Connect with us

Dijaspora

MILUTIN U MUZEJU ROBOVLASNIKA: Srpski umetnik kustos najstarijeg muzeja na američkom jugu

Published

on

Nakon što su mesecima bili zatvoreni zbog koronavirusa, američki muzeji oprezno su počeli da se otvaraju uz nove bezbednosne procedure. U muzeju Telfer – najstarijem javnom muzeju na američkom jugu – prve pripreme za povratak posetilaca obavio je Mulutin Pavlović, dizajner izložbi i saradnik kustosa muzeja Telfer u Savani. Vajar iz stare Jugoslavije, koji je u Ameriku došao na postdiplomske studije i ostao na američkom jugu, priča za Glas Amerike o svom životu i poslu u vreme pandemije i socijalnih previranja.

Savana u Džorždiji je grad poznat po istoriji, arhitekturi i južnjačkoj gostoljubivosti. U njoj se nalazi najstariji javni muzej na američkom jugu – Telfer.

“Porodica Telfer, robovlasnici Telfer, su odlučili da daju to narodu, da otvore vrata svoje privatne kuće, da je poklone posle poslednjeg naslednika, da je podare gradu i eto od tada, to je bio početak 20. veka, to je bila donacija gradu Savani i od tada postoji. Menjali su se različiti direktori od kojih su prvi bili Nemci, i naravno išli odmah u Evropu i kupovali stvari, nemačke slike koje su bile vrlo tamne i “zemljane” kao i impresioniste”, priča Milutin Pavlović.

Danas, kolekcija Telfer muzeja sadrži oko sedam hiljada umetničkih predmeta, u tri zgrade od kojih je jedna istorijska kuća porodice Telfer a najnovija – zgrada otvorena 2004, u kojoj je smeštena kolekcija savremene umetnosti. U njoj je, između ostalih dela, izložena skulptura Silvije Šo Džadson “Bird girl” – koja je postala deo popularne kulture kada se našla na koricama romana “Ponoć u vrtu dobra i zla”, čija se radnja odvija u Savani. Važan deo muzeja su i rekonstruisane prostorije u kojima su živeli robovi porodice Telfer.

“Te sobe su bile neverovatno male a u njima je živelo po četvoro ili petoro ljudi. To je istorijat urbanih robova o kojima se vrlo malo zna tako da je ovo odličan izvor i zato mnogi dolaze ovde da studiraju i vide artefakte koji su pronađeni u kući i ispod kuće.”

Pavlović kaže da je program korigovan u delovima gde postoji interakcija sa publikom.

“Sve moguće stvari koje iziskuju interakciju, da ljudi dotaknu bilo šta, je izbačeno, to je veliki hendikep ali sa druge strane, postoji obraćanje pažnje i fokus na ono drugo, što im je pred očima, i interpretacija – koja je neverovatno važna, kroz različita predavanja ili tekst panele i to funkcioniše, ljudi pokazuju reakciju. Trudimo se što bolje možemo da to što imamo, i te ideje koje želimo da komuniciramo u muzeju, da ih postavimo da budu što čitkije za ljude, što jasnije i da budue interesantne, ali može se samo onoliko koliko se može sa svim ovim ogradama, videćemo i mi kao i drugi, drugi muzeji.”

Ipak, veruje da je ovo pravo vreme da se posete muzeji.

“Ja bih voleo sada da idem po svetskim muzejima i uživam, jer se sećam kako je izgledalo nekad kad se sa svih strana sveta sjate grupe i nadvikuju. Ovo je sada vreme apsolutno da se uživa, i oseti – kad je dobra izložba, da se oseti šta je umetnost i koje je mesto umetnosti u našem životu. Trebalo bi da bude tako, i da se krene sa tim osnovnim pojmovima u okrivu osnovne škole i polako razvija, da mladi ljudi imaju već jedan sloj zainteresovanosti i radoznalosti da vide šta se dešava.”

NAPUSTIO JUGOSLAVIJU ZBOG OSEĆAJA: Instalacija Milutina Pavlovića

Početkom 1980-ih, nakon što je diplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu na odseku vajarstva, Milutin Pavlović je odlučio da napusti svoju zemlju – tadašnju Jugoslaviju, pošto je shvatio da neće moći da se bavi svojom umetnošću na način na koji bi želeo.

“Razlog je bio taj što sam imao osećaj a posle potvrdio da je tamo u to doba, 80-ih godina, kad su već počeli posle smrti Tita 1980-te kad je već u vazduhu bilo da se sprema nešto. Putovao sam po Evropi, a Amerika mi je ​nekako delovala kao još neformirana iako sam I tada imao osećanje da je Amerika produkt Evrope i evropskog duha u mnogim aspektima, ali bih voleo da to osetim na svojoj koži, i način je bio da konkurišem za magistraturu jer sam odlučio da kod nas to ne radim. Jednostavno nije bila sredina u kojoj sam osećao da pripadam, da mogu da radim, funkcionišem, da se osećam slobodnim u okviru onoga što radim.”

I Milutin i njegova supruga Jelena primljeni su na studije na Univerzitetu države Indijane u Tera Houtu. Posle Milutinove magistrature…

“Imao sam drugaricu koja je radila u lokalnom muzeju, rekla je – nama bi trebao neko ko zna različite stvari, uključujući istoriju umetnosti, neko ko je kompletan što se tiče umetnosti u pristupu ali u isto vreme “hendimen” – sposoban da napravi razne stvari”.

Kada je izbila epidemija koronavirusa, muzej je zatvoren od polovine marta do početka juna, kada se Milutin Pavlović, sa jednim asistentom, prvi vratio u kompleks da pripremi otvaranje uz nove procedure, uključujući strelice na podu kojima se određuje saobraćaj u muzeju.

“U početku je bilo vrlo smešno jer je to moglo da izgleda kao totalni lavirint i zabuna ali na kraju je sasvim minimalno i dovoljno, imam utisak da funkcioniše kako treba. Ali definitivno – broj ljudi koji dolaze u odnosu na broj koji smo imali ranije ne može da se uporedi, to je totalna krajnost, mislim da je sada – krenulo je sa 100 u proseku na dan a sada je polovina od toga otprilike.”

Nekoliko godina je radio u muzeju i usavršio posao kojim će se baviti narednih 30 godina, a zatim se sa suprugom preselio u Savanu.

“U Savanu smo stigli 1992, par dana pre dan Svetog Patrika koji je bio neverovatan, drugi po veličini u odnosu na Njujork, odjedared u malom gradiću od 150.000 ljudi se pojavilo million i po ljudi, i to je bilo neverovatno, pomislili smo – gde smo došli, šta je ovo? I tako je krenulo.”

Posao u muzeju pružio je Milutinu Pavloviću priliku da se svojom umetnošću – pre svega instalacijama – bavi neopterećen komercijalnim pitanjima.

“Ja sam izlagao samo po altnerativnim galerijama i to je bilo namerno bilo bez profitirianja što se tiče love, prodavanja, apsolutno mi to nije bilo na kraj pameti. Ne znam da ima mnogo ljudi da ti je stalo da komuniciraš direktno, nezavisno od toga šta galerija diktira i šta galerista hoće. Ja znam da takvi ljudi postoje i voleo bih da ih bude što više i da se umetnički svet preuredi na drugačiji način pošto je potpuno identičan na ekonomskom i slobodnom tržištu”.

Jedna od najdražih postavki na kojoj je Pavlović radio kao dizajner i preparator u Telferu bila je izložba o holokaustu, u staroj zgradi muzeja, velikih proporcija, kada je muzej potpuno preuređen. “Sve je bilo pod pitanjem da li je moguće uopšte da se komunicira takva strahota kao što je koncentracioni logor i ljudi koji su završili tamo kao dim i pepeo. Smatram da je bila izuzetno uspešna, neverovatan broj ljudi je došao da je vidi. To se dešavalo u vreme bombardovanja Beograda, a direktor muzeja je bio u kontaktu sa rabinom iz Beograda, i donosio mi isečke iz “Politike” da vidim šta rabin kaže povodom toga”

Jelena Nena Pavlovic drawing
Jelena Nena Pavlovic drawing

U porodici Pavlović svi se bave umetnošću – Milutinova supruga Jelena, koja je studirala grafiku u Indijani, a sada radi u lokalnoj školi Montesori, u slobodno vreme slika ilustracije i crteže inspirisane njenim beogradskim krajem – Čuburom. Nedostaje joj direktan kontakt sa decom – mogućnost da ih zagrli, i to je bio jedan od teških momenata pandemije.

Moj sin je muzičar i evo ga kod kuće, i preko kompjutera šalje male snimke, itd, ali ja se sećam kada smo prisustvovali njegovim svirkama na raznim mestima u raznim gradovima ne samo ovde, ljudi koji vole muziku i znaju šta je živa muzika koja ne može da se uporedi ni sa čim – odjednom je to stalo i sada toga u Savani nema”, priča Milutin.

A sada, pored epidemije, Savnu su kao i celu Ameriku zahvatile i društvene promene i preispitivanja prošlosti, posebno istorije ropstva. Kako će istorija suditi o porodici Telfer koja je bila robovlasnička ali je dala ogroman doprinos svom gradu i kulturi?

“Šta je progresivna ideja – ako ti otuđiš nešto što je tvoje a pogotovo neko ko je bogat i kaže – sve što imam poklanjam gradu, to je velika stvar. Da li to znači da neko može da se iskupi za ono što je radio… Koliko znamo, nisu se loše ponašali prema svojim robovima – koliko znamo. I zavisilo je ko je, kao i uvek. Postoje ljudi koji imaju moć i ponašaju kao zveri i oni drugi koji se trude da je ne zloupotrebljavaju mnogo. Krenulo je kako je krenulo a mi i dalje iz generacije u generaciju se nastavlja taj legat, i sve je posvećeno ljudima koji doalzae u muzej, da stvarno nešto dobije, nešto nauče i odu oplemljeni, eto to je ceo cilj.”

Galerija Rotonda i galerija skulptura su rezultat renovacija 1883-86 kada je kuća Telfer postala muzej umetnosti.
VREDNA KOLEKCIJA: Galerija Rotonda i galerija skulptura u Muzeju umetnosti Telfer

Umetnik vidi promene u svom okruženju u rasnim odnosima. “Moja prijateljica slikarka koja je živela u Čikagu i kupila kuću pre 20 godina u kraju koji bi ovde nazvali getom, a ona je bela i njena partnerka je takođe bela, ona je pisac, njih dve su živele tu među radnim crnačkim ljudima, i rekle su – a to će biti odgovor na vaše pitanje – u Čikagu ne bi mogle da pomisle da će automobil koji vozi neko iz siromašnog dela grada stane i kaže: mi znamo da vi stanujete na ćošku 40-te ulice, mogu li da vas povezem, moja kuća je blizu vaše. To na severu ne bi moglo da se dogodi a ovde se dešava.”

“Ja u suštini mnogo volim što se nalazim ovde, na jugu, jer američka istorija u okviru umetnosti je velikim mahom ovde, ovo je teritorija gde se odvijala i materijal pronalazila. Da, bilo je vreme da se pokrene to pitanje – dokle će da se stigne, to zavisi od svih…”, zaključuje Milutin Pavlović.

Izvor: Glas Amerike Foto: Privatna arhiva

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement