“Demokratija je najlošija forma države, ako izuzmemo sve ostale”, rekao je pre skoro jednog veka Vinston Čerčil. Primenjena u njenoj najbukvalnijoj formi, na biralištima, demokratija može brutalno da se pojednostavi i kao sistem u kome “dve budale mogu da nadglasaju jednog pametnog“.

Mnogi bi se zakleli da se u SAD ovih dana desilo upravo to…

Ali, budale treba i napraviti takvima, a za to treba vremena i para. I jednog i drugog imali su na pretek oni koji su još pre četiri godine skovali plan da sa trona zbace jedinog američkog predsednika koji je na vlast došao sopstvenim dolarima, a koji je svoj poslednji čin imao sinoć, kada je na funkciju (ako je verovati još uvek spornim rezultatima) izabrala 77-godišnjeg čiču sa uznapredovalom demencijom i 47-godišnjim stažom u vlasti, tokom kojeg nije doneo ništa dobro svojim građanima i državi, ali je zato usput devastirao nekoliko suverenih zemalja, među kojima i ove naše, Srbiju i Crnu Goru.

I poslednje, ali ne i najmanje bitno…Američki su građani, njih preko 74 miliona, što je rekordna cifra u istoriji, glasali za čoveka opterećenog teškim balastom već prilično dokumentovanih korupcionaških afera, od Ukrajine, preko Kazahstana, do Rusije i Kine. Sve ove marifetluke, zajedno teške skoro milijardu i po dolara, Bajden je na svoj konto upisao kao potpredsednik “zemlje slobodnih i kuće hrabrih“.

“Ako je napravio takav rusvaj kao potpredsednik, šta li će mu tek pasti na um kada postane predsednik”, zapitao bi se neko. Ali ne i pomenutih 74 i kusur miliona Amerikanaca.

Njima se čovek koji se javno hvalio da je smenjivao tužioce u suverenim državama (Ukrajina) zato što su ispitivali sumnjivo poslovanje kompanije koja je njegovom nekompetentnom sinu davala masnu mesečnu apanažu sa milionskim godišnjim bonusima, učinio kao savršen izbor za prvog čoveka države. Otud, valjda, i toliki glasovi.

Poređenja radi, jedan drugi američki predsednik, Ričard Nikson, je zbog afere “Votergejt”, koja u poređenju sa Bajdenovim gresima izgleda kao benigna dečja igrarija u stilu “pozoveš lift pa pobegneš”, bio prisiljen da podnese ostavku.

Bajden je, s druge strane, izabran za 46. predsednika SAD, istina još uvek nezvanično, ma koliko mediji trubili.

Šta je to, postavlja se drugo pitanje, što je više od polovine legalnih stanovnika najmoćnije zemlje na svetu navelo da poverenje daju čoveku kome u nekoj afričkoj ili srpskoj pripizdini ne bi dali da sačuva ovcu, a kamoli državu?!

Odgovor je jednostavan…Informacije. Zapravo, da budemo precizniji – nedostatak ili falsifikovnje istih.

Potpalublje i “sedma sila”

Informacije proizvode, a po potrebi i sakrivaju mediji. Isti mediji koji su, kao da ih uređuje jedan čovek, u istom sekundu prekinuli prenos Trampove postizborne konferencije za štampu, oni na kojima niste mogli da čujete i pročitate ni slovo o Bajdenovim aferama, ali su nam zato na dan izbora pustili “buvu” da će pobediti sa 14% glasova viška (2016. godine su isti telalili da HIlari Klinton dobija sa 16%).

Da bi ga večeras pompezno proglasili za pobednika, iako izborni proces još nije završen.

Ponesen hukom istih (medija), Bajden je brže-bolje održao pobednički govor, u kome je obećao da će, poput Mojsija, ujediniti narod svoj.

Narod koji je prethodno razjedinio i na krv i nož posvađao uz vetar u leđa te iste “sedme sile”, koristeći se metodom “divide&conquer”, forsirajući paranoju o sistemskom rasizmu kao lajt motiv svoje kampanje, potpirujući vatre na ulicama američkih gradova, tobož u borbi za pravednije društvo, a zapravo sve vreme ložeći lomaču za Trampa. I sve to samo da bi na birališta izveo veći broj Afroamerikanaca nego što je uobičajeno. U čemu je, na kraju, i uspeo.

Izvukao ih je na trenutak iz potpalublja u kome trunu kao socijalni slučajevi, praktikanti/žrtve kriminala i disfunkcionalnih porodica, koje žive bez oca samo zato što država daje više novca samohranim majkama. Potpalublja u koje će ih vratiti čim se euforija stiša, i u kome će čamiti čekajući naredne četiri godine, dok mu opet ne zatrebaju njihovi glasovi.

I šta god Tramp uspe da uradi u najavljenim sudskim procesima, dokazujući izbornu krađu, to neće pobiti činjenicu da je 74 miliona Amerikanaca glasalo kako je glasalo, i dalo kontrolu nad državom čoveku sa ozbiljnim zdravstvenim problemima i kofom putera na glavi. Sve sledeći narativ medija koji su postali nove crkve za one koji ne veruju ni u šta drugo osim dnevne porcije informativnog fast fooda koji im se servira.

A to bi, da je sreće i pameti, trebalo podjednako da zabrine i pobednike i poražene u ovom novembarskom preglasavanju. Jer, ako se ovako nastavi, svaka od dve strane će se u budućnosti naći u prilici da postane žrtva medijskog “toplog zeca”. Što ujedno znači i da će se stvarna vlast do kraja preliti iz ruku onih su izabrani, u ruke onih koji nameću i nameštaju izbor.

A to onda više neće ni biti demokratija, nego Veliki brat. Ako već uveliko nije.

Bajdene, ti li si?!

U tom stilu, oni koji bi da uteše Trampa kažu da Sjedinjene Države u naredne četiri godine neće voditi Bajden, već oni koji su ga na to mesto rukopoložili, sa svim njegovim beskrajnim manama, čime su uputili jasnu poruku javnosti, ne samo americkoj nego i globalnoj, da mogu sve što požele, pa čak i da od babe naprave devojku za udaju.

Sudeći po strukturi Bajdenovog predizbornog budžeta, to je, osim narečenih mejnstrim medija, kompletan bankarski trust Wall streeta, vojno-industrijski kompleks, farmaceutski giganti, i na kraju Big Tech kompanije iz Silicijumske doline, predvođene Microsoftom, Google-om, Facebook-om i Twitterom. Poslednji su svoju naklonost i interes dokazivali beskrupulozno cenzurišući sve sadržaje koji bi mogli ugroziti Bajdenov put do Bele kuće, uključujući tu i blokiranje profila najstarijeg američkog lista, Njujork Posta, koji je ekskluzivno objavio mejlove sa “zaboravljenog laptopa” Bajdenovog sina Hantera, ali i svakodnevno brisanje tvitova još uvek aktuelnog američkog predsednika.

Nadalje, u najmanju ruku kao nonsens zvuči podatak da je Bajden, koji se u kampanji predstavljao kao zaštitnik siromašnih i obespravljenih, naspram krezovski bogatog Trampa, za kampanju prikupio neverovatnih 809 miliona dolara, više od bilo kog drugog kandidata u istoriji SAD-a, dok je Tramp uspeo da namakne “samo” 552 miliona dolara, prema podacima Centra za reaktivnu politiku (Center for Responsive Politics).

Da li je i koliko u takvoj situaciji tačna Trampova opaska “da je mogao da pozove svoje drugare sa Wall streeta i da im traži pare”, ali da to nije uradio “jer bi oni onda tražili nešto zauzvrat”, saznaćemo vrlo brzo, ako i čim Bajden preuzme Ovalni kabinet.

Ako Amerika ponovo krene u osvajačke pohode, što je na demokratskoj konvenciji onomad već najavio bivši američki državni sekretar (i čovek čiji posinak je suvlasnik jedne od famoznih korupcionaških firmi sa Hanterom, Bajdenovim sinom) Džon Keri, znaćemo odakle vetar duva. Za Bajdena će to biti povratak u dobro znani “maslinasto-zeleni” ekvilibrijum, u kome je harao decenijama, kao jastreb kokošar američke ekspanzionističke politike, zadnja pošta Senat.

Isto će se desiti ukoliko se već najavljene vakcine protiv Covid 19 virusa proglase obaveznim (što je protivno Ustavu SAD i pravu na slobodu izbora lečenja), kao i ako se Amerika uskoro vrati u sistem Svetske zdravstvene organizacije, sa kojom je Tramp zaratio zbog finansiranja viroloških projekata u Kini, koji su na kraju završili tako što nam je iz Vuhana, grada u kome su bile smeštene laboratorije za proučavanje virusa, stigao Covid 19, koji je dosad na planeti sahranio više od milion i sto hiljada ljudi.

I za kraj ovog poglavlja, podatak koji možda i najrečitije odslikava ko je Bajdenova baza i u “kojoj se crkvi moli“…Demokratski kandidat je dobio neverovatnih 93,3% na izborima u Distriktu Vašington, u kome mahom živi birokratija tzv. duboke države, močvara koju Tramp (5,2%) već skoro četiri godine obećava da će da isuši, ali očigledno bez uspeha.

Ćorave kutije u zemlji Majkrosofta

Kako god da se završi saga oko predsedničkih izbora, Amerika će u najskorije vreme, ukoliko ne želi da zemlju drži kao taoca konstantnog raskola i podela, morati da izvrši ozbiljnu reformu izbornog sistema.

Zvuči neverovatno, ali u zemlji Majkrosofta i drugih velikih softverskih kompanija, rodnoj kući artificial inteligence, glasovi se istresaju iz plastičnih vreća, skupljaju po podu i broje kao na buvljoj pijaci, bez neposredne kontrole zainteresovanih strana u tom procesu, dakle političkih partija.

Iako srpska demokratija ni blizu nema tradiciju američke, skoro je nezamislivo da, npr, neka opoziciona partija kod nas nema posmatrača čak i u najudaljenijem zaseoku nekog planinskog sela.

A još je teže zamisliti da te stranačke posmatrače sa glasačkog mesta otera neki penzioner ili tip sa biroa za nezaposlene koga je Opština (u američkom slučaju Okrug) honorarno ovlastila da broji glasove. Svaki sistem u kome političke partije nemaju priliku da direktno učestvuju u brojanju glasova je nepouzdan, neozbiljan, bušan i otvoren za zloupotebe svake vrste. Ovaj američki slučaj je samo prilog za tezu.

U tom smislu, famoznih 6 stopa (1,83 metara), što je granica sa koje stranački posmatrači po zakonu mogu pratiti šta sa glasovima rade “ovlaštena lica”, zvuči smešno kad se setimo da svaki prosečan šibicar sa beogradske autobuske stanice bez po muke obmane super-koncentrisanog provincijalca na razdaljini ne većoj od 30-40 cantimetara. Sa pet-šest puta veće udaljenosti možete samo da se molite Bogu da je onaj koji broji glasove poštenjačina i dobar u duši. Ali avaj, i dobri ljudi vole pare…

Toga je, čini se malo prekasno, postao svestan i Donald Tramp, koji će, ako se ispostavi da su njegove optužbe tačne, biti jedini predsednik, tj. vlast na planeti kojoj je opozicija pokrala izbore. Što naročito bizarno zvuči nama Balkancima, odavno oguglalima na sistem: “čija busija, onoga i megdan”.

Trampove tužbe i demokratski softveri

A optužbe (Trampove) nisu ni malo naivne, jer su se i izbornoj noći, dok su svi spavali, dešavale vrlo čudne stvari, pa je tako u Viskonsinu, u 4 ujutru, za samo 13 minuta stiglo nekoliko desetina hiljada ( po nekim izvorima i preko sto hiljada) glasova za samo jednog kandidata, dakle stopostotna većina, što, brat bratu, nema ni kod Vučića i Lukašenka.

U Mičigenu, republikanci tvrde da je softver u jednom okrugu “svičovao” 6.000 republikanskih glasova i pripisao ih demokratama. Isti takav softver se, inače, koristi u još 47 okruga. Da podsetimo, Bajden je Trampa u “zemlji jezera” prestigao za nekih 145.000 glasova. Pa ko voli, neka broji.

U Mičigenu i Pensilvaniji već su se pojavila trojica radnika američke državne pošte USPS koji kao “uzbunjivači” (“whistle blowers”) žele na sudu da svedoče o tome kako su im pretpostavljeni supervizori neredili da “antidatiraju” glasove koji su poslati 4.novembra, tako da izgleda da su poslati 3.novembra i uđu u proceduru brojanja.

Na internetu se, takođe, pojavilo nekoliko snimaka koji svedoče o tome kako su službenici na biračkim mestima prepravljali, popunjavali i kopirali prazne glasačke listiće, tobož zato jer su originalni bili “oštećeni”, što ne bi prošlo kao argument ni u najzaostalijim zemljama Trećeg sveta. Ali, nekim čudom, prolazi na fact check sajtovima u svetioniku svetske demokratije.

Bode oči još jedan podatak – taj da je u ključnim državama Tramp dobio manje glasova od republikanskih kandidata za niže pozicije, poput senatora i kongresmena, što se kosi sa zdravom logikom, pogotovo u ovakvoj konstelaciji snaga, gde je predsednik dominantan nosilac izbornog procesa.

Kada na to nadovežemo zbunjujuću činjenicu da su listići u državama poput Floride, koje imaju puno više stanovnika (skoro 19 miliona), prebrojani već izbornog dana, dok se u Džordžiji (10 miliona), Pensilvaniji (10) i Nevadi (3) glasovi i dalje broje.

Šta reći o Severnoj Karolina, koja puna tri dana nije prebrojala nijedan jedini balot, a usput najavila da će konačne rezultate objaviti 12. novembra (?!)

Apsolutna kontrola i crne liste

Iz medija se u poslednjih 48 sati vrši veliki pritisak na Trampa da prizna rezultate i odustane od najavljenih tužbi. Da “bude patriota i ne diže tenzije” koje bi dalje podelile već podeljenu zemlju.

U zemlji kojoj je vladavine prava sveta krava i u kojoj je sistemom “checks and balances” još pre 230 godina predviđeno da svaka od tri vlasti (zakonodavna, izvršna i sudska) rade nezavisno jedna od druge i imaju mogućnost da se međusobno blokiraju ukoliko sumnjaju da nešto ide mimo zakona i Ustava, traži se od predsednika da, zarad “mira u kući”, odustane od istrage, kako trenutno stoje stvari, prilično ozbiljnih zloupotreba u jednom od ključnih demokratskih procesa, izbornom.

Ono što još više zabrinjava jeste da, dok Džo Bajden najavljuje ujedinjenje zemlje, uticajni partijaši iz redova njegove partije na velika vrata promovišu i najavljuju revanšizam. Tako kongresvumenka iz Njujorka, Alexandria Ocasio-Cortez, koja bi u budućem Bajdenovom kabinetu trebala da se bavi klimatskim promenama i sprovodi Green New Deal, na tviteru poručuje:

“Da li neko arhivira ove Trampove ulizice kada pokušaju da umanje ili poreknu njihovo saučesništvo u budućnosti? Predviđam pristojnu verovatnoću mnogih izbrisanih tvitova, spisa i fotografija u budućnosti.”

Ideju o crnoj listi Trampovih saveznika prvi je prigrlio bivši oficir CIA-e Evan McMullin, koji je napisao: “Trebali bismo zadržati i objaviti spisak svih koji pomažu Trampovim neozbiljnim i opasnim napadima na izbore. Ime i sramota zauvek.”

Kolumnista “Vašington Posta” Jennifer Rubin je otišla korak dalje: „Bilo koji predstavnik republikanaca, koji sada poziva da se ne sledi volja birača ili iznosi neutemeljene navode o prevarama, nikada ne bi trebalo da služi na funkciji, da bude u korporativnom odboru, da nađe mesto na fakultetu ili da bude prihvaćen u „učtivo“ društvo. Imamo spisak!“, preteći poručuje Rubin.

Posle ovih nacističkih verbalnih ispada persona iz demokratskog establišmenta mnogi s pravom pitaju da li nas u dolazećim danima čekaju otpuštanja s posla, racije i logori u koje će novi vlastodršci trpati neistomišljenike. Ko zna, možda se u modu vrate i žute trake, a kavezi Gvantanama, umesto potencijalnim teroristima, počnu puniti drugačijim profilom ljudi.

A da su stvari otišle predaleko govori i činjenica da je bivši službenik u kabinetu Baraka Obame, Michael Simon, već pokrenuo “The Trump Accountability Project“, koji ima za cilj da diskredituje i lustrira sve one koji su ovih godina na bilo koji način podržavali ili finansirali predsednika Trampa.

Strah od novog američkog totalitarizma, čije bi posledice prvi osetili njegovi građani, raste sa činjenicom da je brojanje glasova u “poštarskim produžecima” dovelo u pitanje već sigurnu većinu republikanaca u Senatu. Ukoliko se desi da demokrate ostvare primat i u Senatu i u Kongresu, uz Bajdena u Beloj Kući, to bi značilo da će se američka demokratija naći na najvećem ispitu još od vremena građanskog rata 1861.godine.

A to ne bi trebalo da zabrine samo SAD, već ceo svet.

Svakoj Americi po jednog predsednika

Na kraju, malo šaljive krizne utopije…

Možda je, jelte, jedino rešenje za spas dramatično podeljene Amerike, koja puca po nabreklim šavovima, u tome da na njenoj teritoriji paralelno funkcionišu dve države, i da svaka od njih ima svog predsednika.

Vojska i diplomatija bi u ovoj američkoj Nedođiji mogle da budu zajedničke i balansirane, dok bi se građani svake države izjašnjavali o pravilima igre u svojoj avliji. Države u kojima na izborima trijumfuju Republikanci i Demokrate formirale bi svoje konfederacije i birale predsednike, koji bi sedeli u Vašingtonu i Hjustonu, npr. Tako bi svako ispaštao svoje greške u socijalnom inženjeringu ili uživao plodove svoga rada, i ne bi bilo razloga za sukobe, podele i trvenja.

U nekom trenutku, kad dostignu fazu entropije i balansa, što bi ih ponovo zbližilo po neumitnoj sili Zakona spojenih sudova, ove bi dve polovine jabuke ponovo mogle da postanu jedno, pod jasno definisanim pravilima koja bi sprečila konflikte u budućnosti.

Istini za volju, pokušaj sličan ovom jednom je već okončan gore pomenutim građanskim ratom Severa i Juga. Tada se između dve strane isprečio jedan civilizacijski problem, ropstvo, koje je pobednička strana ukinula. Danas takvog civilizacijskog problema nema, ali zato postoje oni drugi, koji su elite izmislile u dokolici, kontemplirajući o tome kako da umnože svoje mašala bogatstvo, po svaku cenu i na uštrb običnog puka

Dok se neko ne doseti da konstruiše ovakvu ili neku drugu Utopiju, gledaćemo iscrpljujuće bitke za Belu kuću, u kojima će pojmovi poput pravde, istine, jednakosti i jedinstva služiti za projektovanje sveta u kome će biti svega osim pravde, istine, jednakosti…

Piše: Antonije Kovačević Foto: (AP Photo/Patrick Semansky)