Prošlo je nedelju dana od tragedije u Banjskoj. Danas će žene u crnini izaći na groblja, da odaju pomen. Vodiće za ruke uplakanu decu. Majke će da nariču i leleču…

A ja gledam, slušam, čitam ovo što tupe mediji i političari, i pitam se: Kad je na redu sledeća tragedija?

Je li već zakazana ili će “slučajno” da se desi? I koliko tragedija nas još čeka dok Albanci ne vide leđa i poslednjem kosovskom Srbinu koji dolje još uvek živi, bolje reći skapava, preživljava?

Ima li neko, sa obe strane, iz Beograda i Prištine, neki drugačiji plan? Iz Prištine fakat nemaju, njima je sve potaman i sve ide kao po loju. Ali Beograd mi nije jasan…

Da li je moguće da nema nikakve razumne taktike da se sačuvaju bar ljudi, životi, ako već nije vreme i nisu okolnosti za velike stvari? Da li je realno da ne postoji nikakva strategija sem stihije, haosa, velikih TV obećanja koja se u masi novih brzo zaboravljaju, i avanturizma pojedinaca koji, tupi od sile i gluposti, ne kapiraju vrednost ljudskog života. Ne vide kakvu štetu prave oni, samozvani vitezovi, turbo Obilići, zabijajući poslednje eksere u sanduk srpske nesreće na Kosmetu…

Ili je sve, kako kažu, prodato, i čeka se još samo da “debela žena zapeva” i da sudije iz Vašingtona, Brisela, odakle god, odsviraju kraj.

I pitam se, ako je već tako…Koliko ljudi mora da pogine, koliko udovica i ucveljene dece i majki mora da odere kolena na humkama da bi se taj scenario učinio što verodostojnijim, da ne bi ostalo ama baš nikakve sumnje da je sve ovo što se dešava deo jednog velikog plana.

Nem sam od tuge. Nem sam od besmisla. Nem sam od nemoći.

Pokoj dušama. Saučešće porodicama. Prezir bahatim budalama i bezobzirnim bitangama.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Kurir