Amerika je tokom svog postojanja imala predsednike koji su rekli „ne” trećem mandatu, one koji su doživeli čak četiri mandata, slučajne i ubedljive pobednike, ali i one koje su bili postavljeni bez izbora.

Budući da smo proteklih meseci imali prilike da pratimo još jedne izbore za predsednika Amerike, 59. po redu četvorogodišnje američke predsedničke izbore, zanimalo nas je kako su ti izbori izgledali ranije, od samog početka i uspostavljanja Sjedinjenih Američkih Država.

Do sada smo vam predstavili prvih 15 predsednika Amerike i njihove priče o borbi za ovu prestižnu funkciju, a sada nastavljamo sa narednih 5 i njihovim istorijama.

16. Abraham Linkoln – Konačan kraj ropstva

Predsednički izbori 1860. godine postavili su temelje za američki građanski rat. Nacija je bila podeljena tokom većeg dela pedestih godina po pitanjima državnih prava i ropstva na pojedinim teritorijama.

U toku šezdesetih ovo pitanje konačno je došlo do izražaja, raspadanjem nekadašnje dominantne Demokratske stranke na južne i severne frakcije i dovođenjem Abrahama Linkolna i Republikanske stranke na vlast bez podrške jedne južne države.

Jedva nešto više od mesec dana nakon Linkolnove pobede usledile su deklaracije Južne Karoline i drugih država o otcepljenju, koje su tadašnji aktuelni predsednik Džejms Bjukenan i izabrani predsednik Abraham Linkoln odbacili kao nezakonite.

Linkolnova vlada u Vašingtonu nije priznala novostvorenu konfederaciju tako da je u proleće 1861. došlo do izbijanja Američkog građanskog rata.

Iako se nije istakao kao posebno talentovan ratni vođa niti je, sve do pred sam kraj, imao uspeha u izboru generala Unije, Linkoln je imao ključnu ulogu u pobedi Unije.

Dok je na početku, iz političkih razloga, kao cilj rata naveo očuvanje Unije, godine 1862. je doneo proglas o ukidanju ropstva, čime je Unija stekla simpatije svetske javnosti.

Istovremeno je bez mnogo obzira kršio i mimolizao mnoge ustavne odredbe o ljudskim pravima i slobodama kako bi suzbio južnjačku petu kolonu. Njegov mandat je značajan po celom nizu reformi koje su ojačale pozicije federalne vlasti na račun federalnih država.

Nekoliko meseci nakon što je Linkoln ponovo pobedio na izborima 1864. godine, Konfederacija je prisiljena na kapitulaciju i rat je završen pobedom Unije. Linkoln je ubijen u pozorištu nekoliko dana kasnije, 15. aprila 1865. godine, kao žrtva fanatičnog južnjačkog glumca Džona Vilksa Buta. Ostao je upamćen kao jedan od najboljih predsednika SAD.

17. Endru Džonson – Prvi impičment i jedini bivši predsednik među senatorima

Linkoln je postao žrtva atentata, Džonson je, u skladu sa Ustavom, preuzeo dužnost predsednika SAD. Endru Džonson je bio prvi predsednik SAD protiv koga je pokrenut opoziv sa dužnosti, ali neuspešan.

Džonson je kao novi predsednik odmah došao u sukob s Linkolnovim republikancima oko pitanja kako se odnositi prema poraženim južnjačkim državama.

Dok su se republikanci zalagali za radikalni program vojne okupacije i socijalnih reformi poznat kao Rekonstrukcija, Džonson je smatrao kako se južnjačke države moraju tretirati ravnopravno s pobedničkim Severom. Takođe, koristio je predsednički veto u pokušaju da spreči Kongres da zakonima da pravo glasa oslobođenim robovima.

Pokušaji nisu uspeli, jer su radikalni republikanci imali dvotrećinsku većinu nužnu za zaobilaženje predsedničkog veta. Takođe su imali većinu nužnu za donošenje posebnog zakona kojim je 1867. godine određeno da se nijedan član kabineta ne sme smeniti bez dozvole Kongresa. Cilj je bio zaštiti položaj Edvina Stentona, Linkolnovog ministra za rat koji je bio nadležan za okupirana područja.

Džonson je u februaru 1868. godine taj zakon proglasio neustavnim i smenio Stentona koji se zbog toga zabarikadirao u zgradi Ministarstva rata. Kongres je zato Džonsona optužio za kršenje ustava te 5.3.1868. godine izglasao impičment – prvu fazu u postupku njegovog opoziva.

Međutim, u Senatu, koji je trebao da odobri tu odluku, falio je jedan glas. Edmund G. Ros, inače radikalni republikanac, iz principijelnih razloga je odlučio da podrži Stentona, smatrajući kako je partijska politika u domenu izvršne, a ne zakonodavne vlasti.

Optužen za kršenje Ustava, Džonson je bio primoran da se 1869. godine povuče sa predsedničkog položaja. Godine 1874. mu je konačno pošlo za rukom da bude izabran u Senat, te je ostao upamćen kao jedini bivši predsednik među senatorima.

18. Julisiz S. Grant – Kada suparnik umre tokom izbornog procesa

Izbori u SAD 1868. godine bili su prvi predsednički izbori koji su se održali tokom Rekonstrukcije. Tri bivše države Konfederacije (Teksas, Misisipi i Virdžinija) još uvek nisu vraćene u Uniju i stoga nisu mogle da glasaju na izborima.

Aktuelni predsednik Džonson nije uspeo u pokušaju da primi demokratsku predsedničku nominaciju jer je bio u svađi sa toliko ljudi, a nije izgradio ni političku bazu. Umesto toga, demokrate su nominovale Horacija Sejmura da se suprotstavi republikanskom kandidatu, heroju iz građanskog rata, generalu Julisizu S. Grantu. Grant je bio jedan od najpopularnijih muškaraca na severu zbog napora uloženih u građanskom ratu.

Na predsedničkim izborima 1872. godine, tada već aktuelni predsednik Julisiz S. Grant, vođa radikalnih republikanaca, lako je izabran za drugi mandat, ali i senatora Henrija Vilsona iz Masačuseca kao njegovog kandidata, uprkos podeli unutar Republikanske stranke koja je rezultirala odlaskom mnogih liberalnih republikanaca kod protivnika Horasa Grilija.

Druga velika politička stranka, Demokratska stranka, takođe je nominovala kandidate Liberalno-republikanske liste te godine.

Nakon narodnog glasanja, ali pre nego što je Izborni kolegijum glasao, 29. novembra 1872. godine, Grli je umro. Kao rezultat toga, birači prethodno odani Grliju glasali su za četiri različita kandidata za predsednika i osam različitih kandidata za potpredsednika. I sam Grili je dobio tri posthumna izborna glasa, ali Kongres ih je odbacio.

To su zasad jedini izbori na kojima je predsednički kandidat umro tokom izbornog procesa.

19. Raderford B. Hejz – Na korak do drugog mesta, ali ipak predsednik

Predsednički izbori 1876. godine bili su jedni od najspornijih predsedničkih izbora u američkoj istoriji. Samjuel J. Tilden iz Njujorka nadmašio je Raderforda B. Hejza iz Ohaja na narodnom glasanju, a imao je i 184 glasa elektora protiv Hejzovih 165, čak i sa 20 nebrojenih glasova.

Međutim, upravo su sporni bili tih 20 nebrojenih glasova na izborima: u tri države (Florida, Luizijana i Južna Karolina) svaka stranka je prijavila da je njen kandidat pobedio, dok je u Oregonu jedan birač proglašen nelegalnim (kao „izabrani ili imenovani zvaničnik”), te je zamenjen. Spornih 20 izbornih glasova na kraju je dodeljeno Hejzu nakon oštre pravne i političke bitke, donoseći mu pobedu

Mnogi istoričari veruju da je za rešenje spora postignut neformalni sporazum: Kompromis 1877. Za uzvrat na pristanak demokrata na Hejzov izbor, republikanci su se složili da povuku savezne trupe sa juga, okončavajući obnovu. Kompromisom su demokrate efektivno stekle moć u južnim državama kao „Otkupitelji”.

20. Džejms A. Garfild – Najmanja narodna pobeda u američkoj istoriji

Izbori 1880. godine uglavnom su doživljavani kao referendum o opuštanju napora republikanaca za obnovu u južnim državama. Nije bilo gorućih pitanja oko dnevne štednje, s tim da su republikanci podržavali više carine, a demokrate niže.

Aktuelni predsednik Raderford B. Hejz nije tražio reizbor, održavajući obećanje dato tokom kampanje 1876. godine. Republikanska stranka je na kraju izabrala drugog kandidata iz Ohaja, Džejmsa A. Garfilda, za svog predstavnika.

Demokratska stranka je u međuvremenu izabrala generala iz perioda građanskog rata Vinfrilda S. Henkoka za svog kandidata. Uprkos tome što je odneo manje od 2.000 narodnih glasova u odnosu na Henkoka, Garfild je lako izabran, budući da je uzeo 214 od 369 glasova elektora. To je do danas najmanja narodna pobeda u američkoj istoriji.

Njegov mandat je drugi najkraći predsednički mandat u istoriji SAD. Bio je na toj poziciji samo četiri meseca pre nego što je smrtno ranjen 2. jula 1881. godine.

Dok se zajedno sa suprugom šetao ulicama Vašingtona, Garfilda je ustrelio fanatični pristalica frakcije „Nepokolebljivih”. Garfild je preživio samu pucnjavu, ali ne i nestručno lečenje. Dva meseca kasnije je preminuo od posledica ranjavanja.

Čin fanatika je, ironično, označio kraj „Nepokolebljivih”. Novi predsednik Artur je pod pritiskom javnosti bio prisiljen da sprovede sve Garfildove reforme.

Izvor: Danas
Foto: Pixabay, Wikimedia Creative Commons