Connect with us

Amerika

NJIMA SVAKI DAN LIČI NA EPIDEMIJU: Srpski “azbestari” iz Nju Džersija zarađuju odlično, ali svakog dana stavljaju glavu u torbu

Published

on

Legenda o Srbima “azbestarima” iz Nju Džersija ne može biti ispričana bez Milutina Srbljaka, čoveka koji je obučio mnoge generacije naših ljudi koji su se u potrazi trbuhom za kruhom iskrcali na Istočnoj obali Amerike i izabrali da se bave poslom koji je dobro plaćen, ali sa sobom nosi opasnost koja traje i decenijama nako što prestanete da se njime bavite.

Milutin je rođen je pre 68 godina u Peći. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Po profesiji lekar, specijalista epidemiolog, u vremena kada se ta profesija (u nedostatku epidemija valjda) nije mnogo cenila u otadžbini, rešio je da sa porodicom krene na dalek put, u neizvesnost. Počeo od nule. I uspeo.

Danas živi na severu Nju Džersija, s one strane reke Hadson, gde subotom i nedeljom drži predavanja, objašnjava ljudima kako da rukuju sa azbestom a sačuvaju zdravlje i požive da uživaju u novcu koji zarade. Radnim danima, prelazi dve reke (Hadson i Ist River) da bi u Kvinsu, sa druge strane Menhetna, na tri jezika (engleskom, ruskom i srpskom) radio to isto, u školi Ando Internacional, u kojoj od 2003.godine radi kao trening direktor. Predavanja su uglavnom zdravstvenog karaktera, bliska njegovoj struci.  

Kao epidemiologa, pitamo ga kako komentarišete sve što se dešava vezano za pandemiju korona virusa…

-Pandemije uvek pobuđuju veliko interesovanje i zabrinutost građana, jer zahvataju ceo svet, a ne samo jednu državu ili region. Mere koje se preduzimaju su šarolike, vlade različitih zemalja ih primenjuju shodno svojim uslovima i mogućnostima. Suštinski se radi o aerogenoj kapljičnoj infekciji. Iznenađuje to što se virus relativno dugo zadržava u spoljnjoj sredini, pa se mora misliti i o kontaktu kao načinu prenošenja zaraze, pored onih uobičajenih načina: kašljanja, kijanja, disanja… Otuda i sugestija da se poveća nivo higijene pranjem ruku i lica, kao i dezinfekciji površina.

Kako je Vi doživljavate, s obzirom da živite u komšiluku Njujorka, grada koji je, sudeći po statistici, najveće žarište? Koliko se toga promenilo u životu srpske “azbest” zajednice u Nju Džersiju?

 -Novonastala situacija promenila je mnogo toga u Njujorku, kao i u NJu Džersiju: saobraćaj je ekstremno reduciran, manje je ljudi na ulicama. Izolacije predugo traju, pa oni koji nisu krajem prošle godine otputovali u stari kraj postaju nestrpljivi. Kompanije, inače, u ovo doba godine rade smanjenim kapacitetom. Građevinski poslovi su uglavnom sezonskog karaktera, pa se ne može reći da je ova pandemija uticala na njihov rad. Po mojoj gruboj proceni, na osnovu ankete koju sam preko telefona sproveo u jednom broju kompanija, odstupanja u radu nisu zavisila od epidemiološke situacije. Samo jedna osoba imala je povišenu temperaturu, a ni kod nje nije potvrđeno prisustvo virusa, što pokazuje da ne može biti govora o riziku za ono malo aktivnog osoblja u građevinarstvu.

Mnogi zaposleni su shvatili koliko su u sopstvenoj porodici bili stranci. Pozitivno je i to što je aktuelizovana lična i opšta higijena. Ljudi se vraćaju nekim starim navikama koje su, u trci sa vremenom, bile zapostavljene. Hoću da verujem i da će ovo iskušenje naše ljude vratiti Bogu…

Da li postoji nešto pozitivno u vezi sa ovom situacijom, da li nas je ova kriza nečemu naučila?

-Može se reći da je pozitivno to što je pandemija vratila ljude porodici. Mnogi zaposleni su shvatili koliko su u sopstvenoj porodici bili stranci. Pozitivno je i to što je aktuelizovana lična i opšta higijena. Ljudi se vraćaju nekim starim navikama koje su u trci sa vremenom, bile zapostavljene. Hoću da verujem i da će ovo iskušenje naše ljude vratiti Bogu. Molitve i Vaskršnji post u njihovim kućama bi trebalo da probude u njima želju nestrpljenja za otvaranje crkava kao bogougodna mesta. Neka nas izolacija nauči da od sada masovnije idemo u naše bogomolje, gde ćemo se kao pravoslavni hrišćani zahvaljivati Gospodu za ovozemaljske darove: ljubav, zdravlje i život.

Ovih dana je veliku pažnju izazvala izjava Novaka Đokovića da je protiv obavezne vakcinacije…Kakav je Vaš stav o tome?

-Zlo je zavladalo svetom. Jagma za novcem i profitom, kao znak prestiža, uspeh preko žrtava – to su ideali koji opsedaju čoveka danas. Novak Đoković se ograđuje Bogom datom slobodom i slobodoumljem. Poznato je da je veliki donator i humanitarac. Pravi Samarićanin. Njemu protivusluge ne trebaju. Sada se javljaju neki “humanitarci” koji ulažu ogromna novčana sredstva za pravljenje vakcine, da bi mogli da diktiraju kakva će ona da bude i da bi umnožili svoja novčana ulaganja.

Dosta dugo je tinjala ta ideja u mojoj porodici, o iznalaženju rešenja za bolju budućnost dece. A misliti o budućnosti dece u uslovima svih mogućih posrtanja u zemlji je bila prava utopija. Ova, Bogom blagoslovena zemlja mi je dala nadu. U SAD sam došao 1997. godine. I nisam žalio da počnem od nule. Isplatilo se. Sva moja deca su ovde završili fakultete, MBA, doktorate… Imam i šestoro unučadi.

Ali, vakcine još nema. I ako se postigne uspeh na tom polju, biće potrebno najmanje 10 godina da se ona testira a zatim primeni na ljude. Ne možemo ono što se dobije “in vitro”, automatski primeniti “in vivo”, tj. na ljudska stvorenja. Đoković ne želi da bude deo eksperimenta. To je civilizacijska odluka i ona može da smeta samo onima kojima se mrse konci u njihovim satanističkim planovima. Svi treba da sledimo gest našega Novaka, pa makar došlo do novih epidemija. Za njih treba primenjivati već dokazane lične i opšte mere zaštite, a nikako neproverene vakcine. Medicina je egzaktna nauka i ne trpi pretpostavke i improvizacije. Bojim se da su ovi principi davno nestali iz programa Svetske zdravstvene organizacije. Njen globalizam se gradi na uvek nepouzdanim statističkim podacima. Nažalost, tu malo ima mesta za humanost, mnogo više za one koji je finansiraju i koji zbog svoje ekonomske snage diktiraju njen rad. Ova svetska organizacija se doživljava kao lutka na koncu, koja igra kako moćnici sviraju. Prestaje da bude asocijacija zasnovana na temeljima Hipokratove zakletve. Plasira strah u narodu, politizuje se, gaseći postepeno svoje humane poruke. 

Preko 80% obolelih od korona virusa su sa blažim formama ili su asimptomatski. To je ogroman imunološki potencijal za bolju kolektivnu prokuženost, tj. kolektivni imunitet. Ostavimo da manje od 20% bude u okviru delokruga rada zdravstvenih službi. Da se razumemo, kao epidemiolog, ne odbacujem imunizaciju proverenim vakcinama koje su u kalendaru obavezne vakcinacije dece. One su pokazale i dokazale svoju ulogu u smanjenju invaliditeta i smrtnosti generacija, ali sam izričito protiv sezonskih vakcina za koje se tačno ne zna ni uloga u sprečavanju oboljenja ni nus pojave koje slede posle njene aplikacije. Za koje se sve više skraćuje vreme testiranja. U tom smislu, neka zdravstvene službe rade svoje, neka leče obolele držeći se Hipokratove zakletve.

Kako je došlo do toga da kao školovani epidemiolog po dolasku u SAD počnete da se bavite poslovima vezanim za azbest?

-Dosta dugo je tinjala ta ideja u mojoj porodici, o iznalaženju rešenja za bolju budućnost dece. A misliti o budućnosti dece (natprosečnih odličnih učenika) u uslovima svih mogućih posrtanja u zemlji je bila prava utopija. Ova, Bogom blagoslovena zemlja mi je dala nadu. U SAD sam došao 1997. godine. I nisam žalio da počnem od nule. Isplatilo se. Sva moja deca su ovde završili fakultete, MBA, doktorate… Imam i šestoro unučadi. Odlični đaci. Budućnost je tu. Što je najvažnije, dobri ljudi, vaspitani na srpskoj tradiciji i našoj pravoslavnoj svetosavskoj veri.

UVEK NOVE GENERACIJE: Učenici profesora Milutina Srbljaka

Bolesti se javljaju tek posle perioda od 10 do 40 godina (koliko iznosi latentni period) i nisu vezana za rad na azbestu, pošto je on bezbedan, već za našu izloženost ovom mineralu

Ko su i odakle su bili naši ljudi koje ste zatekli kada ste došli u Ameriku?

-U početku, naši ljudi koji su dolazili u ovu zemlju nisu imali neko obrazovanje. To su bili sezonski radnici, kao i oni koji su odvajkada radili u zapadnoj Evropi. Ovde u Americi je rad na uklanjanju azbestne izolacije veoma dobro plaćen, pa su sezonci govorili: “Sa novcem koji ovde zaradim za tri-četiri meseca mogu u Srbiji pristojno da živim i do dve godine.” Bili su u pravu. Danas dolazi mnogo mladih i obrazovanih ljudi. Nije im teško da rade, jer vide rezultat svoga rada. Neki od njih imaju čak i dugoročne planove. Rade par godina, ulažući u isto vreme zarađeni novac u sopstvenu edukaciju. Završe koledže i fakultete, zaposle se i zaborave na rad sa azbestom. Ne mali broj njih je poslušao moje sugestije u tom smislu, koje im dajem na predavanjiima za dobijanje azbestne dozvole. Svaku pauzu u predavanju koristim da ih posavetujem, koristeći svoje iskustvo u ovoj zemlji. Zato ovu školu koju vodim doživljavam kao mesto koje ne daje samo znanja o sigurnosti na radu, već i kao kutak u kome nastojim odgovorno i sa ljubavlju da pomognem našim ljudima, čak i kada je ne traže. Srećan sam što sam u prilici da to činim.

Opišite mi malo posao sa azbestom, koliko je težak, koliko opasan?  

-Rad na azbestu po svojoj prirodi nije težak, ali je veoma odgovoran i oplemenjuje. Možda se čudite kada kažem – oplemenjuje?! Ali tako je. Ne samo zarada, već i saznanje da doprinosite očuvanju čovekove okoline vas čini uverljivijim da niste, kako to neki kažu “pali sa konja na magarca”. Ovaj pošteni način zarade novca ne treba omalovažavati, već se njime ponositi. Zakoni su strogi i korisni za očuvanje zdravlja. Radnici uklanjaju azbestnu izolaciju, gde koriste u školi dobijena znanja kako da se čuvaju od povreda i od izlaganja azbestnoj prašini, koristeći zaštitnu opremu i tzv. visokoefikasne filtere na svojim maskama (HEPA filteri), koji štite do neverovatnih 99,97%. Treba naglasiti da azbest prodire u naš organizam isključivo kroz organe za disanje i varenje. Oboljenja su uglavnom vezana za pluća, a izuzetno retko za želudac i creva.

Bolesti se javljaju tek posle perioda od 10 do 40 godina (koliko iznosi latentni period) i nisu vezana za rad na azbestu, pošto je on bezbedan, već za našu izloženost ovom mineralu, koju smo mogli da imamo bilo gde od našeg rođenja do danas (izloženost oštećenim vinaz pločicama, npr. ili asfaltu…). Nepridržavanje preporuka i zakonskih odredbi zaštite povlači za sobom kaznu i što je još gore, neko oboljenje koje se može javiti dugo nakon što osoba prestane sa radom.

RADOVI MOGU DA POČNU: Srbi drže veliki broj uspešnih kompanija za azbestnu izolaciju

U Njujorku i Nju Džerziju ima dosta uspešnih azbestnih kompanija koje drže ljudi iz naših krajeva. Nisu to samo Srbi. Ima uspešnih Makedonaca, Hrvata, Bošnjaka, Crnogoraca i drugih. Svi sarađuju međusobno…Izgleda da odlazak iz starog kraja garantuje i kraj međusobne netolerancije i netrpeljivosti.

Srbi drže dobar deo njujorškog tržišta kada je u pitanju rad sa azbestom… 

-U Njujorku i Nju Džerziju ima dosta uspešnih azbestnih kompanija koje drže ljudi iz naših krajeva. Nisu to samo Srbi. Ima uspešnih Makedonaca, Hrvata, Bošnjaka, Crnogoraca i drugih. Svi oni sarađuju međusobno. Kada je u interesu kompanije znaju i žestoko da reaguju. Ove konkurentne reakcije nemaju nikakvu nacionalističku obojenost, što potvrđuje i šarolikost radne snage u njima. Izgleda da odlazak iz starog kraja garantuje i kraj međusobne netolerancije i netrpeljivosti.

Kakve su životne priče ljudi koje ste sretali svih ovih godina, tužne, teške, sa srećnim krajem… 

-Ima ih svakakvih. Mnoge su životne priče vezane za uklapanje naših ljudi u novoj sredini. Ima dosta tužnih rastanaka, deportacija i prihvatnih smeštaja, ali da ne govorim sada o njima.

Evo jedne simpatične anegdote. Jedan naš supervizor na azbestnim poslovima je bio kod lekara. Prethodno je dao krv na analizu. Lekar je pogledao rezultate i zapazio u njima povećane vrednosti masnoće. Dao mu je lekove i rekao da ne jede ništa masno, meso, jaja, mleko, mlečne proizvode. Supervizor je rekao da to neće biti lako jer radi na teškim azbestnim poslovima. Lekar mu se tada obratio pitanjem: “A, da li si ti video da konj jede meso? Verovatno ne, ali je jak i dosta teško radi.” Supervizor je otišao bez reči, a onda prepričao događaj kolegama: “Ovaj doktor ne zna da sam ja Srbin. Kakvo je to jelo bez mesa?!”

Koliko su mlađe generacije zainteresovane za ovaj posao, s obzirom na rizike koje nosi?

-Mlađe generacije ozbiljno shvataju opasnost od azbesta. Uglavnom se čuvaju. U ovom momentu, kod njih je veliki problem pušenje, koje je pogubno kada cigarete koriste istovremeno dok su izloženi azbestu.

Roman “Hronika veličanstvene ulice” je inspirisan životom naših ljudi u Patersonu u Nju Džersi. To su uglavnom azbestni radnici. Pisan je osam godina.

Kako ste na posletku odlučili da napišete knjigu o azbestarima? 

-Ne pitajte književnika kako se odlučio da napiše knjigu…Član sam Udruženja književnika Srbije od 1986.godine. Nova situacija u kojoj sam se našao je bila izazov. Roman “Hronika veličanstvene ulice” je inspirisan životom naših ljudi u Patersonu u Nju Džersiju. To su uglavnom azbestni radnici. Pisan je osam godina. Posle njega je izašao još jedan roman koji je preveden i na makedonski jezik. Objavio sam do sada ukupno sedam zbirki pesama od kojih je “Bistrica” prevedena na makedonski jezik. Još dva romana su na putu. Za mene je izazov da ih pišem istovremeno, a da budu različita. Na putu je i osma zbirka pesama, zaključuje ovaj razgovor dr. Milutin Srbljak, koga profesorski susreti sa uvek novim ljudima i generacijama inspirišu da njihove sudbine pretoči u knjige i pesme.

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva / Penn Today

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement