Connect with us

Amerika

KOLUMNA EX KAMIONŽIJE: Život pod koronom i život u kamionu

Published

on

Upravo sve te stvari koje su normalne danas radi većina planete. Sa bližnjima, uz TV, frižider, krevet, fotelju, tuš, pivo, topao obrok. Nigde ne izlaze i jako se loše osećaju zbog toga. Misle da je to najgora stvar koja im se desila. E, pa probajte da živite bez svega toga što uzimate zdravo za gotovo. Probajte, i bićete za nijansu bliži životu kamondžije…

Suprotno od života, u zatvoru je sloboda. Suprotno od zdravog života je bolest. Suprotno od srećnog života je tuga.

Shvatili ste poentu, dakle, ali šta je suprotno od kamiondžijskog života? Da bismo to uspeli da shvatimo, moramo prvo da opišemo neke od najčešćih i najsvakodnevnijih aktivnosti jednog šofera. 

Dakle, ono prvo što se uradi kad se otvore oči, to je oblačenje, obuvanje (ako je napolju minus, to podrazumeva i oblačenje jakne, kapa, rukavice, šal, čizme i ostala zimska oprema). Onda se prošeta do najbližeg toaleta (nekada je to dva minuta, nekada desetak), tamo se operu zubi, ruke, lice. Ako ste od onih koji ujutru moraju malo da prisednu na šolju, onda prvo provirite u nekoliko slobodnih kabina, odaberete onu koja vam je najmanje odvratna, upristojite prostor svojim potrebama, složite nekoliko metara toalet papira po dasci kako bi mogli da sednete, i tu radite šta ste već isplanirali. 

Nakon tih jutarnjih aktivnosti, vraćate se u kamion, i ako ne morate da krećete odmah da vozite, onda doručkujete. Ako ne u restoranu, onda u improvizovanim uslovima koje kamion omogućava. Dakle, u delu kamiona između kancelarije (sedišta) i spavaće sobe, rasporedite hranu i u svojevrsnoj “kuhinji” obavite prvi obrok tog dana. Ostatak dana najčešće provodite za volanom, sedite, vozite, a vreme najčešće ubijate tako što vam je slušalica konstantno u uhu, razgovarate sa kolegama, prijateljima i rodbinom, a kada se niko ne javlja na telefon, onda listate kanale i puštate emisije i utakmice na telefonu. Par puta po nekoliko minuta protegnete noge, i tako do uveče. 

Uveče, pre spavanja, kupanje…dobro, ne baš uvek, ali skoro uvek. Nakon kupanja, spavanje, pa ujutru sve ispočetka. Nekada je to spavanje umelo da bude između 45 minuta i par sati, a danas je uglavnom pristojnih 6-7 sati. Tako u krug pet, deset, ili petnaest dana. Onda sledi dva dana (najčešće) u Čikagu. Obiđete tri do pet domaćih lokala, par američkih barova, odgledate i odigrate (na plejstejšnu ili zapravo) nekoliko utakmica. Ukoliko imate sreće, postoji neko ko vas čeka sa tog puta, sa kim delite krevet, trpezu, i sa kim pokušavate da (uzalud) nadokandite vreme koje ste proveli razdvojeni. Niste se ni okrenuli i već morate ponovo da se pakujete i spremate za novu radnu nedelju. 

U vreme ove krize, kada niko ne izlazi napolje, jedino što mi je uskraćeno je odlazak u bar, restoran, bioskop ili na koncert. Preživeću bez toga. Preživeću jer u stanu imam pun frižider hrane (pivo spada u proizvod prehrambene industrije), imam popunjene police kako u kuhinji, tako i u kupatilu, a popunjene su stvarima koje sam nekada prevozio. Danas su popunjene jer ih moje kolege prevoze. Njima sam zahvalan.

Ovakav “lifestyle” većini ne zvuči primamljivo, ali čovek se brzo navikne pa vremenom smatra sve te stvari normalnim iako nisu. Ono što je suprotno tome je zapravo ono što je normalno. Normalan život je suprotan životu jednog šofera. 

Normalno je da iz kreveta odete do toaleta u boksericama, a ne kao da ste pošli na Igman. Normalno je da na WC šolju odmah sednete, a ne nakon “tapaciranja” toalet papirom. Normalno je da perete zube sami a ne svaki dan sa novim ljudima oko vas. Normalno je da doručkujete za stolom, i da možda tokom doručka porazgovarate sa nekim. Normalno je da u toku dana srećete ljude, rukujete se sa njima, razgovarate. Normalno je da uveče prošetate, pogledate film, legnete u pravi krevet, koji delite sa nekim. 

I upravo (skoro) sve te stvari koje su normalne, danas radi većina planete. Ako izuzmemo izlazak napolje i interakciju sa ljudima koja se ne preporučuje zbog trenutnog stanja, većina stanovništva vreme provodi u stanu. Sa svojim bližnjima, uz televiziju, filmove, igrice, knjige, frižider, krevet, fotelju, tuš, hladno pivo, topao obrok. Nigde ne izlaze i jako se loše osećaju zbog toga. Misle da je to najgora stvar koja im se desila.

E, pa probajte da živite bez svega toga pa procenite šta vam se više sviđa… Bez svih tih pogodnosti koje uzimate zdravo za gotovo. Probajte, i bićete za nijansu bliži životu kamondžije. I tu mislim na kamiondžiju koji vozi u normalnim uslovima, kada su otvoreni restorani, kad može koliko-toliko da se socijalizuje, kada dok menja nekoliko država u toku dana, ne mora da razmišlja da li će se u nekoj od njih zaraziti, i da li je pametno da se tako rizičan vraća kući svojim ukućanima. A za sve to vreme još brine o istima koji su udaljeni stotinama kilometara. 

Ja trenutno nisam na putu. Ne vozim se po zaraženom svetu, ne srećem nepoznate ljude, ne jedem brzu hranu, ne spavam u upaljenom kamionu koji drnda celu noć. Zube perem sam, ali ne doručkujem sam. Imam društvo za kafu, za ručak, za film, za priču, za slušanje muzike. Prošetam svaki dan. Kada ne šetam radim sve ono što nisam poslednjih pet godina. I ne mogu da vam opišem koliko sam zahvalan na tome. Pitate kome sam zahvalan?

U vreme ove krize, kada niko ne izlazi napolje, jedino što mi je uskraćeno je odlazak u bar, restoran, bioskop ili na koncert. Preživeću bez toga. Preživeću jer u stanu imam pun frižider hrane (pivo spada u proizvod prehrambene industrije), imam popunjene police kako u kuhinji, tako i u kupatilu, a popunjene su stvarima koje sam nekada prevozio. Danas su popunjene jer ih moje kolege prevoze.

Njima sam zahvalan.

Piše: Darko Nikolson

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement