Connect with us

Dijaspora

IZ KOPAČKI U POPOVSKU MANTIJU: Filmska priča prvoligaškog fudbalera koji danas služi kao sveštenik na Floridi! (FOTO)

Published

on

Životni put može odvesti čoveka na različite strane i niko sa sigurnošću ne može da tvrdi gde će biti za nekoliko godina ili decenija. Nekada mladi i perspektivni fudbaler Saša Đurđević, nije mogao ni da pretpostavi da će ga sudbina baciti “preko velike bare” u daleku Floridu gde će danas biti sveštenik!

Spletom neobičnih okolnosti Saša je postao sluga božji, a ni na Floridi nije završio preko noći. Njegova priča počela je u Valjevu, gde je talenat za fudbal otkrio još u detinjstvu.

“Moje rodno mesto je Valjevo u kojem sam rođen pre 49 godina, od oca Jovana i majke Milice. Imam brata Igora i nas dvojica imamo brata po ocu Milana. Za fudbal sam se verovatno rodio, ali ne da uspem, već da u njemu sazrevam i da ga volim. Tu je možda i žal za zrelošću, koja je bila potrebna za velika dela. Počeo sam da igram u petlićima Radničkog iz Valjeva, imao sam šest godina. Kasnije sam bio u Elindu, potom u FK Krušik, gde sam proveo oko pet godina, pa ponovo kratka epizoda u Radničkom i nastavak u juniorima Kolubare iz Lazarevca. Iz ovog perioda, veliki autoritet i čovek koji me je svemu naučio i uputio, bio je čika Sava Kristić, veliko ime jugoslovenskog i srpskog fudbala” ispričao je Saša, prenosi Espreso.

Kako je sazrevao tako je i talenat postajao sve izraženiji, a njegovo umeće i tehnika su prevazilazili klubove u kojima je igrao.

“Odlazim u beogradski Trudbenik gde je trener bio Miroslav Helc. Hteo sam da igram i igrao sam, ali prvo sedenje na klupi me je nataralo da odem dalje. Međutim, za taj period me veže prijateljstvo sa Goranom Gigom Zelenovićem, koji je bio dugogodišnji igrač OFK Beograd, a igrao je i u Švedskoj. On mi je kasnije bio trener u Zvezdi IBC iz MML”, kaže Đurđević.

Klub u kojem se zadržao bio je “Obilić”. Saša se živo seća vremena koje je proveo u timu, kao i kvalitetnih ljudi i prijatelja koje je stekao.

“I konačno, imao sam 23 godine, došao sam u Obilić kod trenera Slobodana Cola Jankovića i u sjajnu generaciju sa: Jevrićem, Radakovićem, Jankovićem, Nonkovićem, Katićem, Puačom, Lešnjakom, Sašom Zorićem i mnogim sjajnim igračima. Mislio sam da mi se snovi polako ostvaruju. Bili su tu Jovo Počuča (sa kojim sam trenirao na Marakani, bez prekida i pauze), divan čovek i poznati kondicioni trener, kao i čuveni Toma Savić, trener golmana. Međutim dolaze novi treneri, novi igrači, počinju pripreme i posle par odigranih utakmica u pripremnom periodu, na poziciji koja nije bila moja, i samo jedne odigrane u veznom redu, izgledalo je da sve ide kako treba. Ali, odstranjen sam iz ekipe zbog nediscipline. Treneri su bili Branko Radović i Bane Smiljanić, radili su sjajan posao za ekipu i igrače, ali ja sam negde napravio grešku i tako se moja epizoda završila neslavno u Obiliću. Ostala je uspomena na igrače: Šarića, Novića, Aranitovića, Sarića i Lekića golmane, sjajnog Zorića, izuzetnog Saše Stanojevića, i na mnogo sjajne momke i igrače”, priseća se Saša.

Priča mladog Valjevca nije se tu završila. Pored fudbala kojim se bavio profesionalno, Saša vozi bicikl, trči i igra tenis. Međutim, sportovi nisu uspeli da ga odvoje od nauke kojoj je odlučio da se posveti tokom NATO bombardovanja. Slučajnost ili ne, o tome će svedočiti godine koje usledile.

“Bogoslovski Institut BFC sam upisao 1999.godine. Osećao sam veliku glad za naukom, jer sam kroz srednju školu “protrčao”. Želja mi je bila da završim DIF ili višu trenersku, kasnije i psihologiju. Jedne noći, tokom NATO bombardovanja Srbije, presekao sam da će to biti teologija. Kasnije sam upisao i Bogoslovski falultet, završivši ga tek po povratku iz Venecuele. I kao što je moj život bio i ostao fudbal i sport, tako sam tada dobio krunu mog života, život u crkvi, u Bogu. Od samog starta se javila želja za svešteničkim pozivom i misionarenjem. Kroz vaspitanje i život u porodici i okruženju u kojem sam rastao, naučen sam molitvi i poštovanju hrišćanskih vrednosti, kulture i tradicije roda našeg, krstonosnog i stradalnog”, objašnjava Saša.

Saša je ponosan na svoje poreklo i pretke, koji su jednim delom zaslužni za to što je zavoleo teologiju, ali i što je odlučio da se oženi baš u crkvi u kojoj su se oni molili.

“Moji Đurđevići su se doselili od ‘Đurđevića Tare’ i manastira Svete Trojice kod Pljevalja. Prote Mata i Mića Đurđević, čija se imena nalaze u priprati crkve u Brankovini, rođaci su mi po muškoj liniji. Mata je bio prvi pisar u valjevskom srezu i saradnik Prote Mateje Nenadovića. A po ženskoj liniji, moje majke Milice, blizak sam rod sa protođakonom Ljubomirom Rankovićem” kaže Saša.

Upravo u Crkvi u Brankovini odlučio je da se venča sa svojom suprugom, Slavicom Subotić. Dobili su dve ćerke, a kako Saša navodi sve je to uticalo na njegov poziv.

“Ta radost me je privela ruci blaženog pokoja Episkopa Valjevskog Milutina koji me 23.12.2007. godine rukopoložio u đakonski čin. Pre toga sam počeo da predajem veronauku u OŠ ‘Milovan Glišić’, gde sam predavao šest godina. Tih godina sam pokrenuo i tribine ‘Pravoslavlje i mladi – uloga javnih ličnosti u misiji crkve’. Tako da su naši gosti bili Emir Kusturica, Matija Bećković, Siniša Kovačević, Vladeta Jerotić, Svetomir Bojanin, Dejan Bodiroga, Nebojša Dugalić, Marina Rajević Savić, Mirajana Bobić Mojsilović, Darko Tanasković, Dragoslav Bogan, Branko Stanković, Petar Stanojlović, Aleksandar Gajšek, Slobodan Trkulja, o. Nenad Ilić, o. Voja Bilbija, o. Miloš Vesin i mnogi drugi”, priča Saša.

Ubrzo se Đurđeviću otvara nova mogućnost, a to je da odlazak na Floridu gde je trebalo da nastavi svoju službu Bogu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

“Neki dan pre Vaskrsa, u aprilu mesecu 2017. godine, episkop istočnoamerički gospodin Irinej me postavlja za paroha crkve Svetog Save u Nort Portu, na Floridi. Zahvaljujući blagoslovu episkopa Irineja koji me je primio pod svoj omofor, dobio sam šansu da ukrušavam crkvu Svetog Save u Nort Portu. Crkva je izrađena po projektnom rešenju profesora Ljubiše Folića, a unutrašnje radove u crkvi, prelepi ikonostas od kvarcnog peščara, kao i ostale potrebne stvari za opremanje crkve, izradili su i završavaju, akademski vajar Zoran Vasiljković, ikonopisac Tanja Ristić, duboresci Dejan Jocić, Rajko Popović i Vlada Ivanović”, navodi Saša.

Daleka i topla Florida iz njegovog srca nije uspela da istrgne voljeno Valjevo, te je Saša odlazak na daleku destinaciju povezao sa Božjom voljom.

“U Valjevskoj eparhiji sam i rođen i stekao porodicu, moju divnu suprugu Slavicu i moje dve ćerke Anastasiju i Savinu, koje sa mnom zajednički nose krst u dijaspori i koje mi mnogo pomažu u crkvi svojim prelepim glasovima i zlatnim rukama. Sa Vladikom Irinejem Dobrijevićem sam bio u kontaktu još dok je bio episkop u Australiji. Kako mi se nije ostvarili želja da odem u Asutraliju, Vladika Irinej me primio kod sebe u istočnoameričku eparhiju. Bog nas je doveo ovde na Floridu, preko ”velike bare”, veruje Saša.

O razlici u ponašanju vernika u Srbiji i Floridi, Saša kaže:

“U dijaspori se narod okuplja oko crkve i crkva je mesto gde se mnogo više odvija socijalni život nego što je to situacija u matici. U matici narod više i češće posećuje crkvu. Ovde se ljudi većinom okupljaju nedeljom. Međutim, aktivnosti u crkvi su mnogo izraženije nego u matici. Narod uzima aktivno učešće u održavanju i egzistenciji crkve. Crkva ovde daje, na neki način, mnogo više nego u matici, kulturnoistorijske sadržaje, prosvetne, uči se srpski jezik i ćirilica, folklor”.

Tradicionalno se svake godine održava trka za Bogojavljenski krst na Floridi, a u pitanju su potpuno drugačiji uslovi.

“Za sada je Bogojavljensko plivanje za Časni Krst Gospodnji na Floridi, folklornog sadržaja. Ono što je važno da postoji veliko interesovanje i želja sveštenstva i ljudi da se to podigne na visok nivo. U prilog tome je i da je ove godine Veliko osvećenje vode i polaganje Časnog Krsta u vode Meksičkog zaliva , izvršio Preosvećeni Vladika Irinej Dobrijević. Temperatura vode je ove godine bila 16 celzijusovih, za srpske uslovo ne tako hladna al za floridske ipak hladnija”, priča Đurđević.

Temperatura vode je ipak drugačija u odnosu na hladni Gradac u Valjevu, najhladniju i najčistiju reku u Srbiji.

“U Gradcu se ne može plivati ako nisu odrđeni komplet lekarski pregledi, voda je hladinija za desetak stepeni i više. Naravno da i veličanstven ambijent reke Gradac i ‘Berkove brane”, daju jednu posebnu dimenziju svemu tome! Isto tako i bratija iz ‘Kraljevskog reda vitezova Srbije’ na čelu sa Zoranom Mrđenovićem, kao i momci sa kojima smo to organizovali, sveštenik Dejan Tripković, koji i danas organizuju bogojavljenska plivanja, jesu jedan sjajan tim koji to rede na visokom nivou”, smatra Saša.

Na kraju, o svom životnom putu Đurđević zaključuje:

“Možda je za nekoga moj životni put neobičan? Međutim, za mene nije bilo neobično da se Bogu molim i da postanem sveštenoslužitelj. Sve je to bilo prirodno i blagodatno! Slobodno mogu reći, bio je to priziv Duha Svetoga. A kada se radi o blagodati, koja je ustvari, jedna harizma i nezasluženi dar od Gospoda, onda mnogo i ne razmišljate šta vas je snašlo. Prosto živite taj život na koji Vas je Gospod prizvao i dajete se crkvi i vernom narodu. Čovek treba da živi u stalnom učenju i uzrastanju. Strahovi nisu od Boga i čovek treba da bude spreman na promenu, ali na promenu koja ga izgrađuje i kreira, njega kao ličnost i svet oko sebe i u sebi”.

Izvor: Espreso
Foto: Printscreen Facebook / Saša Đurđević

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement