Connect with us

Srbija

ON JE ISKORISTIO SVOJU DRUGU ŠANSU: Bivši robijaš i kriminalac danas peče kiflice i deli siromašnima! (VIDEO)

Published

on

O srpskim se zatvorima se godinama ispredaju razne, često zastrašujuće priče, ali retko je ko uspeo da ode sa druge strane i da dokumentuje iskustva onih koji provode dane, godine, a nekad i decenije iza rešetaka.

Emisija “Iza brave” je prvi takav pokušaj koji otkriva sav horor srpskih kazamata, ali i donosi životne priče ljudi koji služe ili su odslužili svoje kazne i postavlja ključno pitanje: “Da li neki od njih zaslužuju drugu šansu?”  

Jedan od njih je Bojan, koji nakon izlaska iz zatvora traži svoju drugu šansu kroz akcije udruženja “Posle kiše” i pokušava da budu funkcionalan član društva. 

Na tom putu mu pomažu stručna lica, sociolozi i psiholozi…

Kad bivši robijaš peče kiflice za siromašne

– Bojan je izuzetan čovek – kaže Nevena Canković iz NVO “Posle kiše”.

– Veoma je posvećen porodici, a ono što ga nakon izlaska iz zatvora drži van svih tih loših situacija i društva je porodica i pekara koju je otvorio. Nema neku zaradu od nje, ali mu ona zaokuplja pažnju. Tokom vanrednog stanja on je svaki dan pekao kiflice i delio siromašnim ljudima. Prošao je izuzetno težak period u zatvoru i meni je cilj, kao mentoru, da ga sklonim sa ulice i da mu obezbedim sva prava kako bi mogao da nastavi normalan život – objašnjava Nevena Canković.

– Kada sam se vratio na slobodu, pokušavao sam da nađem posao. Tražio sam da dobijem pomoć za samozapošljavanje. Dva puta su me odbili zato što sam bio osuđivan. Bila je prilika da se zaposlim kao frizer u školi za gluvoneme, ali sam odbijen jer sam bio u zatvoru. Ja sam svoju kaznu odslužio, ali je društvo nastavilo da me diskriminiše, kaže Bojan Živković.

A onda je, uz pomoć ljudi iz NVO “Posle kiše”, pokrenuo pekaru.

– Sve je lepo krenulo, ali nismo imali iskustva i nagomilali su se troškovi, nameti.  Uspeli smo da smanjimo troškove i ne predajemo se. Nadamo se da će neko to da prepozna i da nam pomogne.

Bojan priča kako je opet došao u sukob sa zakonom:

– Kada sam izašao iz zatvora, opet sam sreo isti krug ljudi. Oni su znali da sam “ispravan” i da nikoga nisam namestio. Znali su da tokom torture nisam rekao ni jedno ime. To su odmah znali, ali ne znam kako. Hteo sam da krenem nekim drugim putem, ali mi oni nisu dali već su mi podmetali nogu. Na kraju su me ponudili da opet radim isto sa narkoticima, ja sam pristao i opet bio uhapšen. Završio sam ovaj put sa nanogicom i kada sam je skinuo evo već tri godine živim normalnim životom i radim u pekari.

Soba za silovanje

Bojan se priseća dana provedenih u zatvoru…

– Postoje sobe u kojima su silovatelji. Tamo su slali neposlušne kako bi ih ovi mučili i svašta im radili. Tako su nas kažnjavali i toga sam se najviše plašio, molio sam se samo da me ne pošalju tamo. Oni tamo uništavaju čoveka. Siluju ga, muče ga, biju ga, zlostavljaju. Imao sam situaciju da je dečko izašao iz sobe i rekao “Mene su silovali ovde”, sa neskrivenim užasom objašnjava Živković, pa dodaje:

SOBA ZA ONE KOJI PREKRŠE PRAVILA: Kadar iz Zabele

– To rade komandiri, tako ti zagorčaju život. Tako te kazne, pošalju te u sobu gde će da te siluju. To je najveća kazna. Biju te i to zaraste, ali ovo ne može da zaraste. Zbog takvih stvari se i dešava da mnogi mnogo gori izađu iz zatvora nego što odu tamo.

Nije teška robija, teški su robijaši

Kriminolog Zlatko Nikolić o uslovima u srpskim zatvorima kaže sledeće:

– Nije teška robija, teški su robijaši. Ta izreka objašnjava sve. Čovek kada je u zatvoru ne zna ko je preko puta njega i šta je spreman da uradi. Pored uskraćivanja slobode i autonomije, jer možeš da radiš samo šta ti dozvole, i to neznanje ko je čovek preko puta je jedan od glavnih strahova kod zatvorenika.

Bojan Živković nastavlja priču o svom zatvorskom životu, o onome što mu je bilo najteže…

-Moja supruga kada bi dolazila skidali su je do gole kože. Ja sam počinio krivično delo, zašto moja porodica da ispašta? Najtraumatičnije mi je bilo kada bi mi dolazla ćerka. Ona je imala sedam godina, a oni su me pred nju dovodili sa lisicama na rukama, kaže Živković, a sećanja mu dalje iskrsavaju:  

-Ceo taj 7. paviljon je užasan. Ne znam kada je zgrada podignuta, ali uslovi su očajni, nema vode na drugom i trećem spratu, a u podrumu je soba za mučenje. Vaspitačica iz 7. paviljona je šetala tu dok su me tukli. Ona je lepuškasta i jedino žensko tu i onda su mnogi trčali kod nje, valjda samo da bi imali neki kontakt sa ženskom osobom. Ja nikada nisam otišao kod nje, a čuo sam da je drugima pretila: “Vidite kako je prošao živković. Nemoj i vi tako da prođete. Sedite i slušajte. Shvatio sam da ne mogu da očekujem nikakvu pomoć ni od vaspitača, ni od komandira i nikada se nikome nisam obratio za pomoć. Shvatio sam da sistem uopšte ne radi i da nema svrhe očekivati pomoć.

Jedan zatvor, 1.000 ljudi, jedan psiholog

– Uslovi u zatvorima moraju da se promene. No, to je jako teško ako u zatvorima imate jednog psihologa, jednog pedagoga i jednog specijalnog pedagoga na 1000 ljudi. Moramo drastično da menjamo uslove rada stručnjaka kako bismo promenili i uslove u zatvorima i kako bi bilo napredka, kaže kriminolog Dobrivoje Radovanović. 

Bojanova majka Svetlana Živković priseća se trenutaka kada je njen sin uhapšen 

– To je bio stravičan trenutak u mom životu. Došli su ljudi da me pitaju gde su Bojan i Nenad, a ja nisam znala. Onda su došli neki drugi i rekli mi da su uhapšeni. Bila sam u šoku nekoliko dana, a onda sam krenula da se borim. U jednom momentu tu je stradala ne jedna, nego tri porodice – dodaje ona.

BILA SAM U ŠOKU: Bojanova majka Svetlana u pekari u kojoj traži šansu za novi život

– Bilo mi je mnogo teško. On je psihički pao u zatvoru. Suprug i ja smo ga obilazili svakih 15 dana. To mu je dosta pomoglo.

Bojan Živković vraća film na prve dane pryovedene u zatvoru

Kada sam prvi put ušao u zatvor pomislio sam “Ako pakao postoji, ovako je u paklu”. Na odsluženje kazne sam otišao u”Zabelu”. Drugovi su mi rekli kako treba da izbegnem na svaki način 7. paviljon, ali mene su smestili baš u njega. Kada sam došao tamo tukli su me komandiri od večere do večere. U jednom trenutku sam razmišljao da li da se ubijem ili da me ubiju, kaže Bojan u emisiji “Iza brave” autorke Silvane Stanković, koja se emituje na Happy TV.

Nakon svega što je proživeo, ističe da sada puno više ceni miran život i porodicu i veruje da u pekarskom poslu leži njegova budućnost.

Tekst: Iza brave/Serbian Times Foto: Happy TV/Iza brave

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement