“Poslednji dan u Jagodinu primetili smo da se nešto dešava, jer su beloruski i makedonski vozači pakovali lične stvari u torbe. I mi smo isto učinili, ali nismo znali šta se događa.Prišao nam je ukrajinski carinik i pitao nas šta se dešava. Rekli smo da činimo isto kao i kolege iz drugih zemalja, koje su ostavile svoje kamione i pešice prešle granicu, a on nam je rekao da mi Srbi nećemo nigde ići odatle. Već su počeli da pristižu ukrajinski vozači koji su preuzimali beloruske i makedonske kamione. Nas četvorica iz Srbije smo ostali u kamionima. Čekali smo, bila je velika neizvesnost i strah.”
Ovako priča vozač kamiona Vladimir Belić (24) iz Čačka, koji je posle višednevne agonije i praktično zatočeništva, u četvrtak ujutru u tri časa konačno ušao u Srbiju. Već u sedam bio je u svom rodnom gradu, gde su ga posle 12 dana strepnje i neizvesnosti dočekali njegovi najmiliji.
U svojoj ispovesti za “Novosti” kaže da su mu ti dani bili najteži u životu jer su on i trojica njegovih kolega iz Srbije u svakom trenutku mogli svašta da očekuju.
“Ponovo je došao carinik i nakon što su graničari pregledali naše kamione i robu, objasnili su nam da se vratimo u terminal gde smo čekali, jer, navodno, roba koju smo prevozili nije roba koja je u carinskoj dokumentaciji. Tada stvarno nismo znali šta ćemo dalje… Bili smo slomljeni… Potom je opet ukrajinski carinik došao i nanovo su nam pregledali robu. Jedan od njih me je upitao koliko je novca dovoljno da damo da nas puste da prođemo dalje, pa je dodao da naša glava u tom trenutku vredi 200 evra, a za robu i kamion da se zahvalimo ukrajinskom ambasadoru u Srbiji. Dali smo taj novac cariniku i konačno prešli granicu.”
Najveći teret im je, kako kaže, sve vreme bila briga njihovih porodica. Do njih je dolazilo vrlo malo informacija, jer preko celog dana nije mogla da se uspostavi veza, pošto interneta nije bilo.
“Rat je, oni imaju pušku, ja nemam, ne mogu, niti smem da se branim. Srpsku zastavu u kamionu nisam skidao ni za živu glavu. Držao sam je iznad kreveta u kamionu. Trebalo je da idem do Krima. Natovario sam kamion u Gornjem Milanovcu, ambalažu iz jedne firme. Bio sam blizu Rovna, grada u Ukrajini. Tada me šef probudio i rekao mi da je počela ofanziva Rusije i da nastavim nepromenjenom rutom ka prelasku Senkovka, za Rusiju. On me, međutim, ponovo obaveštava da je došlo do komplikacija. Jagodin je bio jedino logično rešenje, jer su tada propuštali kamione. Na putu do tamo bila su četiri vojna punkta, gde su me kontrolisali. Nismo imali problema sa vojskom, sve dok nismo stigli do prelaza. Predao sam dokumenta, prošao kroz carinsku proceduru. Dao sam pasoš i otišao na carinu. Carinik mi je rekao da sačekam par minuta, da se parkiram sa strane. Tu gde mi je rekao da sačekam par minuta, ostao sam 12 dana”, rekao je Vladimir.
Danju je, kako kaže, bilo mirno, ali su noću imali probleme. Ukrajinskoj vojsci i carinicima su smetali rad kamiona, svetla… Smetalo im je što se okupljaju, ispitivali su ih, provocirali…
“Bukvalno im je smetalo što dišemo. Čim su videli da se grupišemo i razmenjujemo iskustva sa kolegama iz Belorusije, došao je zamenik načelnika graničnog prelaza i ispitivao nas. Pitao nas je zašto podržavamo napade na Ukrajinu, šta nam je Ukrajina skrivila, da li znamo da majke ostaju bez dece, porodice bez glave. Nas je smatrao huškačima, špijunima, krijumčarima, a sve zbog toga što Srbija nije uvela sankcije Rusiji”, iskren je Vladimir.
KOLEGIJALNOST
Svaki kamion ima frižider. Sa tim zalihama smo izdržali dva do tri dana, ali je potom nastao problem. Nismo imali ukrajinskih grivni, jer smo mislili da nam ne treba novca u Ukrajini. Dok smo imali njihovog novca, nekako smo funkcionisali. Četvrtog dana nam se javio Viktor Maksimović, kolega koji živi u Ukrajini i koji nam je ponudio pomoć. On nam je donosio hranu i vodu, iako je i sam rizikovao život, prelazeći i 70 kilometara do nas – priča Vladimir Belić.
JOŠ BEZ REŠENJA ZA DRAŽIĆA
Ni posle dve nedelje otkako je zatočen u Ukrajini, ne ukazuje se nikava prilika da se vozač kamiona iz Srbije Aleksandar Dražić izvuče. Svi ostali prevoznici koji su, zbog početka rata u Ukrajini, imali problema na granicama, u prethodnih nedelju dana su spaseni. Dražić je, međutim, “zaglavljen” na parkingu u mestu Semipolki, oko 30 kilometara ispred Kijeva. I u četvrtak je ovaj kamiondžija, iz okoline Jagodine, najviše vremena proveo u skloništu pored lokalnog motela, gde se od bombardovanja sklanja i lokalno stanovništvo.
“Ne smiruje se, ovde je iz dana u dan sve gore i sve strašnije, jer bombe neprestano padaju”, rekao je Dražić i dodao: “Osećam se iscrpljeno i umorno. Sve sam nervozniji. Plašim se do kada bi sve ovo moglo da traje i počinjem da strahujem da šanse da se izvučem nema.”
Kako je rekao Aleksandar Spasić iz Udruženja za međunarodni transport, nadležni koji pokušavaju da spasu i Dražića, verovatno još nemaju opciju za to bez velikog rizika. Tek kada se ukaže prilika da bez opasnosti može svojim vozilom da krene kući, Dražić će moći da napusti Kijev.
PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:
Izvor: Novosti
Foto: Printscreen Facebook / Vladimir Belić
