Connect with us

Istorija

KO JE SVE VLADAO AMERIKOM (III DEO): Ropstvo i ekspanzija

Published

on

Amerika je tokom svog postojanja imala predsednike koji su rekli „ne” trećem mandatu, one koji su doživeli čak četiri mandata, slučajne i ubedljive pobednike, ali i one koje su bili postavljeni bez izbora.

Budući da smo proteklih meseci imali prilike da pratimo još jedne izbore za predsednika Amerike, 59. po redu četvorogodišnje američke predsedničke izbore, zanimalo nas je kako su ti izbori izgledali ranije, od samog početka i uspostavljanja Sjedinjenih Američkih Država.

Do sada smo vam predstavili prvih 10 predsednika Amerike i njihove priče o borbi za ovu prestižnu funkciju, a sada vam nastavljamo sa narednih 5 i njihovim istorijama.

  1. Džejms K. Pouk – Američki teritorijalni ekspanzionizam

Tokom 1844. godine demokrata Džejms K. Pouk pobedio je viga Henrija Kleja u bliskoj konkurenciji, a sa kampanjom koja se bavila spoljnom politikom – dok je Pouk favorizovao aneksiju Teksasa, a Klej se protivio.

Demokratski kandidat Džejms K. Pouk kandidovao se na krilima struje koja je prihvatila američki teritorijalni ekspanzionizam, ideju koja će kasnije dobiti naziv „Manifest sudbini”. Pouk je uspeo da pobedi vigovskog kandidata Henrija Kleja, delom i zbog toga što je Klej zauzeo stav protiv širenja, mada su ekonomska pitanja takođe bila od velike važnosti.

Džejms Pouk podržao Džeksonov plan za razbijanje Banke SAD, te njene zamene decentralizovanim vladinim bankarskim sistemom. Kasnije je stekao nadimak „Mladi orah”, kao referencu na svog mentora Džeksona, koji je zbog svoje žilavosti prozvan „Stari orah”.

Bio je prvi američki predsednički kandidat koji nije bio prvi izbor partije za trku za mesto predsednika države. Smatrali su ga za plan B, a u trku ulazi nakon što verovatniji izbor, Martin van Bjuren, nije uspeo da obezbedi nominaciju stranke.

  1. Zakari Tejlor – Ne baš potpuni vigovac

Predsednički izbori 1848. godine bili su otvorena trka. Predsednik Pouk, postigavši sve svoje glavne ciljeve u jednom mandatu i pateći od narušenog zdravlja koje mu je oduzelo život manje od četiri meseca nakon napuštanja funkcije, održao je obećanje da neće tražiti reizbor.

Vigovci su usredsredili svu svoju energiju na osudu Poukove ratne politike. Morali su brzo da preokrenu kurs. U februaru 1848. godine Pouk je iznenadio sve Ugovorom iz Gvadalupe kojim je okončan meksičko-američki rat, SAD dobio veliki broj novih teritorijam.

Tada su u leto vigovi nominovali heroja iz rata, Zakarija Tejlora. Iako nije obećavao buduće ratove, nije osudio niti kritikovao Pouka, a vigovci su morali slede njegov primer. Preusmerili su pažnju na novo pitanje da li ropstvo može biti zabranjeno na novim teritorijama.

Izbor Tejlora predstavljao je rizik- nije bio jasno posvećen vigovskim principima, ali je bio popularan zbog ratnih napora. Demokrate su držale rekorde u pogledu pobeda, mira, prosperiteta, ali i sticanja novih teritorija. Bilo je gotovo sigurno da će pobediti ukoliko vigovci ne predlože Tejlora.

Tejlorova pobeda učinila ga je jednim od samo dva predstavnika ove stranke koji su izabrani za predsednika, pored Vilijama Henrija Harisona, pre nego što je stranka prestala da postoji pedesetih godina 19. veka.

  1. Milard Filmor – Pitanje robovlasništva i Kompromis 1850.

Fillmor je izabran za 12. potpredsednika SAD 1848. godine, a nasledio je mesto predsednika jula 1850. godine nakon smrti američkog predsednika Zakarija Tejlora.

Tejlor i Fillmor su se, iako članovi iste stranke, sukobili po pitanju ropstva na teritorijama osvojenim od Meksika u nedavnom ratu. Tejlor, iako južnjak i robovlasnik, držao je da teritorije moraju same odlučiti žele li ropstvo ili ne, a ne, kao što su južnjački političari insistirali, da se o tome odluči u Vašingtonu u svrhu održavanja ravnoteže između slobodnih i robovlasničkih država.

U vreme kada je sukob eskalirao, Tejlor je iznenada umro od trovanja hranom. Fillmor je isti dan položio predsedničku zakletvu, uveo novi kabinet i uz pomoć umerenih vigovaca u Kongresu za nekoliko meseci progurao tzv. Kompromis 1850. – paket od pet zakona kojim su regulirana neka sporna pitanja u vezi sa ropstvom na teritoriji SAD.

Iako mnogi drže da je Kompromis barem za deset godina odložio otcepljenje i građanski rat, Fillmora su savremenici ocenili kao slabog predsednika koji je previše popustio pritisku južnjačkih robovlasnika.

Filmor nikada nije bio izabran za predsednika. Pošto je odslužio Tejlorov mandat nije uspeo da se izbori za nominaciju za izbore 1852. i 1856. godine. Drugi put je do nominacije pokušao da stigne kao kandidat stranke „Znati ništa” i Vigovske stranke.

  1. Frenklin Pirs – Kraj vigovaca

Predsednički izbori u Sjedinjenim Državama 1852. godine bili su u mnogo čemu repriza izbora 1844. godine. Još jednom, aktuelni predsednik je bio vig koji je nasledio mesto predsednika nakon smrti svog prethodnika ratnog heroja. Partija Vigova zaobišla je nosioca nominacije, odbacivši Filmora u korist generala Vinfilda Skota.

Ovog puta demokrate su nominovale svoj plan B, Frenklina Pirsa. Vigovci su ponovo vodili kampanju protiv intrigantnog demokratskog kandidata i ponovo je ova strategija propala.

Pirs i njegov kandidat Vilijam King nastavili su da osvajaju, ono što je u to vreme bilo jedna od najvećih izbornih pobeda u državi, a Skota i njegovog kandidata za potpredsednika, Vilijama Grahama iz Severne Karoline, su pobedili sa 254 glasova za i 42 protiv.

Partija Vigova brzo je nestala, a članovi propadajuće stranke nisu uspeli da nominuju kandidata za sledeću predsedničku trku. Ubrzo ih je kao primarnu opoziciju Demokratske stranke zamenila nova Republikanska stranka.

  1. Džejms Bjukenan – „Bilo ko osim Pirsa”

Izbori 1856. godine karakterisala je neobično uzavrela predizborna kampanja koja je dovela do izbora Džejms Bjukenan, ambasadora u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Republikanski kandidat Džon. C. Frimont osudio je zakon Kanzas-Nebraska i borio se protiv moći robova i širenja ropstva, dok je demokrata Džejms Bjukenan upozoravao da su republikanci ekstremisti čija bi pobeda dovela do građanskog rata. Demokrate su podržale umereni pristup „narodnog suvereniteta” širenju ropstva koji je korišćen u Zakonu o Kanzas-Nebraski.

Bivši predsednik Milard Fillmor predstavljao je treću stranu, relativno novu američku stranku ili „Znati ništa”. Znati ništa, koji su ignorisali pitanje ropstva u korist antiimigracione politike, osvojili su nešto više od petine glasova.

Aktuelni predsednik Frenklin Pirs poražen je u nastojanju da ga demokrate ponovo nominuju (službeni slogan stranke te godine bio je „Bilo ko osim Pirsa”), koji su umesto toga izabrali Džejmsa Bjukenana iz Pensilvanije. Do toga je delom došlo zahvaljujući činjenici da je zakon Kanzas-Nebraske podelio demokrate.

Partija vigova se raspala zbog neslaganja po pitanju ropstva, a nove organizacije poput Republikanske stranke i Američke partije takmičile su se da ih zamene.

Izvor: Danas
Foto: Wikimedia Creative Commons

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement