Amerika je tokom svog postojanja imala predsednike koji su rekli „ne” trećem mandatu, one koji su doživeli čak četiri mandata, slučajne i ubedljive pobednike, ali i one koje su bili postavljeni bez izbora.

Budući da smo proteklih meseci imali prilike da pratimo još jedne izbore za predsednika Amerike, 59. po redu četvorogodišnje američke predsedničke izbore, zanimalo nas je kako su ti izbori izgledali ranije, od samog početka i uspostavljanja Sjedinjenih Američkih Država.

Do sada smo vam predstavili prvih 35 predsednika Amerike i njihove priče o borbi za ovu prestižnu funkciju, a sada nastavljamo sa narednih 5 i njihovim istorijama.

36. Lindon B. Džonson – Programi socijalne zaštite i začetak modernog konzervativnog pokreta

Izbori 1964. godine doveli su predsednik Lindona B. Džonsona na funkciju nešto ranije, budući da je njegov prethnodnih Kenedi ubijen, a Džonson se uspešno povezao sa Kenedijevom popularnošću.

Džonson je takođe uspešno naslikao svog protivnika, republikanskog senatora Barija Goldvotera iz Arizone, kao desničarskog zakonodavca koji je želeo da ukine programe socijalne zaštite stvorene tridesetih godina (poput socijalnog osiguranja). Džonson se zalagao za više takvih programa, a nakon 1965. pokrenuo je tri: Mediker, Medikejd i Rat protiv siromaštva.

Sa svim ovim faktorima koji su mu pomogli, Džonson je lako osvojio izbore, odnevši pobedu u 44 od 50 država i okrug Kolumbiju.

Džonson je osvojio 61,1 odsto narodnih glasova, što je i dalje najveći procenat narodnih glasova koji je osvojio bilo koji američki predsednički kandidat od 1820. Izbori se pamte i po statusu Goldvotera kao pionira modernog konzervativnog pokreta.

37. Ričard Nikson – Predsednik u doba unutrašnjih nemira

Tokom 1968. godine održani su 46. četvorogodišnji predsednički izbori. Bilo je to čudno nacionalno iskustvo, u čijoj se pozadini nalazio atentat na lidera za zaštitu građanskih prava Martina Lutera Kinga mlađeg i rasni neredi širom države, ali i atentat na predsedničkog kandidata Roberta F. Kenedija, demonstracije protiv rata u Vijetnamu širom Američki univerzitetski i fakultetskih kampusa, zajedno sa nasilnim obračunima policije i antiratnih demonstranata na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji 1968. godine.

Petog novembra 1968. godine, republikanski kandidat, bivši potpredsednik Ričard Nikson pobedio je na izborima nad demokratskim kandidatom, potpredsednikom Hjubertom Hamfrijem.

Nikson je vodio kampanju u kojoj je obećavao da će uspostaviti „zakon i red”. Neki smatraju da su izbori 1968. godine prekomponovani izbori koji su trajno poremetili koaliciju Nju Dil koja je dominirala predsedničkom politikom prethodnih 36 godina. To su ujedno bili i poslednji izbori na kojima su dva suprotstavljena kandidata bila potpredsednici.

Na izborima je takođe učestvovao bivši guverner Alabame Džordž Volas. Pošto je Volasova kampanja promovisala segregaciju, pokazao se kao strahovit kandidat na Jugu. Od tada nijedan treći kandidat nije osvojio izborne glasove cele države.

Za naredne izbore održane 7. novembra 1972. godine, nominovan je od strane Demokratske stranke senator Džordž Makgavern, koji je vodio antiratnu kampanju protiv aktuelnog republikanskog predsednika Ričarda Niksona, ali je bio hendikepiran njegovim statusom autsajdera, kao i skandalima i sukobima.

Naglašavajući dobru ekonomiju i svoje uspehe u spoljnim poslovima (posebno okončanje američkog učešća u Vijetnamu i uspostavljanje odnosa sa Kinom), Nikson je masovno pobedio na izborima. Pobedio je na izborima, sa 23,2 odsto razlike na narodnom glasanju, što je četvrta najveća razlika u istoriji predsedničkih izbora. Dobio je skoro 18 miliona narodnih glasova više od Makgaverna.

38. Džerald Ford – Jedan od političkih najslabijih predsednika u istoriji

Nikson je ostavku podneo 9. avgusta 1974. godine, a Ford je isti dan položio zakletvu te postao prvi predsednik u istoriji koji na tu dužnost nije došao na temeljima demokratskih izbora.

Isto onako kao što je pomogla njegovom dolasku u Belu kuću, afera Votergejt je imala snažan efekt na Fordov predsednički mandat. Mesec dana nakon Niksonove ostavke, Ford je potpisao ukaz kojim se Nikson abolira za eventualne zločine počinjene tokom afere.

U televizijskom obraćanju naciji, Ford je nameravao to da objasni željom da se postigne nacionalno pomirenje, a u istu svrhu je objavio uslovnu aboliciju mladića koji su, protestvujući zbog vijetnamskog rata, dezertirali iz američke vojske, odnosno pobegli u Kanadu.

Američka javnost, pogotovo ona liberalna i levo orijentisana, nije imala razumevanja za Fordov potez. Nikson je bio toliko omražen da je odluka o aboliciji protumačena kao veleizdaja, a čak su i mnogi uvaženi članovi Fordove administracije u znak protesta dali ostavku.

Protest protiv Forda se odrazio i na izbore za Kongres u novembru 1974. godine. Republikanski kandidati su poraženi, a demokrate su po prvi put nakon dugo vremena stekle dvotrećinsku većinu.

Time su stekli mogućnost da zaobilaze predsednički veto, te je Ford, izgubivši mogućnost da bilo kako utiče na rad Kongresa, ostatak mandata proveo kao jedan od političkih najslabijih predsednika u istoriji.

39. Džimi Karter – Posledica afere Votergejt

Predsednički izbori 1976. godine usledili su nakon ostavke predsednika Ričarda Niksona i nakon afere Votergejt.

Republikanci su kandidovali aktuelnog predsednika Džeralda Forda protiv relativno nepoznatog bivšeg guvernera Džordžije, Džimija Kartera, demokratskog kandidata.

Ford je platio političku cenu za svoje pomilovanje Niksona. Karter se kandidovao kao vašingtonski autsajder i reformator i izborio tesnu pobedu.

40. Ronald Regan – „Reaganova revolucija”

Tokom izbora održanih 1980. godine bilo je nadmetanja između aktuelnog demokrate Džimija Kartera i njegovog republikanskog protivkandidata Ronalda Regana, kao i republikanskog kongresmena Džona B. Andersona, koji se kandidovao kao nezavisni kandidat.

Regan je, potpomognut iranskom krizom i pogoršanjem ekonomije u zemlji, ubedljivo pobedio na izborima. Karter je, nakon što je porazio Teda Kenedija za nominaciju od strane demokrata, napao Regana kao opasnog desničarskog radikala.

Sa svoje strane, Regan, bivši guverner Kalifornije, više puta je ismevao Kartera i izvojevao odlučujuću pobedu. Na istovremenim izborima za Kongres, republikanci su prvi put posle 28 godina osvojili kontrolu nad Senatom SAD. Ovi izbori označili su početak onoga što se u narodu naziva „Reganova revolucija”.

Već tokom 1984. godine održani su novi izbori. Bilo je to nadmetanje između aktuelnog predsednika Ronalda Regana, republikanskog kandidata, i bivšeg potpredsednika Valtera Mondejla, demokratskog kandidata.

Reganu je pomogao snažan ekonomski oporavak od duboke recesije 1981–1982. godine. Nosio je 49 od 50 država, postajući tek drugi predsednički kandidat koji je to učinio nakon pobede Ričarda Niksona na predsedničkim izborima 1972. godine.

Jedini izborni glasovi Mondejla stigli su iz Distrikta Kolumbija, koji se oduvek smatrao demokratski orijentisanim, a čak je i u njegovoj matičnoj državi Minesoti izbore dobio Regan

Reganovih 525 elektorskih glasova (od 538) najveći je ukupan broj ikada dobijenih od predsedničkog kandidata. Mondejlovih 13 izbornih glasova ujedno je predstavlja najmanji broj glasova koje je ikada dobio drugoplasirani kandidat. Na nacionalnom glasanju, Regan je dobio 58,8 odsto, a Mondejl 40,6 odsto.

Izvor: Danas
Foto: Wikimedia Creative Commons