Connect with us

Srbija

“HALO, PROFESORKA, JEL ME VI TO LOŽITE?”: Kako su srpski glumački velikani primali vesti o nagradama

Published

on

Retki su umetnici koji su toliko ogrezli u nagradama da ih one više ne vesele. Naprotiv, čini se da nagrada nagradu privlači. A prva priznanja se prihvataju nespretno, zadržanog daha, skoro sa strahom, kaže književnica i rediteljka Vida Ognjenović, koja je često bila u prilici da prva saopšti vest njihovim dobitnicima.

U vreme prazničnog darivanja i godišnjih priznanja, Vida Ognjenović priča nam o nagradama i nagrađivanju, i otkriva kako su na vest da su laureati reagovali glumci Petar Božović, Mirjana Karanović, Olivera Marković, Mira Stupica, Igor Đorđević, ali i ona sama:

– U jednoj redovnoj pozorišnoj sezoni ima mnogo više dobro odigranih uloga, nego nagrada. Smatram da su nagrade pozorišnim ljudima, mislim glumačke, rediteljske i druge, uglavnom pravedne i zaista zaslužene. To je javni posao, predstava i njeni autori su svaki put kad se digne zavesa na ispitu i aplauz im je prva, neposredna ocena, a nagrada je zapravo zbirka aplauza. I, kao što rekoh, teško je žirirati kad su takve situacije da ima mnogo predloga. Žiri onda vaga i premišlja, poredi, raspravlja i na kraju prevagne neko obrazloženje koje većina prihvati.

Ne verujem da ima glumca, ili reditelja, scenografa, muzičara, kostimografa, ili ikoga ko radi na predstavi ili filmu, a da se ne raduje nagradi. Jeste, nekad bude iznenađen, pa se malo zbuni, i kad očekuje na osnovu ranijih pohvala i uspeha, opet ga vest zatekne i malo mu oduzme dah. Ni oni kojima je ta nagrada ko zna koja po redu, ne primaju tu vest kao da su navikli ili prerasli takve radosti. Ne, ne, to je najređe, ili gotovo nemoguće da neko s ravnodušnošću odgovoru na tu vest. To je trenutak kad vest nekako obori sve ograde i poze.

– Sterijino pozorje ima lep običaj, valjda od samog osnivanja, da iste večeri po završetku poslednje predstave žiri zaseda i, negde oko ponoći, nagrade se već znaju. Onda sekretar žirija javlja dobitnicima. Danas je to mnogo lakše sa mobilnim telefonima, nekad smo to čekali kod kuće, s najvećom nervozom i tremom. Ima nečeg dečjeg u tom iščekivanju o kome su se prepričavale mnoge zgode. Dešavalo se, na primer, da pozvoni telefon i onaj koji čeka se baci na slušalicu, a ono zove prijatelj ili neko od rodbine da pita, ima li novosti sa Festivala… I ja sam tako čekala, i to više puta. Nekad i dočekala dobru vest, a nekad čekala uzalud. Iskusila sam tu napetost, pa sam uključivala telefonsku sekretaricu i izlazila da se prošetam u ponoć, da izmamim iznenađenje…

Glas osetljivog, ranjivog Petra Božovića

– Dobro poznajem sjajnog glumca Petra Božovića. On je moj prijatelj, znam ga iz Probne sale, iz kafane, sa zajedničkih premijera, sedeljki. Bio je to uzbudljiv trenutak, priznajem. Zadrhtala mi je ruka dok sam čekala da se Petar odazove na telefon. I baš sam se pitala šta će da kaže i kako li će da primi ovu vest. Uvek mi je bio zanimljiv taj momenat kad će glumac na trenutak da se vraća sam sebi, kad ne mora, a i ne može, da podešava nastup i stav, već daje na volju svojim osećanjima, kakva god da su toj prilici.

“Petre, čestitam, dobitnik si Dobričinog prstena. Bravo, evo pozdravljaju te i članovi žirija Svetlana Bojković i Goran Marković, ostali su glasali onlajn”, rekla sam mu.

Kratka tišina je bila, a onda se čuo njegov glas: “Pa hvala ti. Baš lepo. Hvala žiriju”.

– Bio je to pravi Petrov glas. Glas osetljivog, nežnog, ranjivog čoveka, koji tu svoju meku notu sklanja, maskira iza svega i svačega, iza fasade nekog otuđenja. Tog momenta je zvučao baš kao on sam, svoj sopstveni lik, bez ikakve poze, nadgradnje, iskreno srećan što je nagrađen.

Mirjana Karanović je govorila dirljivo

– Prošle godine je Mirjana Karanović dobila Dobričin prsten. Naša Brankica iz Udruženja dramskih umetnika ju je pozvala i rekla da treba da popričam s njom. Članovi žirija su sedeli oko stola, još nije bilo korone, pa smo bili načičkani jedno do drugoga i bez maski.

“Čestitam. Miro, dobili ste Dobričin prsten, javljam vam to u ime žirija kojem sam predsedavala”, rekla sam i nabrojala sam imena članova.

“Dobričin prsten”, ponovila je ona ozbiljno, “hvala, hvala mnogo”.

Govorila je nekako dirljivo stišano, zvučalo je kao da se uvek uraganski raspoložena Mira, posle tolikih uspeha, nagrada i priznanja za bezmalo sve što je uradila, skoro snebiva s one strane žice. Kao da se pita šta još treba da kaže. Ipak smo je malo iznenadili, činilo se. Primireno je zvučao njen glas i ta mirnoća je delovala sasvim prirodno. Izgleda da nagrada u prave ruke uvek čini da su te ruke pomalo nespretne u tom trenutku….

Olivera Marković: Konačno ću dobiti jedan vredan zlatni prsten

– Predsedavala sam žirijem kad je Dobričin prsten dobila Olivera Marković. Ona je zaista bila zvezda. Naigrala se vrhunskih uloga i nadobijala nagrada i nagrada. Ovu za životno delo, sećam se, dobila je baš kad se oporavljala od neke operacije.

“Dobričin prsten”, iznenadila se, “Jao, pa, hvala vam”.

“Verujem da ste se nadali, znali ste valjda da vas ta nagrada ne može mimoići”, prokomentarisala sam.

“Ma da, rečeno mi je da sam predložena, ali nisam znala kad se odlučuje. Pa jesam se nadala, što bih krila, nadala sam se, ali opet sam malo i strepela. Ma to vam je to, mi glumci uvek strepimo da se nećemo dopasti”.

“Ne verujem da ste vi, gospođo, ikad imali takvu strepnju”, odgovorila sam joj.

“A zašto ne verujete”, smejala se.

“Zato što za tu vrstu straha kod vas nikad nije bilo ni najmanjeg razloga, jer vi ste glumački vihor”.

“Da, ali opet kad se upale ona svetla… Ma, dobro”, prekinula je sama sebe, “Šta sam zapela… Nego, hvala žiriju, hvala svima, lepa je ovo nagrada. Eto, i ja ću konačno dobiti vredan zlatni prsten i to kao priznanje za glumu, a ne kao znak da sam udata i markirana…”.

I uspela je da ispriča i nekoliko veoma duhovitih šala u čemu je bila majstorica.

Igor Đorđević: Profesorka, jel me vi ložite?

– Reakcije mladih su drugačije. Oprezni su, zbunjeni, kao da se plaše skrivene kamere. Sjajni Igor Đorđević, sa nepune dve decenije otkad igra na scenama i ekranima, nadobijao se zasluženih nagrada, sad se malo privikao. Ispočetka se skoro plašio nagrada. Javila sam mu jednom posle završetka žiriranja da je dobio Nagradu Budva Grad Teatra.

“Jao, nemojte, profesorice, je li to stvarno, ili me vi ložite”, pitao je.

“Šta vas ložim, kakav je to rečnik, Igi”, kao ljutim se ja. “Ništa vas ne ložim, nego vam čestitam od srca”.

“Jao, hvala vam, izvinite, pa divno, baš, ali ne mogu da verujem… Dobro, dobro, hvala vam, radujem se… A ko je još dobio?”

“Pa niko”, kažem, “dodeljuje se samo jedna festivalska nagrada godišnje za pozorišnu umetnost”.

Zaćutao je začas, a onda tiho rekao: “Auu, nisam znao… Hvala”.

Stupica: Lepe vesti očekujem samo od lekara

– Pamtim Miru Stupicu kada je dobila Nagradu “Mića Popović” koju su dodeljivale Galerija Haos i Zadužbina Mića Popović. Predsednik žirija Ljuba Simović nije bio stigao, a trebalo je hitno da javimo Miri zbog medija. Pozvala sam je i odmah počela.

“Imam jednu divnu vest za vas…”.

“Ajde, reci”, smeje se ona njenim čuvenim zvonkim smehom, koji nikad nije menjao treperavu intonaciju. “Mada sad lepe vesti očekujem samo od lekara”.ž

Kažem joj za nagradu i za svečano uručenje.

“Au, pa to je baš lepo, hvala vam”, a smeh zvoni. “Naravno da ću doći, hvala žiriju, hvala Ljubi Simoviću, lepo je da ste me se setili”.

“Nametnuli ste se”, kažem, “mnogo bi truda trebalo žiriju da vas mimoiđe.

“Ajde, ajde, bilo je, bogami i mimoilaženja”, smeje se ona i dalje.

“Znate li kako ću nasloviti govor na dodeli?”, rekoh.

“Kako, ajde reci”, kao izazivački pita ona.

“Reći ću: Ispod svake Mire sto đavola vire, a ispod Stupice hiljadu”.

Smejala se radosno i zvonko i govorila: “Baš se radujem, znala sam dobro Miću i pozdrav svima. Vidimo se”.

“Branila sam se ćutanjem”

– Uvek sam vest o nagradama primala s radošću. Ponekad sam pokušavala da je malo prigušim, da bih delovala ozbiljnije, ali nisam u tome uspevala. Jednom sam na takvu vest za trenutak izgubila moć govora. Da opet pomenem Ljubu Simovića, on je često bio u žirijima.

U proleće 1995. pozvao me telefonom i rekao: “Dobar dan, nadam se da ste dobro, i treba da budete, jer imam za vas jednu lepu vest”.

“Blago meni. Radujem se unapred”, odgovorila sam.

“Zaista je lepa vest. Vi ste ovogodišnja dobitnica Andrićeve nagrade. Dobili ste je za knjigu pripovedaka ‘Otrovno mleko maslačka’”.

Mislim da sam ćutala najmanje pola minuta.

“Jeste li tu, alo, čujete li me”, pitao je Simović.

A ja sam ćutala, nisam imala ni daha ni glasa, branila sam se ćutanjem. Malo kasnije sam jedva čujno promucala: “Hvala vam” i to ponavljala…

Izvor: Nova.rs Foto: Arhiva Nova.rs, Youtube, Wikipedia

Continue Reading
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement