kruga, zbog svoje ljubavi ka narodnom jeziku na kom je i sam pisao, dokazao je da se umetnost može stvarati i narodnim rečima.
Delom objavljenim 1847. godine, prvom knjigom pesama napisanom na narodnom jeziku, doprinosi pobedi Vuka Stefanovića Karadžića, u nameri da dokaže da je srpski narodni jezik jedini pravi srpski jezik Srba.
Branko je svoje vreme često provodio u domu Vuka Karadžića. Društvo su mu pravili i Đura Daničić, Jakob Grim, Knez Mihailo Obrenović, ali i savremenik Njegoš.
Vukova ćerka Mina, u to vreme retko obrazovana ženska osoba, bi se uključivala u razgovore kad bi odstupali od onih najčešćih, vođenih pretežno oko Vukove reforme.
Ponesen Mininom pojavom, Radičević joj posvećuje pesmu „Pevam danju, pevam noću“. Obostrane simpatije se nisu pretvorile u nešto ozbijnije, zbog njenog oca koji je ugovarao uspešniju priliku za kćer.
Opasna bolest tog vremena nije poštedela Radičeviće, Branko je sa devet godina izgubio majku, a kasnije i brata od pošasti zvane tuberkuloza. Posle sopstvene dijagnoze, motivisan borbom za život, vraća se 1849. godine u Beč, sa nadom da će kroz studije medicine uspeti da nađe sebi lek.
“Duga bila, pa se izgubila, zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrijalo
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja’ —
U traljama otac vas ostavlja“
iz pesme Radičevića “Kad Mlidijah Umreti”.
Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt.
Posle preuranjene smrti u 29. godini, sećanja na njegov lik i delo su krenula da blede.
Posle tačno tri decenije od smrti, 1883. godine, ostvarena mu je želja, njegovi posmrtni ostaci su prebačeni iz Beča i sahranjeni na Stražilovu, vrhu Fruške gore, visoko iznad Sremskih Karlovaca.
U znak sećanja na Branka Radičevića, svake godine se održava manifestacija Brankovo kolo, organizovana istoimenom kulturnom institucijom iz Novog Sada.
PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:
Izvor: Danas
Foto: Wikimedia Creative Commons
