Connect with us

Amerika

KAMIONDŽIJSKA KOLUMNA: Kako se osvaja Mont Everest usred Amerike?

Published

on

Ogrejalo me je kalifornijsko Sunce i šibao vetar Vajominga. Osetio sam miris soli iz slanog jezera Jute i “miris” farmi u Ajovi. Vozio sam se uz okean, ispod okeana i preko deset hiljada stopa visine iznad tog istog okeana, dok za dvadeset i kusur godina u Srbiji nisam osvojio neke bitnije predele, osim jedne zelenooke cure u podnožju Rudnika…

Kako se osvaja Mont Everest?

Rekli bi verovatno – dođeš u podnožje, kreneš polako ka gore, pa kad stigneš – stigneš. To je tačno samo ako ste do tada osvojili, na primer, redom : Crveni Čot, Pančićev Vrh, Midžor, Crni Vrh, Monblan, Kilimandžaro i još par desetina manjih i većih vrhova.

“Übung macht den Meister” kaže Švabo, a mi bi rekli da vežba čini majstora. A kao i u svemu ostalom, Švaba kad nešto kaže, to je tako. Tom logikom, ako bi želeli da “osvojite” Ameriku, odakle bi krenuli? Od podnožja planine Denali koja je najviši vrh Sjedinjenih Američkih Država i celog severno-američkog kontinenta? Ili od nule, bukvalno od nivoa mora, pa dokle dogurate…

Kada sam počinjao američku avanturu, na meni je bilo da izaberem startnu poziciju. Postojale su dve opcije – letovalište na Atlantiku ili gorepomenuti nacionalni park Denali. Da sam odabrao hladniju varijantu, verovatno bih tog istog leta, pre šest i po godina, i počeo i završio svoje američko putešestvije.

Ovako, sticajem gomile srećnih i nesrećnih okolnosti, ja sam krenuo sa Atlantika, preko Čikaga, gde sam pronašao svojih skoro pet stotina konja i sa njima krenuo u sasvim novu i neplaniranu avanturu. Sa pravom naglašavam to “avantura” jer sam do tada imao pređenu kilometražu kao onaj auto sa oglasa koji je “baba vozila samo subotom na pijacu”, a kada pričamo o putovanju u bilo kom smislu tu bih mogao da navedem letovanje u Grčkoj, dva izleta u Pariz i dve ekskurzije u srednjoj školi.

Znači – gde sam bio, nigde, šta sam video, ništa.

I onda odjednom treba da prelazim par hiljada milja nedeljno u zemlji gde sam prvi put, i to kamionom koji još na svu moju muku ima i prikolicu!? I šta sam drugo mogao, krenuh sa svojom ergelom u osvajanje novih predela, američkih gradova, sela a bogami i država. Njih ravno pedeset.

Na samom početku tog “osvajanja”, kada sam krenuo da špartam hiljade milja nedeljno, počeo sam da zapisujem države koje sam posetio, da kupujem suvenire na pumpama gde sam se zaustavljao (lampa sa tri revolvera iz Oklahome je najbolje potrošenih šezdeset dolara ikada), da slažem mapu SAD-a napravljenu od magneta i ostale stvari koje rade “osvajači”…

Od dosadnih ravničarskih sela u Indijani, preko najlepših gradića u Koloradu, sve do brdovitog Mejna na istoku ili Vašingtona na zapadu. Noge su kročile u oba okena, oči su gledale zalazak u meksičkom zalivu i na vulkanskom kamenu Havaja

Vremenom su neke države počele prečesto da se ponavljaju, tako da u meni nikakvu draž nije izazivalo putovanje kroz Indijanu, Ohajo ili Ilinois, a maštao sam o Nevadi, Arizoni, Vermontu i Koloradu. A pošto “ko čeka taj i dočeka”, tako sam i ja dočekao da posetim i one destinacije koje sam priželjkivao, pa se lista država gde se nisam “zapljunuo” ubrzano smanjivala, da bi do danas spala na dva imena  – Montana i Aljaska.

Od ovih 48 posećenih u nekima sam bio par stotina puta, kroz mnoge prošao par desetina puta, dok za Severnu Dakotu i Havaje mogu da kažem da se nadam da neću ostati na samo jednoj poseti. A kada, pa makar i neplanski, odradite nešto 96 posto, poželite da zaokružite svoj učinak na maksimum, pa tako i ja imam u planu da štikliram i te dve preostale zvezdice sa drage im zastave.

U Montanu ne očekujem da će me odvesti trenutni posao, ali u nekom narednom road trip-u biće jedna od prvih destinacija. A Aljaska? Pa mislim da je pošteno da nju ostavim za kraj, kada već nije došla na početku puta. A taj put me je doveo do trenutnih 48 država, na taj put sam krenuo sa atlantske obale do čikaške ravnice, preko manjih i većih brda Virdžinije i Tenesija do visoravni Nebraske i Teksasa.

Od dosadnih ravničarskih sela u Indijani, preko najlepših gradića u Koloradu, sve do brdovitog Mejna na istoku ili Vašingtona na zapadu. Noge su kročile u oba okeana, oči su gledale zalazak u meksičkom zalivu i na vulkanskom kamenu Havaja. Ogrejalo me je kalifornijsko Sunce i šibao vetar Vajominga. Osetio sam miris soli iz slanog jezera Jute i “miris” farmi u Ajovi. Vozio sam pored njujorškog biznismena u Kvinsu i pored kauboja u Ajdahu. Iako sam odrastao dvadesetak kilometara od Dunava, i proveo četiri godine na ušću naših dveju reka, ipak sam se do sada najviše puta prevezao preko Misisipija, Ohaja i Misurija.

Vozio sam se uz okean, ispod okeana i preko deset hiljada stopa visine iznad tog istog okeana, dok za dvadeset i kusur godina u Srbiji nisam osvojio neke bitnije predele, osim jedne zelenooke cure u podnožju Rudnika… 

I šta je ostalo za kraj? Ostalo je da nastavim da razmišljam o tom Denaliju, da razmišljam šta bi bilo da je on bio prvobitna destinacija. To nikada neću saznati. Da li ću ga videti na kraju? Ni to ne mogu da znam. A kada se sve sabere, to će biti i najmanje važno.

Što reče američki pisac “It’s not the destination, it’s the journey.”

Piše: Darko NikolSon Foto:

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement

Copyright © 2019 Serbian Times.

Website Security Test