Predstava “Apsolutno romantični” Srpskog pozorišta Čikago stiže 17, 18 i 19 marta u Skokie teatar. Rađena je po tekstovima Milana Andrijanića, Seta Kramera i Džejmsa Hensona. Režiju potpisuje Milan Andrijanić, glavnu ulogu tumači Milovan Glogovac, a pored njega tu su Milenko Šišarica, Ana Hopkins, Vlatko Ždrale, Nikolina Burilo, Milan Andrijanić, Nenad Jelača, Vladimir Mulina, Aleksandra Nenadović i Jovana Gill.
-Predstava je svojevrsni omnibus sa primesama kabarea. A posvećena je pre svega ljubavi, i večnoj temi – odnosima žene i muškarca. Pokušaćemo da čikaškoj publici podarimo pitku komediju satkanu od priča u kojima će se mnogi pronaći. Kabaretski delovi su isprepleteni sa ovim kratkim pričama u jednu interesantnu celinu koja će, nadamo se, probuditi ili ojačati ono lepo što svi nosimo u sebi – a to je ljubav. Ako uz to dodate vešto dozirani humor, eto razloga za jedno lepo veče. Moj predlog je da na predstavu obavezo povedete vašu lepšu polovinu. Ili da ona povede vas, kako god više volite, kaže za Serbian Times Milovan Glogovac, glumac Srpskog pozorišta Čikago.
Jesu li muško ženski odnosi danas drugačiji nego u doba kada je predstava napisana, jeste li imali potrebu da je modifikujete, prilagodite vremenu?
-Predstava je u planu već nekoliko godina, a priče su savremene. A rekao bih i univerzalne. Muško ženski odnosi su se vremenom verovatno menjali u nekom pojavnom obliku, ali su osnovne emocije i reakcije najverovatnije uvek bile iste, ili barem veoma slične. Taj pojavni oblik je dobar izvor duhovitih opaski i zapažanja, a emocije sjajna inspiracija za pisanje priča. Time smo se vodili u stvaranju ove predstave.
Šta je ono univerzalno u tim odnosima što vreme ne menja?
-Rekao bih da su to emocije. Počevši od one prve zaljubljenosti, do ljubavi u svojoj punoći, a sve to začinjeno strašću, ljubomorom, svađicama i jos koječime. To su večne teme za analize i rasprave. Ali je na kraju najvažnije ono što mi sami osećamo, i što možemo da podelimo sa drugima.
Pretpostavljam da ste ciljano izabrali jednu ovakvu, “apsolutno romantičnu” predstavu za dolazak proleća koji sledi…
-Odlično vam je zapažanje, ali moram da priznam da nismo na to mislili. Hvala na ideji! Kao što rekoste, predstava ovakve tematike i naslova nam definitivno svima treba, jer je i prva asocijacija na proleće početak ili ponovno rađanje, uz mnoštvo boja i zvukova koje samo sto nismo zaboravili.
Kako teče rad na predstavi? kako izgledaju te Vaše probe, cela organizacija u pozorištu, pošto svi imate poslove od kojih živite, a ovo radite u slobodno vreme…
-Svaka nova predstava je svojevrsna avantura. Nije lako organizovati sve što je potrebno da se predstava izvede. Mi jesmo amateri, ali smo i zaljubljenici u pisanu i izgovorenu reč. To nam daje energiju i upućuje nas jedne ka drugima. Postoji deo koji je čista igra, i to je verovatno najlepši deo priprema jedne predstave. Ali tu je i sve ono pozadinsko planiranje i vreme uloženo u tehnički deo. Pomislite samo na projekciju vašeg omiljenog filma, nakon koje sledi lista svih onih koji su učestvovali u njegovoj kreaciji. E, pa slično je i u našem pozorištu, samo mi imamo mnogo manje ljudi koji sve to moraju da osmisle i urade. Probe su često podeljene po scenama, tako da naši glumci što efikasnije provedu vreme na njima. Naravno, uvek ima i onih koji ostaju duže, ali se trudimo da najbolje moguće iskoristimo svačije slobodno vreme. Jer sve ovo što mi radimo, radimo u naše slobodno vreme. Svi mi imamo obaveze vezane za poslove od kojih živimo mi i naše porodice, i od njih treba “uštinuti” malo vremena koje se posveti pozorištu. Kad se nešto voli i radi sa strašću, nije teško.
Šta Vama znači rad u jednom amaterskom pozorištu u dijaspori?
-Rad u pozorištu oplemenjuje. Treba dosta truda i ozbiljnosti, ali kao što rekoh, ima tu i puno igre. Biti u društvu sa istomišljenicima punim entuzijazma i pozitivne energije, izaći iz ponekad tmurne stvarnosti, i uz to slaviti lepe stvari, bitne događaje i naše velikane, zaista je veoma ispunjavajuće. I uvek nam treba svežih ideja i nove energije. Otvoreni smo za svaku vrstu saradnje sa dobrim ljudima.
Koliko dugo ste u Americi, odakle ste došli u nju Americi i čime se bavite kada ne glumite?
-Rođen sam u Beogradu 1971. Odrastao sam u Hercegovini, to mi je zavičaj. Preciznije, bio sam tamo od svog šestog meseca do šeste godine, i kasnije tokom svih školskih raspusta. Mislim da mi je to najviše oblikovalo ličnost, kako god da vam se to spolja čini. Nakon Vojne gimnazije i tri godine Vojne akademije, prešao sam na ETF i tamo diplomirao. Godine 2000. sam sa suprugom Biljanom došao u Ameriku, i od tada smo tu. Sad nas je četvoro, tu su jos Iva i Filip. Radim kao elektro inženjer u jednoj kompaniji. Ljubav ka živoj reči je nekako uvek bila prisutna u meni. Oženio sam umetnicu, slikarku i sjajnu scenografkinju. Otac mi je bio pesnik, sestra svira i izuzetno lepo peva, brat je glumio u Dadovu i sad je član jedne improv-trupe u Trondhajmu, u Norveškoj. A majka nas već više od sedamdeset godina pazi i čuva od svakog zla. I ne namerava da stane još dugo, dugo… A i rođak je bio sjajan glumac, legenda.
Šta imate da poručite Vašoj publici u Čikagu pred premijeru?
-Mi, Srbi, nismo brojčano veliki narod, i treba da se družimo i pomažemo jedni drugima, u matici i u rasejanju. I da pamtimo ono dobro što nas je kroz istoriju karakterisalo, i to prenosimo na nove generacije. Naše pozorište je, između ostalog, i tome posvećeno. Hvala našoj publici, vama novinarima, i svim sadašnjim, bivšim i budućim članovima našeg pozorišta. Zdravi bili!, poručuje na kraju razgovora Milovan Glogovac, glumac amaterskog Srpskog pozorišta Čikago.
I ističe da uz pomenute glumce i režisera predstave “Apsolutno romantični”, treba pomenuti da je plesnu koreografiju osmislila Maja Kovačević, za scenografiju se pobrinuo Milenko Šišarica, Vlado Savčić je majstor svetla, a Dejan Glišović je već standardno muzički urednik. Takođe, tu su i neizbežne Aleksandra Savić, Milijana Arsenić, Milijana Mirković i Tanja Raković.
Tekst: Antonije Kovačević Foto: Srpsko pozorište Čikago
