Meša Selimović jedan je od najznačajnijih pisaca sa teritorije bivše Jugoslavije, čiji su svi romani ostali cenjeni zbog njegove neverovatne sposobnosti da svaki karakter izgradi i opiše. U njegovim delima mnogi su se prepoznali i iz njih su mnogi učili. Ipak, iako je njegova karijera bila uspešna, njegov život bio je težak.

Rođen je u Tuzli, 26. aprila davne 1910. godine, tu je završio osnovnu školu i Gimnaziju. Za sebe je rekao:

– Ja sam iz muslimanske porodice, iz Bosne, ali po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin.

Filozofski fakultet u Beogradu, studijska grupa Srpskohrvatski jezik i književnost, završio je u roku kao jedan od boljih studenata, rat ga zatiče u Tuzli.

Ni ovog pisca nije zaobišla ruka vlasti, bio je uhapšen zbog saradnje sa Narodnooslobodilačkim pokretom, bio je politički veoma angažovan kao član Komunističke partije Jugoslavije. Ali ono po čemu je Meša Selimović najviše ostao urezan u sećanju ljudi svog vremena je vrstan profesorski rad. Neki kritičari su čak za njega govorili da je naročito pismen, ali bez talenta.

Mlađe kolege Mešu Selimovića doživljavali su kao uzora i sa divljenjem u očima posmatrali sve što je on radio.

– Nijedan profesor koga sam znao nije ni tako govorio, ni tako izgledao, ni tako istupao i suvereno vladao starim i najnovijim književnim izumima, znanjima i uvidima. Lakoća kojom se formulisao i održavao na paučini jezika, aforistika i logika koje je demonstrirao, svedočili su o jednom bogomdanom daru, bez drugih uverenja osim vere u umetnost – reči su Matije Bećkovića o svom starijem kolegi Meši Selimoviću.

Žena koja je Meši priuštila da ima najtopliju postelju, popeglane košulje, poljubac pred odlazak na put, koja je umela da jasno kaže da poštuje volju svog supruga i da sa njim ide ako treba i na kraj planete po njihov komad sreće, zvala se Daroslava-Darka Božić. On je zbog nje ostavio ženu i dete, a njihova ljubav ostala je jaka dok ih smrt nije rastavila.

Nakon II svetskog rata Meša je došao u Beograd da živi i radi na značajnoj funkciji. Iako je bio oženjen čovek, Meša se nakon susreta sa Daroslavom Darkom Božić zaljubljuje tako i toliko da ne može da zamisli svoj život bez nje. Docnije će izjaviti da nije pogrešio ili da je dobro procenio – osetio da je reč o pravoj ljubavi. Da bi ostvario svoj san da bude sa njom, morao je napustiti suprugu Desanku i malo dete.

U braku sa Desankom nije bio srećan. Iako mu je bilo teško da joj saopšti da želi da se razvede, nošen svojim snom, saopštava joj svoju odluku jedne večeri i odmah odlazi iz kuće. Ona ga je pratila u kućnoj odeći uprkos jakoj kiši, sva zbunjena, iznenađena, povređena, očajna. Glasno ga je dozivala i molila da se vrati. Nije se okretao, već je nastavljao da hoda brže, ne gledajući kuda ide, gazeći i po smrdljivom blatu smetlišta… bio je sav mokar od kiše i pranja na česmi od smrdljivog blata…

Hodao je po mraku od Trga Republike do Karaburme sa mučninom i krivicom što je morao da povredi Desanku kojoj nikako nije mogao da pomogne, ali ujedno i sa strahom da ga tako prljavog i uznemirenog Darka ne odbije, da u njoj ne izazove gađenje.

Darka ga je dočekala razneženo, kao da je bio “namirisan najskupljim mirisima”. Ponašala se sa potpunim razumevanjem nošena sopstvenom ljubavlju prema njemu. Tu prvu noć njihovog doživotnog zajedničkog života umirila je i pretvorila u lepotu, razumevanje i podršku koju samo ljubavnici mogu jedno drugom da daruju.

– Prala me je, čistila i peglala do jutra, dok sam ja, okupan, spavao – ispričao je Meša.

Te teške noći Meši je bio potreban san, a ona ga je spremala za novi radni dan i novi – zajednički život.

Oni nisu čekali da se okonča razvod, svaki dan razdvojenog života smatrali su izgubljenom večnošću. Meša je bio svestan da ruši moralni kodeks kojeg mora da se pridržava kao komunista. Osim vanbračne zajednice, sporno je bilo i što je Darka bila kćerka generala kraljeve vojske i udata za čoveka kojem se kao vojniku kraljeve vojske gubi svaki trag.

Darka je za njega i njihovu porodicu (dve kćerke) odlazila da prodaje stvari iz kuće kako bi preživeli, podržavala ga u pisanju kad bi se za to stekli uslovi, prva čitala njegove ispisane redove… neprekidno je bila kraj njega i uz njega…

– Da ona nije bila pored mene u životu, ne bih uradio ni djelić onog što sam uradio. U njenom slabom telu lepog lica bila je tolika snaga volje i toliko hrabrosti, da me je uvek zaprepašćivala: ona me branila od nevolja života, štitila od njegovih grubosti, hrabrila kad mi je bilo teško pred teškoćama pisanja, verovala u mene kad su svi sumnjali, usmeravala me svojom fantastičnom intuicijom, moju tvrdoću korigovala svojom mekoćom, hranila me svojom ljubavlju…

Nakon ovih reči sledi najveći dokaz njegove ljubavi:

– Bez nje bih sigurno bio sitni profesor ili srednji politički rukovodilac (ni to ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice).

Njegova ljubav prema Darki ispred je njegovog uspeha u književnosti, tragično bi bilo živeti bez nje.

Srećom, došlo je vreme kada Meša ostvaruje književne uspehe, dobija nagrade… Zajedno su podelili i dobro i zlo. Njihova ljubav davala im je snagu i osećanje sreće ma u kakvim okolnostima živeli.

Nakon njegove smrti Darka je nastavila da štiti njegovu zaostavštinu od zloupotreba.

Meša je rekao kako je uvek zahvaljivao svojoj sudbini što ga je darovala takvim čovekom kao što je Darka. Svojom ljubavlju Darka je posvedočila isto: hvala sudbini što mi je podarila takvog čoveka kao što je Meša, objavio je sajt sećanja.com.

Izvor: Telegraf.rs Foto: Wikipedia