Beograđanka Branka Babić Karajica sama putuje duže od decenije i za to vreme videla je i obišla 130 zemalja. Profesorka engleskog jezika u penziji imala je 58 godina kada je rešila da sama krene nepoznatim stazama i kada je usvojila moto legendarne spisateljice Suzan Sontag koja je napisala: „Nisam bila svuda, ali je na mojoj listi“.
Da, imala sam 58 kada sam osetila neobičnu i snažnu želju da putujem sama i tada su se stvorili uslovi da sebi mogu to da ispunim. Ne znam tačno koliko sam proputovala u zadnjih 11 godina od kada intenzivno putujem sama, ali pre toga sam sa roditeljima, kasnije sa mužem i decom obišla 50-ak zemalja – priča Branka.
Na putovanja kreće sa puno entuzijazma ali bez očekivanja. Kaže da je naučila da bude opuštena i strpljiva, pa tako uspeva da izbegne razočarenja.
Uvek sam otvorena za neočekivana prijatna iznenađenja! Svako putovanje počinjem pripremama koje mogu da traju samo par dana, ali i više meseci. Redovno obnavljam vakcine tako da o tome ne razmišljam. Najveći problem predstavljaju vize zbog kojih planovi mogu ozbiljno da se poremete. Prošlog leta sam, na primer, tri puta dobila pogrešnu vizu za Ugandu. Te pogrešno ime, onda pogrešna nacionalnost, pomešani datumi… Na kraju sam odlučila da promenim ceo smer putovanja – seća se.
Trudi se da smisleno prati neku putanju, da ne ide u cik-cak. To nije uvek moguće, ali ne dozvoljava sebi da je neka dešavanja obeshrabre. Ni korona je nije zaustavila! Posle devet meseci pandemije, krajem 2020, Kostarika je otvorila granice. Branka je odmah zamislila tu neodoljivo privlačnu kombinaciju vulkana, džungle i peskovitih plaža i pošla na put.
Posle samo dva dana provedena u glavnom gradu San Hoseu, na putu do prvog vulkana, u totalnoj nedođiji, dva sata od prvog većeg mesta, glupo sam se okliznula i slomila članak. Odlazak u bolnicu u toj zabiti Centralne Amerike za vreme korone je priča za sebe. U svakom slučaju namestili su mi nogu, stavili gips i poslali u hotel bez ikakve terapije. Obavestila sam familiju i konsultovala se sa par prijatelja lekara koji su me odmah pitali da li sam primila fraxiparin. Zovem bolnicu u kostarikanskoj nedođiji, dobijem lekara koji kaže da oni ne praktikuju davanje fraxiparina preventivno i da ne mogu da ga dobijem u apoteci bez recepta. Posledica toga je bila masivna dubokovenozna tromboza i šest meseci nepomičnog ležanja. Tako sam na svojoj koži osetila koliko je različit pristup medicini u raznim delovima sveta – seća se ne tako davnog putovanja sa ovim, blago rečeno pehom.
Međutim, to je nije sprečilo da se godinu dana kasnije popne na 2.200 metara visok vrh u Bwindi prašumi u Ugandi i da izbliza vidi planinske gorile. Pitamo je šta kaže ljudima koje upoznaje na putovanjima i da li im je neobično što putuje sama.
Srećem različite ljude, ali uglavnom svima moram da objasnim gde je Srbija i da nisam iz Sibira. Oni koji su čuli za Srbiju spominju Nemanju Vidića i Novaka Đokovića, kao što su nekada pominjali Tita. Tek poneki mlađi bekpeker se raspita o poseti Beogradu zbog noćnog života – smeje se kad se seti šta je sve preturila preko glave.
Brankino najduže putovanje po Južnoj Americi i karipskim ostrvima trajalo skoro pet meseci, a jedino koje je skratila je prvo putovanje po Africi.
Krenula sam na 10 nedelja, a vratila se dve nedelje ranije. Afrika nije prijatna za ženu koja putuje sama lokalnim prevozom ili iznajmljenim kolima. Potrebno je zaista neograničeno strpljenje koje tada još uvek nisam imala i prihvatanje da stvari prosto funkcionišu drugačije. Na primer, kad sam stigla u Kejptaun i otišla da iznajmim kola, čovek u agenciji mi da ključeve i kaže: „Nemojte slučajno da stanete ako vas zaustavi policija jer je verovatnije da su to gangsteri. Dajte gas i idite do prve stanice policije, pa tamo vidite da li ima neki problem“. Nedelju dana sam sa strahom gledala svaka policijska kola, bila pod velikim stresom i odlučila da se vratim kući iako je Južna Afrika prelepa. I danas mi je žao što nisam obišla istočnu obalu – vajka se.
Na pitanje postoji li neko mesto na kome je zanemela od lepote, Branka odgovara da skoro u svakoj zemlji naleti na nešto što joj zaustavi dah.
Tadž Mahal u Indiji, glineni vojnici u Kini, Nacionalni park Lencois maranjenses u Brazilu, Rt dobre nade u Južnoj Africi, zalasci sunca na Komoros ostrvima u indijskom okeanu, pevanje budističkih monaha u hramovima Luang Pravang u Laosu, kompleks hramova Angkor vat u džunglama Kambodže, krda gnua koji prelaze reku Maru između Kenije i Tanzanije… Na svetu ima toliko prelepih predela i pojava – priča svetska putnica.
Na putovanjima ima puno opasnosti, a za Branku su najopasnije destinacije bile Papua Novu Gvineja i Solomonska Ostrva.
Zanimljivo je da ni u jednoj od tih zemalja nisam doživela ni najmanju neprijatnost, međutim, u centru Ženeve, u super sigurnoj Švajcarskoj su mi ukrali tašnu dok sam sedela u restoranu. Ostala sam bez para, pasoša i telefona i jedva uspela da se vratim u zemlju. Tako da, ne vredi razmišljati o opasnostima. Putujem uvek sa dozom opreza ali bez straha.
Tako o putovanjima priča Branka koja upoznaje svet vozeći se često egzotičnim lokalnim vozovima i autobusima, iznajmljenim kolima, brodićima, ali i onim malenim avionima koji lete između ostrva…
Od koga je nasledila avanturistički duh, pitamo, a ona kaže da su je roditelji takvom stvorili. Bila jedino dete u porodici, i sa majčine i sa očeve strane, međutim, suprotno očekivanjima njeni su se svojski trudili da svoju jedinicu osamostale.
Sa 11 godina sam počela da provodim leta po kampovima, sa 15 sam letovala sama, a sa 17 sam otišla iz roditeljske kuće na fakultet i započela sasvim samostalan život. Moram da napomenem da sam tih 11 godinica imala 1965. godine, u vreme kada se devojčice nisu baš često odvajale od roditelja! Neizmerno sam im zahvalna što su me naučili da budem samostalna i odgovorna za svoje postupke, da rastem bez straha. Tako isto sam pokušala da odgajam i moje dve ćerke – kaže ova neustrašiva dama, vedre prirode i neiscrpne energije kojoj smo za kraj razgovora poželeli mirna mora, nebo bez oluja i otvorene puteve na sve strane sveta.
SAZNAJTE VIŠE:
BAKA MILOJKA ЈЕ ČUDO: Piše pesme za decu i stihove za pevače, a ima samo 6 razreda osnovne! (FOTO)
ORLOVI DOBILI POJAČANJE: FIFA odobrila mladom asu da zaigra za reprezentaciju Srbije!
Izvor: Blic
Foto: Printscreen Instagram @brankababickarajica
