Connect with us

Istorija

ISTORIJA SRPSKIH KAFANA 2.DEO: Kako su moljci pojeli Tita, Dražu i kafane

Published

on

Novinar Serbian Timesa Aleksandar Đuričić istraživao je istorijat srpskih kafana, od turskog vakta do ovog, modernog doba. U prvom nastavku smo se bavili dalekom prošlošću, prvim kafanama u kojima se, kao što i ime kaže, od pića služila isključivo kafa.

Tako smo, preko dinastija Karađorđević i Obrenović, buna, ustanaka i ratova, došli i do posleratne Srbije s polovine prošlog veka, one kojom su vladali novi vladari – komunisti.

Ubiše Žarka Broza!

U kafana se najbolje mešaju noć i dan, neretko pića, bogati i siromašni, to su prostori gde život zvoni za sve pare. A adrenalin je najveći kada su spoljne okolnosti najrizičnije.  

Početkom 1945. u Beogradu se ludovalo i lumpovalo do zore u baru “Kleopatra”, na tadašnjem Pozorišnom, današnjem Trgu Slobode, tamo gde je do skoro bila zgrada “Jugoeksporta”. “Klepiš”, kao su mu tepali, bio je jedino svetlo, bolje reći crveni lampion u porušenoj prestonici, opozit sveopštem strahu, policijskom času, teroru Ozne, gladi…

Već od 10 sati uveče “Klepiška” je bila puna, šank od crnog drveta nudio je najraznovrsnije viskije, likere, konjake, koktele, stoljnjaci bež boje spuštali su se do poda, a barmen je imao belu bluzu sa zlatnim pletenicama, kelneri su bili u crnim smokinzima s leptir mašnama.

Tu su dolazili američki, britanski, sovjetski oficiri, pripadnici vojnih misija, špijuni, dame najraznovrsnijih karaktera, a nekoliko puta su viđenje i uniformisane partizanke, svedočio je jedan od posetilaca, geolog Zoran Obradinović, u to vreme sedamnaestogodišnji spiker i recitator Radio Beograda. A tu je redovno u istoj barskoj stolici sedeo Titov sin, Žarko Broz, pušio je i ispijao votku u uniformi sovjetskog majora.

UMALO IZGUBIO ŽIVOT U KAFANI: Žarko Broz pored svog oca Josipa

Jedno veče pred samo zatvaranje nastala je uzbuna, ludački se širila glasina:

“Ubiše Žarka Broza.”

Muzika je treštala, ulaz su blokirali policajci u civilu, a Žarko je sedeo na stepeniku, držeći se za stomak, sve oko njega bilo je natopljeno krvlju. Imao je sreće, verovatno isto onoliko kao i oni koji su ga napali – preživeli su burnu noć.

Sve tajne “Znaka pitanja”

Vraćamo se jedan vek unazad…

U beogradske zvanične turističke ture od kafana uvrštena je samo ona pod imenom, zapravo interpunkcijskim znakom – “Znak pitanja”, koji je prvo bio rezidencija makedonskog diplomate i trgovca Nauma Ička, da bi je kasnije knez Miloš Obrenović poklonio svom ličnom lekaru Ećimu Tomi, zbog zasluga tokom Drugog srpskog ustanka, a ovaj je iskoristio lokaciju i pretvorio je u kafanu čiji je prvi naziv “Ećim Tomina kafana”, da bi kasnije dobila naziv “Kod pastira”

NEKAD JE NAJBOLJE NE ZVATI SE NIKAKO: Kafana “?” baš svom “imenu” duguje dugovečnost

Posle su se crkvene vlasti usprotivile da se zove “Kod saborne crkve”, pa je 1892. tadašnji vlasnik kao privremeno rešenje stavio “?” Eto, kako privremena rešenja nekada mogu postati trajna. Ovo je jedina kafana iz tog vremena koja i danas živi punim plućima.

A jedno vreme, iz uviđajnosti prema crkvi, nije bilo dozvoljeno pušenje. Zabeleženo je da je tu 1830, skoro godinu dana svraćao Vuk Karadžić, u njoj je 1834. postavljen prvi bilijar, a u isto vreme je služila kao prvo čitalište “Srpskih novina.” 

Kako su moljci pojeli Tita, Dražu i istoriju

Ovdašnji turistički vodiči strancima preporučuju mesta na osnovu veličine pljeskavice, dužine Karađorđeve šnicle ili mini suknje koje se talasaju na nekom splavu. A ne bi bilo loše da sve to smočimo i sa malo istorije.

Kafana u selu Brajići, ispod Ravne gore, gde su se 26. oktobra 1941. godine sreli Draža Mihailović i Josip Broz Tito, trebalo bi da bude spomenik, strateška turistička tačka od Čačka ka Valjevu.

Sagrađena je 1913, držao je Obrad Bajić i zvala se “Suvobor”, a ostaće zabeleženo da je Tito sa pratnjom prenoćio u kući preko puta, da je ujutru sačekao Dražu i da su ušli u kafanu. Okolo je bilo napeto, a još napetije kada su izašli. Posle rata bila je tabla gde je jasno pisalo da su se tu sreli Tito i Draža, da je ta kuća od istorijskog značaja i da se tu ama baš ništa ne sme menjati.

UMESTO MUZEJA, RUINA: Kafana “Suvobor” u kojoj su se nekad sastajali Tito i Draža

Tako je bilo neko vreme, a onda je ta kafana postajala sve urušenija, služila je kao magacin, plafoni su počeli da prokišnjavaju, isključivali su struju zbog neplaćenih računa, nameštaj gde su sedeli dva gorostasa NOB-a je nestao, doduše ostao je sto za kojim su razgovarali i na njemu lampa na gas. Direktor Muzeja rudničko – takovskog kraja odneo je stolice na restauraciju i čvrsto je obećao da će da ih vrati, i te stolice su kasnije pronađene kod lokalnog stolara u selu Lunjevica, koji je bio ubeđen da su vlasništvo direktora muzeja, pa ih je stavio na tavan. Mislio je kako ima vremena da ih popravi. I tako dođoše moljci i pojedoše istoriju. A šta je sa stolicama, ne znamo. 

Gavrilo Princip, mejd in Čajna

U kafani gde su nekada sedeli Gavrilo Princip i junoše “Mlade Bosne”, i do detalja razrađivali atentat na Franca Ferdinanda 1914, spremali događaj koji će izmeniti istoriju sveta, tu na uglu beogradskih ulica kraljice Natalije i Kameničke, do pre koju godinu su visili ofingeri, brushalteri, jeftin donji veš „made in Čajna“, sve pod firmom “Luo Vang Fa”, gazdarice koja se predstavlja kao Lu i koja nije imala pojma da je nekada tu bila “Zlatna moruna” i da je jednog dana stiglo pismo na ime Nedeljka Čabrinovića sa isečkom iz zagrebačkih novina “Srbobran” o dolasku Franca Ferdinanda na vojne manevre u Sarajevo.

Prodavali su se tu neko vreme i plastični pištolji, ali u ponudi nije bilo replike revolvera Gavrila Principa, kao ni bilijarskog stola za kojim je provodio vreme. U međuvremenu je ovo kultno mesto, neformalni regrutni centar Mlade Bosne, gde se pored čorbe krčkao i Prvi svetski rat, nazivano i kafana “Triglav”. Bio je tu jedno vreme i kladionica i slot klub “Meridijan.”

Svega je bilo, osim pameti.

A onda se neko setio da vrati staro ime i duh “Zlatnoj moruni”, pa je ona od pre neko leto ponovo kafana, prilično nalik onoj kakva je bila u vreme mladobosanaca. Tu je i čak i bilijarski sto, ne baš onakav na kome je kugle razbijao Gavrilo Princip, ali to ni nije tako bitno.

SKC i Apisovi zaverenici

Na turističkoj mapi velikim slovima bi morao da bude ubeležen i današnji Studentski kulturni centar, gde se na samom početku prošlog veka u kafanskoj i balskoj sali u Oficirskom domu okupljala zaverenička ekipa predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, koja je napuštajući kafanu u noći 28. maja 1903. otišli na dvor da presude kralju Aleksandru Obrenoviću i kraljici Dragi Mašin.

SKC: Od zbornog mesta Apisovih crnorukaša do omiljene destinacije beogradskih rokera

Posebno mesto u kulturno-istorijsko-gastronomskoj svesti Beograda, prvenstveno zahvaljujući pričama koje se prenose sa kolena na koleno ima “Klub kniževnika”, koji se nalazi u zgradi, koju je krajem XIX veka podigao Milan Piroćanac, nekadašnji predsednik Vlade kraljevine Srbije.

Ovo zdanje u Francuskoj 7, koje je počelo sa radom odmah posle Drugog svetskog rata, je pod zaštitom države. Odavno je ušlo u legendu, a trebalo bi i u lektiru jer tu su uz Budin rozbif  i Ivinu dalmatinsku pržalicu uživali Simon de Bovoar, Alberto Moravija, Žan Pol Sartr, Sofija Loren, Ričard Barton, dolazili su i tadašnji moćnici Peko Dapčević, Koča Popović, Draža Marković, Stambolići, a i velikani književnosti Andrić, Krleža, Kiš, Pekić, Bulatović, Pavić, Kapor, Ćosić, Bećković, bardovi glumišta i novinarstva, strane diplomate, lepotice i špijuni. Urbani mit je već kako se Olivera Katarina posle samo jedne večeri u Klubu venčala sa Vukom Vučom.

Jaša Grobarov u krilu Sofije Loren

To je bio i prvi restoran koji je princ Aleksandar Karađorđević posetio po povratku u Srbiju. Prepričava se polemika, mada živih svedoka nema, između gazda Ive i Miroslava Krleže kada je veliki pisac poslednji put došao u “Klub” da sa njim uz teleću glavu popije bocu “graševine”. Dok je Ivo donosio porciju, Krleža je dobacio:

”Evo, tele nosi teleću glavu.”

“Volu da je pojede”, uzvratio je Iva.

Za vreme jednog Festa u Klubu su sedeli Sofija Loren i Marčelo Mastrojani, a onda je došao pesnik i boem Jaša Grobarov, i samo im je legao u krilo.

MESTO ČIJE SU SE PRIČE PREPRIČAVALE: Klub književnika u Francuskoj ulici

Jedan od amblema ovog mesta, Bogdan Tirnanić Tirke, pisao je da je Berta Lankestera žena razvalila sifonom po glavi. Čuveni kompozitor i kulinar Voki Kostić je gazdu “Kluba književnika” Ivu Kusalića predložio za oktobarsku nagradu, a kad su ga u Gradskoj skupštini pitali za koju oblast, rekao je:

”Pa, za književnost.”

A da su pisanje i kafana intravenozno povezani možda govori i to što se u  centru Herceg Novog u kući Ive Andrića nalazi tamošnji Klub književnika. Kada smo već u bratskoj Crnoj Gori nije zgoreg pomenuti da je možda najveći kafansko-hotelski genocid u novijoj istoriji izvršen kada je jedne avgustovske noći, bučno i bez najave, srušen hotel “Crna Gora”, simbol i Titograda i Podgorice.

Čuli su se samo tupi, bolni, udari bagera koji razbijajuklesani korčulanski kamen, i monumentralnu tvorevinu iz 1953. pretvaraju u “Hilton”.

Izgleda da na Balkanu ništa nije nije sveto, a opet sve je hronično povezano sa nedostatkom osećaja za tradiciju i odsustvom nerva za turizam.

Živeli!

Piše: Aleksandar Đuričić   Foto: Wikipedia

Advertisement