“Čovek samo treba da ima ideju i cilj koji ga pokreće, sve ostalo je lako! – tvrdi Goran Nikolić (52), Kragujevčanin koji sa samo 5% preostalog vida trči Ginisov rekord od 77 maratona za 77 dana na stazama u blizini manastira Nova Gračanica
Goran Nikolić (52) ne zna za predah. Iako mu vreme u Čikagu ovih dana ne ide na ruku, hrabri Kragujevčanin kome je vid oštećen 95% svakodnevno istrči svoju normu. A norma je ni manje ni više nego 42 kilometra i 195 metara, dužina koju je prvi pretrčao antički junak Filipides od maratonskog polja do Atine.
HUMANI CILJ DAJE SNAGU
Ekipa Serbian Times našem se junaku priključila na jubilarnom 60-tom od ukupno 77 maratona koje želi da pretrči za 77 dana i tako uđe na besmrtnu listu Ginisove knjige rekorda.
Tu, nedaleko od manastira Nova Gračanica, dok smo se smrzavali čekajući da Goran uđe u poslednju milju i prođe ciljnu ravninu, naglas smo komentarisali kolika snaga volje je potrebna za ovakav jedan podvig.
-Čovek samo treba da ima ideju i cilj koji ga pokreće, sve ostalo je lako!, prekida nas u mislima Goran, koji kao da upravo nije prešao najtežu olimpijsku disciplinu, bez minuta odmora nastavlja da ćaska sa nama.
-Ideja je da ovom akcijom prikupimo sredstva za dovršenje sportske hale za osobe sa invaliditetom u Kragujevcu, koja bi služila prvenstveno za paraolimpijske kolektivne discipline poput golbol-a(fudbala za slepe osobe), košarkе i odbojka za osobe u kolicima. Smatrao sam da ću biti korisniji na stazi nego u stolici upravnika “Iskre”, sportskog centra za potrebe osoba sa invaliditetom koji je podigla Delta fondacija u Kragujevcu.
Činjenicu da će, ako izdrži do kraja i okonča 77 maraton, ući u Ginisovu knjigu Goran i ne pominje, za njega ona ima periferni značaj. Da bi izbegao preskupe troškove svakodnevne kontrole Ginisovaca on je odlučio da sve reši jednim ručnim satom, koji beleži kilometražu koju dnevno pređe. Kasnije će podatke sa tog časovnika poslati komisiji koja treba da izda sertifikat i potvrdi njegov rekord. Za one koji ne znaju, Goran je vlasnik i postojećeg rekorda, kojiniznosi 55 maratona za 55 dana.
Pitamo ga koliko je teško izlagati se svakodnevno velikom naporu, i kakve su pripreme potrebne da bi telo doveo u stanje da načini takav podvig.
-Dugogodišnji sam rekreativac, svakodnevno u predivnom ambijentu Šumarica istrčim po 22 kilometra, što je polovina dužine koju ovde trčim. Običnim ljudima koji dođu na ideju da trče maraton treba puno više vremena da organizam dovedu u formu. S druge strane, oni koji profesionalno trče maraton trče ga puno brže i za dosta kraće vreme, tako da ne bi bili u stanju da ga tako trče svaki dan. Morate da vodite računa i da ne proradi dete u vama, pa da ne počnete da se takmičite sa štopericom i ne preterate, da imate na umu da postoji i sutra, da treba da izdržite napore u kontinuitetu. A svako ko se lati ovakvog nečeg mora da ima to dete u sebi, jer je ovo nešto iracionalno i mnogim ljudima neobjašnjivo.
Goran i njegova ekipa, koju čine nutricionista Aleksandar Glišović i novinar/snimatelj Miroslav Aksentijević, dane provode u predivnom ambijentu manastira Nova Gračanica, gde im je utočište, kada se činilo da će morati da odustanu od projekta, pružio iguuman manastira, otac Serafim, koji im je i predložio obližnju stazu na kojoj trče.
-Sve se neverovatno poklopilo, priseća se Goran. -Nakon što su prethodni sponzori odustali od projekta potražili smo pomoć prvo u našem konzulatu, kod gospodina Dejana Radulovića, koji je telefonom pozvao oca Serafima. Kada smo došli ovde shvatili smo da nismo mogli da poželimo bolji ambijent za ostvarenje našeg cilja. Čak smo posle nekoliko dana našli još jednu stazu, koja krajolikom podseća na moj zavičaj, pa smo je nazvali Šumadijom. Šumadija usred Čikaga. Gledamo da menjamo staze, jer je za ovakav poduhvat bitan i psihološki momenat – da se osećate prijatno dok trčite.
Običnom čoveku je teško i zamisliti situaciju u kojoj se Goran nalazi dok trči, s obzirom da ima oštećenje vida od čak 95%, pa smo zamolili njega da nam to približi.
-Ja imam urođenu očnu manu, neizlečivo očno obolenje i kao posledicu toga suženo vidno polje. Vidim samo 5% na desno, dok levim okom ne vidim uopšte, sem blagog osećaja svetslosti. Ali to nikada nisam doživljavao kao prepreku da uradim neke stvari. Mnogo mi znači što su ovo što radim, pored mojih saboraca, ljudi koji se bore sa istim problemima kao i ja, prepoznali i podrpšku mi pružili i drugi dobri ljudi.
Jedan od tih “drugih” je i Veljko Paunović, naš poznati fudbalski trener koji vodi lokalni klub Čikago Fajer (Chicago Fire), koji je u međuvremenu postao i generalni sponzor Goranovog poduhvata.
-Veljko je pre svega dobar čovek, i naš prvi susret je izgledao kao da se znamo ko zna koliko dugo. Kada dele iste stvari i ideje ljudi se brzo prepoznaju. Tako je i on prepoznao ovo što mi radimo i taj svoj entuzijazam preneo i na ljude iz fondacije Chicago Fire. Slučajnost ili promisao je bila da je jedan od osnovnih ciljeva te fondacije upravo podrška paraolimpijskom sportu, pa je na obostrano zadovoljstvo došlo do saradnje. Našli smo prijatelje koji nas podržavaju.
Pitamo ga da li je stigao da upozna Čikago i okolinu, da upozna ljude iz brojne srpske zajednice u ovom gradu…
-Veoma malo slobodnog vremena sam imao do sada. Trčati maraton svaki dan znači i specifične pripreme, pre svega odmor, dobro istezanje i dobar san, takođe vodi se računa o zdravoj ishrani. Nadam se da ću imati prilike da malo bolje upoznam Čikago kada završim sa maratonom, jer ću imati nekoliko slobodnih dana do povratka u Srbiju. To važi i za našu zajednicu, mada sam već imao prilike da upoznam naše ljude za Uskrs i na okupljanjima koja su organizovana u sklopu manastira Nova Gračanica.
Drago mi je što sam primetio da kod njih provejava privrženost matici, ali i nostalgija onih koji su nedavno došli. Srećan sam što vidim da se većina dobro snašla i da se uspešno privikla na život ovde.
Piše: Antonije Kovačević Foto&Video: Goran Pikula
