Connect with us

Srbija

ISPOVEST BORE KANDIĆA: Glumio je Vuka Karadžića u čuvenoj seriji, a danas čisti kafane!

Published

on

Dok svako jutro čisti baštu jedne kafane na Zelenom vencu kako bi zaradio neki dinar ili makar lepu reč, glumac koji je bio zvezda posle uloge Vuka Karadžića u istoimenoj TV seriji sanja da makar još jednom stane na neku pozorišnu scenu i pokaže koliko ume i zna

Kada je 1987. zablistao u ulozi Vuka Karadžića u istoimenoj seriji, koja je obarala sve rekorde gledanosti u bivšoj Jugoslaviji, činilo se da su glumcu Borivoju Kandiću (57) sva vrata širom otvorena. Danas, 31 godinu kasnije, posle niza životnih brodoloma, ovaj dragi čovek živi tako što svakog jutra čisti u jednoj kafani na Zelenom vencu.

– Pomažem prijatelju u ovom kafiću, u jednu ruku se i družimo, a i on mi daje malu naknadu. Dođem svako jutro pre osam, malo počistim, pripremim stolove pre nego što pristignu gosti. Nije to mnogo posla, niti nešto od čega bih mogao da živim. Mene izdržava majka. Od njene penzije preživljavam. A živim sam, sa psom, od kada sam se razveo.

Na dane glumačke slave sada gleda sa osmehom, koji malo boli. Pre uloge Vuka Karadžića imao je dve neznatne epizode: u “Varljivom letu” igrao je druga Slavka Štimca u sceni kad se udvaraju Čehinjama, a u “Šećernoj vodici” prijatelja Sonje Savić.

– Krenuo sam za Podrinje, bio je prvi dan snimanja “Vuka Karadžića”, ali pukne guma na autobusu i ja krenem peške ka hotelu “Banja Koviljača”. Vidim stoji neka gomila ljudi, ne znam ko su, ali im kažem da treba da glumim Vuka Karadžića. Odmah su me stavili na konja i praćen aplauzima došao sam do mesta snimanja. Iako nepoznat, stigao sam kao zvezda. Posle, kada je serija emitovana, nisam mogao da verujem šta me je snašlo, bila je to nenormalna popularnost. Ta serija je, bez obzira na sve manjkavosti, imala neverovatan odjek. U to vreme sam živeo u Zemunu i jedne večeri sam u svom ulazu zatekao devojku koja je došla iz Virovitice i tu uporno čekala da bi me upoznala. Moja bivša žena Maša Bulić čuva sanduke i sanduke pisama iz svih krajeva Jugoslavije. Naravno, sve to prođe, ali tada sam mislio da sam najvažnija osoba na planeti.

PROČITAJTE JOŠ:

INTERVJU, EVA RAS: Smrdljivi slučaj na liniji 83 koji je razotkrio pozadinu epidemije korone

INTERVJU, MARČELO: Osećao sam se živim pod suzavcem, iako sam pacifista. Dosta je bilo okretanja drugog obraza!

EKSKLUZIVNA ISPOVEST, MIRA BANJAC: Prvi put govori o ocu Amerikancu i babi koja je trgovala alkoholom u doba prohibicije (VIDEO)

BOGINJE SREĆE

Rođen je 1961. u Mostaru, jer je njegov otac Miloš, takođe glumac, imao angažman u tamošnjem pozorištu, gde je upoznao lepu Mostarku Nedu. Dobili su dva sina, a već 1968. godine su se preselili u Beograd.

– Moja majka je bila savetnik tadašnjeg predsednika SIV-a Džemala Bijedića. Ona je trebalo da bude u onom avionu 1977. godine kada je Džemal poginuo. Pre toga je boravila s njim u Moskvi i bilo je planirano da tog jutra krenu u Sarajevo. Spremala se za put, ja sam se probudio i shvatili smo da sam dobio ovčije boginje. Moj brat je bio na ekskurziji na Divčibarama, tata na snimanju, nije mogla da me ostavi samog i otkazala je poslovni put. Sada ima 90 godina i kad hoću da je zezam, kažem: “E moja Necka, gde bi ti bila da nije mojih ovčijih boginja.”

Završio je srednju ekonomsku u Zemunu, nije bio neki đak, ali uvek je hteo da bude u centru pažnje. A pre nego što je upisao glumu i u Novom Sadu i u Beogradu pogledao je ukupno dve predstave. U Novom Sadu ga je na klasu primio Branko Pleša, rekavši da ne treba da konkuriše i u Beogradu. I obećao je da neće, ali mama mu je već bila predala dokumente na Fakultet dramskih umetnosti, pa ga je bilo sramota da se ne pojavi. Tako je primljen i na FDU u klasu Arse Jovanovića.

– Kada smo imali ispite na prvoj godini, išli smo da gledamo i predstave novosadske akademije. Prišao sam da se pozdravim sa Plešom, ali nije hteo da mi pruži ruku. Posle sam igrao kod njega u komadu “Vesele žene Vindzorske”. Nije bila baš velika uloga, ali me je uzeo. Odljutio se.

Nepregledan je niz njegovih glumačkih dogodovština, kojima sada zabavlja društvo u kafani u kojoj pedantno čisti svako jutro.

– Nezaboravno je kako je Lane Gutović nasamario Marka Todorovića, koji je mnogo puta tumačio Tita, a široj publici je prepoznatljiv po ulozi Milana u “Žikinoj dinastiji”. Lane ne bude lenj i pozove jednog našeg druga Slobodana, koji je bio u Holivudu, i zamoli ga da pošalje Marku pismo da treba tamo da igra Tita. I ovaj stvarno to uradi, napravi neki pečat i pošalju Marku “zvaničan” poziv iz Holivuda da glumi Tita. U tom trenutku Lane i Marko igraju u predstavi “Buba u uhu”, dosta se i druže, ali Marko mu ne govori ništa, valjda iz glumačke sujete, da mu neko nešto ne pokvari. Jedne večeri su malo popili i on se poveri Lanetu: “Zvali su me iz Holivuda da igram Tita.” Lane kaže: “Ma daj, ne zezaj, pokaži.” Tu su bili Irfan Mensur i Voja Brajović. Lane kaže: “Ali ovde piše da Tito ima 70 godina, a ti si mlad”, na šta Marko odgovara: “E moj Lane, holivudska šminka čini čuda.” Posle nisu razgovarali godinama.

Krajem osamdesetih i tokom devedesetih Bora je bio član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Imao je niz zapaženih uloga pre nego što je 1998. godine odlučio da ode u Australiju. Prvo je živeo u Pertu, potom u Melburnu i Sidneju.

– U Australiji sam igrao u jednom filmu, trebalo je da tumačim glavnu ulogu, ali nisam mogao da istovremeno glumim i mislim na engleskom. Tako mi je pripala mala rola doktora Morgena. I za nju sam dobio silna priznanja. Bio sam angažovan i u TV seriji, a pokušao sam i u pozorištu: pojavio sam se u Joneskovom komadu “Lekcija” i u Beketovom “Čekajući Godoa”. Ali, od toga nije moglo da se živi. Jedno vreme sam raznosio hranu, onda sam radio kod jednog našeg čoveka iz Bosne kao pomoćnik geometra, pa sam asistirao keramičaru i moleru… Tamo sam živeo sa suprugom. Kada smo se razveli, jer se ona zaljubila u nekog Italijana, vratio sam se ovde da patim za njom. Zapravo, vratio sam se jer mi se majka razbolela i htela je da me vidi još jednom, te 2007. godine. I kada me je videla, ozdravila je, a ja sam ostao ovde.

Po povratku u Beograd bio je prilično dobro dočekan.

– Tada sam odbio nekoliko uloga i to je bila greška. Sam sebi sam zatvorio vrata. A još veća greška bila je što sam, kada sam odlazio u Australiju, podigao radnu knjižicu iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Pucao sam sebi u nogu. Voja Brajović je uvek govorio: “Kandiću, ti uvek voliš da budeš prvi i u pozitivnim i u negativnim stvarima.”

BOL SA ZADNJEG SEDIŠTA

Kroz razgovor sa Borom, koji svoje profesionalno posrnuće prihvata nekako mirno, stalno se provlači priča o ženama, njegovim velikim ljubavima.

– Patim još za bivšom ženom, ali patim i za svim ženama sa kojima sam bio. Zaljubljive sam prirode. Imao sam mnogo žena. Uvek sam važio za ljubavnika, ali me je poterala ta tipična švalerska sudbina da sam na kraju ostao sam. Moja poslednja supruga Ljubica Kandić isto je glumica, završila je u mojoj školi glume, prethodna je bila Elizabeta Popović, koja sada živi u Španiji. Prva žena mi je bila Maša Bulić, kćerka glumca Karla Bulića.

Njegov buran ljubavni život na početku je obeležila jedna teška nesreća. I to baš u vreme kada je snimao seriju “Vuk Karadžić”.

– Ana Prenk je bila moja najveća ljubav, još iz osnovne škole. Trebalo je da se venčamo, ali poginula je dok mi je ležala u krilu. Bila je trudna. Zato nikada više nisam poželeo da imam dete. Ispratili smo mog brata u vojsku i kada smo se kolima vraćali iz Sombora, sedeli smo na zadnjem sedištu. Vozio nas je prijatelj, koji je posle zbog te nesreće bio u zatvoru. Kada smo išli u Sombor, ja sam bio na tom mestu gde je ona bila, i u povratku smo se zamenili. To čak nije bio ni sudar, bila je samo velika krivina i auto se jako zaneo, Ana je spavala i samo joj je pukao vratni pršljen. Tada sam izgubio kosu, a njen otac Branko Prenk, tadašnji direktor JAT-a, osedeo je u jednom danu. Nikada nisam pričao o ovome, čak ni najbližim prijateljima. Godinama sam bio u psihički devijantnom stanju. Posle je život doneo neke nove okolnosti, ali ostala je velika rana.

Osim prema ženama, Bora ima neverovatne emocije i prema psima.

– Ja sam kučkar. Nije bilo perioda u životu da nisam imao psa. Prva je bila Daša, pa zatim Strahinja, Nebojša, Kiki. Doveo sam čak svog psa iz Australije, imao je svog pratioca u Londonu jer sam ja dolazio preko Beča, i to je koštalo oko sedam hiljada evra. I onda mi moj drug Goran kaže šta si teglio kuče iz Australije mogao si da kupiš drugo u Beogradu. Samo sam ga pogledao: “A što ti ne kupiš drugo dete?” Sada imam retrivera, Draganu, baš mi je prijatelj. Kada mi se leva ruka paralizovala, svi doktori su rekli da tu nema pomoći, da ću biti invalid. Jedva sam je pomerao, drugi su mi vezivali pertle. Moja Dragana je krenula da mi liže ruku i izlečila me, sada mogu sa rukom šta god hoćete.

Priznaje da mu nedostaje posao. Nema nijednu, ali baš nijednu svoju fotografiju iz prošlosti, i u jednom trenutku konstatuje: “To je moj odnos prema sebi.” I silno se obradovao razgovoru za Gloriju.

– Fali mi da igram. Sanjam i kad spavam i kad dođem ovde da čistim da sam na sceni. Još uvek se nadam nekom pozivu. Stidljiv sam da bih se sam nudio. Takav je bio i moj ćale. Jednom sam mu namestio epizodu u seriji “Dome, slatki dome”. Igrao sam Genija i tu smo se čak u kadru pojavili zajedno. On meni nikada nije ništa učinio, a glumio je u milion filmova. Nikada me nije ni pohvalio. Kada sam ga pitao: “Kakav sam Vuk Karadžić?”, pogledao me i rekao: “Pa, tako.”

Piše: Aleksandar Đuričić za magazin Gloria
Foto: Printscreen YouTube / Bez rukavica

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement