Svake godine Svetu Goru posete hiljade vernika i apsolutno svi su muškarci. Ženama je dozvoljeno jedino da kristare oko ovog grčkog poluostrva i tako izdaljine vide obrise “monaške republike” u Egejskom moru. O tome zašto je ženama zabranjeno da stupe na Svetu Goru postoji nekoliko legendi, ali i nešto “svetovnije” objašnjenje.
Sveta Gora je jedan od najvećih centara pravoslavnog sveta. Nalazi se u oblasti Halkidiki na severu Grčke, na najistočnijem od tri poluostrva – Atosu.
Atos je danas sedište 20 pravoslavnih manastira i još mnoštva manjih monaških zajednica i kelija u kojima žive pustinjaci – ljudi koji ne žele nikakav kontakt sa savremenim svetom i čitav život posvećuju molitvi.
Atos je autonomni entitet pod grčkim suverenitetom. Samo je monasima dozvoljeno da žive na Svetoj Gori, dok oni koji je posećuju moraju imati posebnu dozvolu za to. Na poluostrvu trenutno živi oko 2 hiljade monaha.
Duhovno, Sveta Gora je pod direktnom jurisdikcijom vaseljenskog patrijarha iz Carigrada (današnji Istanbul, nekadašnji Konstantinopolj). Svi koji žive na Svetoj Gori, nakon što se zamonaše, postaju grčki državljani bez ikakvih formalnosti.
Zašto je Sveta Gora zabranjena za žene?
Prema legendi, Bogorodica je jednom plovila sa Svetim apostolom Jovanom ka Kipru kada se podigla velika oluja. To ih je prisililo da pristanu baš na Atosu, kraj današnje luke manastira Iviron.
Bogorodica je izašla na obalu, gde je oduševljena lepotom blagoslovila zemlju i zamolila Isusa da poluostrvo daruje njoj. Tada se začuo glas: “Neka ovo mesto bude tvoje nasleđe i tvoj vrt, raj i nebo spasenja za one koji traže spasenje”.
Od tada, Sveta Gora je posvećena Majci Božjoj, zbog čega ni jednoj drugoj ženi nije dozvoljen pristup.
Postoji i praktičnije objašnjenje, prema kojem je ženama zabranjen pristup Svetoj Gori kako ne bi dovodile muške monahe u iskušenje i tako im skretale misli sa molitve i posvećenosti bogu.
Tako je sve do 11. veka na poluostrvu tolerisano prisustvo pastira, sve dok vaseljenski patrijarh nije strogo zabranio njihovo prisustvo. Razlog zabrane bio je što su pastirice često znale da izazivaju i uznemiruju monahe, a dešavalo se i da zbog toga manastiri izgube kaluđere.
Na poluostrvo ne smeju ni ženske životinje?
Navodno, zabrana se proteže i dalje od ljudskog sveta, pa je na Svetoj Gori zabranjeno prisustvo i ženskih domaćih životinja.
Postoje samo dva izuzetka – mačke (koje love miševe i tako čuvaju i namirnice ali i drevne spise koji se nalaze u manastirskih arhivima) i kokoške (koje legu jaja od čijih žumanaca se prave boje koje se koriste u ikonopisanju).
PROČITAJTE JOŠ:
PROKLETA AMBICIJA: Bila je nesuđena vladarka Srbije, a završila je u zajedničkoj grobnici za siromašne!
INTERVJU, MARČELO: Osećao sam se živim pod suzavcem, iako sam pacifista. Dosta je bilo okretanja drugog obraza!
MISTERIOZNO VOJVOĐANSKO SELO: Jedna ulica, 25 stanovnika i lepota pred kojom je zastao i austrougarski car
Zatvor za nepoštovanje zabrane!
Sve do početka 20. veka na Svetu Goru je bilo moguće ući uzanim putem koji spaja poluostrvo s kopnom. Međutim, nakon što su pojedine žene počele da koriste ovaj put da krišom uđu na Svetu Goru, grčke vlasti postavile su na tom mestu visoku ogradu i strogo zabranile ulazak pešacima, bez obzira na pol. Kazna za kršenje ove naredbe je godinu dana zatvora!
Malo istorije i mnogo legendi
Atos je u prethrišćansko vreme zapravo bio čuven po mnogobožačkim hramovima, a naročito je poznat bio hram Zevsa Munjobije na samom vrhu planine. Oko ovih bogomolja živelo je i stanovništvo, ali kada i zašto je raseljeno, nije baš najjasnije.
Legenda kaže da su, onog trenutka kada je Bogorodica kročila na obalu, svi paganski hramovi popadali, uključujući i Zevsov hram. Videvši ovo, stanovnici Atosa su primili hrišćanstvo, a na mestu Zevsovog hrama podigli drveni manastir Sveti Kliment.
Istoričari veruju da je činjenica da su arabljanski gusari “glavni krivci” za raseljavanje stanovništva sa ovog mesta. Oni su terorisali priobalne gradove Halkidikija, pa je narod pobegao sa Atosa, a ostala je tek šačica siromašnih isposnika koje morski razbojnici nisu dirali jer nisu imali ništa što bi se moglo opljačkati.
Nauka kaže da tek od 7. veka postoje pisani tragovi sa Svete Gore koja tada postaje utočište izbeglih monaha koji se povlače pred islamskim osvajačima.
Sveta Gora je kao manastirska zajednica formalno osnovana 963. godine, kada je monah Atanasije osnovao manastir Veliku Lavru, danas najveći i najznačajniji od 20 manastira. Manastir je uživao zaštitu vizantijskih careva, Rusije, a u dugom periodu kad se Romejsko carstvo urušilo, a rusko se još nije uzdiglo i – Srbije!
Srpski vladari i njihove porodice vekovima su davale novac i bili čuvari čitavog Atosa. Osim Hilandara, izgradili su manastire Simonopetru, Grigorijat i Svetog Pavla.
Srpkinje koje su ipak posetile Svetu Goru
Srpski Hilandar jedinstven je među svetogorskim manastirima jer je, prema legendi, tu Bogorodica dozvolila caru Dušanu da dovede svoju suprugu, caricu Jelenu, i tako se skloni od kuge. Ipak, iz poštovanja prema svetinji, carica je zapravo boravila u hilandarskoj luci Hrusiji, a na kopnu je nošena u nosiljci tako da nije kročila na tlo i prekršila zakon.
Još jedna Srpkinja se pominje kao osoba koja je možda posetila Svetu Goru. Naime, manastir Svetog Pavla podigao je despot Đurađ Branković, a zajedno sa još nekoliko svetinja, darivala ga je despotova ćerka Mara.
Turske hronike navode da je ovom prilikom Mara posetila Svetu Goru dok manastirsko predanje kaže da je istina da je potonja osmanska sultanija (bila je udata za sultana Murata II) bila ktitorka, ali da nije kročila na tlo poluostrva upravo jer je znala da je ženama to zabranjeno.
Izvor: Istorijski Zabavnik
Foto: Wikimedia Creative Commons
