Connect with us

Amerika

INTERVJU, SAVA RAKOČEVIĆ O EMIGRACIJI, 2.DEO: Kralj Petar je umro sam i napušten, princ Aleksandar je tražio da mu na samrti potpiše da je jedini naslednik krune i sprečio kraljicu da dođe na sahranu

Published

on

Najpoznatiji srpski slikar u Americi svedoči o najvažnijim događajima u srpskoj posleratnoj emigraciji i otkriva najčuvanije tajne vezane za živote najpoznatijih i najkontroverznijih ličnosti srpske istorije, Kralja Petra Drugog, Dragiše Kašikovića, vojvode Momčila Đujića, ali i Vuka Draškovića, Šešelja, Dobrice Ćosića…

Sava Rakočević nije samo najpoznatiji srpski slikar u Americi, priznati pesnik i aforističar, on je (ne)zgodan svedok jednog burnog vremena koje je sada za nama, istorije koja nije pisana već je šaputana i kao takva, u pola glasa, se prenosila sa kolena na koleno.

U drugom delu intervjua koji će nekima zazvučati i kao ispovest, Rakočević govori o značajnim ličnostima sa kojima je proveo neke od najvažnijih trenutaka novije srpske istorije, o samotnom životu i tužnom kraju Kralja Petra Drugog Karađorđevića, vojvodi Momčilu Đujiću kao vrsnom poznavaocu umetnosti, najvažnijim akterima srpske post-komunističke političke scene: Vuku Draškoviću, Vojislavu Šešelju, Slobodanu Miloševiću…Takođe, podseća se i svog proboja na američku umetničku scenu, gde je karijeru počeo tako što je slikao ikone i komšijske pudlice, bez dolara u džepu.

VELIKA POČAST U PARIZU: Sava Rakočević ispred svog dela

SLIKE JEDNOG SRBINA PREDSTAVLJALE AMERIKU U PARIZU

– Amerika je na dvestogodišnjicu svoje državnosti, 1976. godine, raspisala konkurs za slike koje su u tu čast trebale da budu izložene na velikoj izložbi u Parizu, u sali Gran Pale. Svaki umetnik je imao pravo da konkuriše sa tri slike. Najviše njih je odbijeno, jer je konkurencija bila ogromna. Nekima su izabrali po jednu sliku, a ja sam bio jedini čije su sve tri slike otišle za Pariz. Francuska štampa je pisala o tome naveliko, o Srbinu koji predstavlja američko slikarstvo. Moj da tako kažem uspon u umetničkom svetu počinje nešto ranije. Imao sam sreću da su moje slike videli pravi ljudi, da je moju prvu samostalnu izložbu 1971.godine u Čikagu organizovao lično Jozef Šapiro, osnivač Modernog muzeja Čikaga. Naklonjena mi je bila i En Leners, u to vreme najveće ime među poznavaocima slikarstva, novinarka koja je jedne godine proglašena za Ženu Amerike. Oboje su imali moje slike u posedu, što je bila velika čast, jer su u kolekciji imali svetske majstore, vraća film Rakočević, i ističe:

-Nisam voleo da mi slike odlaze deleko od mene, u ruke nepoznatih ljudi. Često sam i odbijao ponude, hteo sam da one završe kod pravih poznavaoca umetnosti. Tek u teškoj nuždi prodao bih sliku nekom doktoru ili advokatu. 

TUŽNA SUDBINA KRALJA PETRA

Sava je imao priliku da upozna i provede vreme sa jednom od najzagonetnijih i najtragičnijih srpskih vladara, kraljem Petrom Drugim Karađorđevićem.

-Kralj Petar je bio sve samo ne ono što se pisalo. A bio je vrlo nesrećan čovek. Posle svega što su mu uradili Britanci, koji su ga izdali i okrenuli se Titu, kralj Petar je došao u Čikago razočaran i slomljen. Bio je ljut na Čerčila i kraljevsku bulumentu iz Bakingema. Neki su posle pričali da je puno pio, ali to nije istina. Nikada ga niste mogli videti pijanog, uvek se držao dostojanstveno i ozbiljno, u skladu sa svojom plavom krvlju. Bio je tužan, ali nikad nije dopustio da se pojavi u nekom izdanju koje ne bi bilo u skladu sa njegovim renomeom. Nije bio izolovan ali je voleo tako da živi. Ponekad bi svratio u manastir, sreo se sa vladikom Dionisijem. Njegov sin, prestolonaslednik Aleksandar, retko je dolazio u Ameriku. Njega Srbija ni Srbi nisu mnogo interesovali, kao ni rođeni otac. Ali se pojavio iznenada kada je kralj Petar već ležao na samrtničkoj postelji u bolnici u Los Anđelesu. Doneo je sa sobom nekakve papire i tražio od kralja da ih potpiše. U papirima je pisalo da je on, Aleksandar, jedini naslednik srpske krune. Kralj je odbio da potpiše, i uz pomoć časnih sestara isterao ga iz bolnice. Ovo mi je posvedočio princ Aleksandar, sin kneza Pavla, koji je često svraćao kod mene u atelje. On mi je ispričao i da je prestolonaslednik, koji sada živi u Beogradu, sprečio svoju majku da dođe na sahranu njegovom ocu, kralju Petru, tako što joj je uzeo avionske karte koje je ona već bila kupila, sa izgovorom da će joj kupiti jeftinije. Te jeftinije joj, međutim, nikada nije dao, tako da kraljica Marija na kraju nije ni došla na sahranu svom mužu.

Na toj sahrani koja je održana u manastiru u Libertivilu nije bilo nikoga od Karađorđevića, sve je obavljeno tajno i na brzinu. Sećam se da je lila neka grozna kiša, nebo je plakalo

To, dodaje Rakočević, nije bila i jedina sramota vezana za taj događaj…

-Na toj sahrani koja je održana u manastiru u Libertivilu nije bilo nikoga od Karađorđevića, sve je obavljeno tajno i na brzinu. Sećam se da je lila neka grozna kiša, nebo je plakalo. Inače, ja posedujem jedinu kopiju snimka te sahrane. Niko se drugi nije usudio da snima jer je UDBA u ono vreme vrebala, pa su se ljudi plašili da ovekoveče taj trenutak srpske istorije. Kasnije me je zvao princ Tomislav Karađorđević, želeo je da mu pokažem taj snimak. Sve smo već bili dogovorili, ali ga je pretekla smrt, umro je nekoliko dana pred put. Sećam se i princa Andreja, koji je verovatno bio i najveći Srbin od svih Karađorđevića, ali je završio tragično. Sahranjen je zbog toga van groblja u Libertivilu. On je bio u Moskvi, sastajao se tamo sa slavistima. Ubrzo po povratku nađen je u kolima, ugušen. To je okarakterisano kao samoubistvo.

STRAH OD VOJVODE

U Čikagu je upoznao još jednu kontroverznu ličnost tog vremena, vojvodu Momčila Đujića, sveštenika i komandanta Dinarske četničke divizije.

-Prvi put sam sreo vojvodu Đujića na nekoj proslavi. Tek sam stigao iz Srbije i plašio sam se kako će me prihvatiti, jer su svi bili sumnjičavi prema dođošima, u strahu od Udbe. Pojavio se snažan, korpulentan čovek, prava grdosija sa bujnim obrvama, čiji glas, međutim, nije bio u skladu sa tim nastupom. Kad je progovorio onako piskavo, više nije bio tako strašan u mojim očima. Inače, vojvoda je bio, što me je u prvi mah začudilo, veliki poznavalac slikarstva i istorije. Imao je ukusa, znao mnogo o freskama, ikonama i njihovom značaju. Iako običan pop pre rata, bio je čovek širokih vidika. Njegov najveći podvig desio se kada je rat već bio prošao…Uspeo je da spase sve četnike kojima je komandovao, da ih žive izvuče preko Slovenije i Austrije. Mnoge je porodice spasao od uništenja, na čemu su mu oni bili veoma zahvalni. Do kraja života je živeo zahvaljujući pomoći baš tih porodica, izdržavali su ga do zadnjeg dana. Nisu mu dali da se bavi bilo čime, njegovo je bilo da živi i uživa. A on, s druge strane, nije bio osvetoljubiv niti pravio planove protiv komunista, pomirio se sa stanjem.

POVRATAK U BEOGRAD I KAFANSKI UDBAŠI

Družeći se tako sa značajnim osobama iz redova tzv.četničke emigracije, Sava Rakočević je došao na loš glas kod vlasti u Beogradu. To ga, međutim, nije mnogo uzbuđivalo jer nije ni planirao da se vraća u Jugoslaviju, bar ne dok je živ Josip Broz Tito.

-Tih godina dolazio je kod mene Đorđe Kadijević, čuveni naš kritičar i moj dobar prijatelj, ubeđivao me je da napravimo izložbu u Beogradu. Išao je i u konzulat da opipa situaciju, ali ovi su ga odbili, rekli da je za mene nadležna republička vlast, Srbija. Tako su savezni i republički organi prebacivali odgovornosti sve dok na kraju nisam dobio vizu. Nekako u to vreme bila je aktuelna Konferencija o ljudskim pravima u Helsinkiju, pa oni odluče da mi dopuste da dođem, da ispadnu politički korektni pred svetom. Posle sam čuo da su planirali da jednim udarcem ubiju dve muve – računali su da ću izgubiti uporište u emigraciji kada održim izložbu u komunističkoj Jugoslaviji. Konačno, 1981.godine dolazim u Beograd. Tito je već bio umro, tako da se i to poklopilo. Bio sam srećan, iako nisam znao šta me čeka. Na otvaranju u Kulturnom centru Beograda je došlo mnogo ljudi, kolega, mediji su bili tu, sve je bilo na velika zvona. Sećam se da je Mića Popović dolazio svakoga dana.

PRIJATELJI OD PERA: Rakočević sa Antonijem Isakovićem

Međutim, među ljubiteljima umetnosti bilo je i onih koji su tu došli po drugom zadatku…

-Znao sam da će oko mene biti udbaši i špijuni, znao sam i koji su, ali sam uživao, išao s njima po kafanama. Posle mesec dana, kada su se opustili, pomislili da od mene ne preti nikakva opasnost, tek onda sam počeo da odlazim na neka sporna mesta i počeo da se viđam sa nekim ljudima, da završim svoj posao. Koji posao? Pa, protiv tadašnjeg režima. Mene nisu mogli da kupe jednom izložbom. Radio sam ono što sam osećao, što mislim da je dobro. Sastajao se sa ljudima koji su u to vreme spremali ono što će kasnije biti prve stranke u višestranačkoj Srbiji. Nema nijednog budućeg opozicionog lidera koji nije bio u poseti u mom stanu u Čikagu. Vuk i Dana su sedeli tu gde vi sedite, pravio sam party u njihovu čast. To je bilo u vremena dok je Vuk bio dobar, pravi monarhista. Šta je posle bilo, to svi znate. Niko se nije toliko promenio kao Vuk Drašković.

DRAŠKOVIĆ, ŠEŠELJ I PATRIOTIZAM

Ističe da je za Draškovića i Šešelja bio posebno vezan, jer ih je podržavao još u vremena dok nisu osnovali stranke.

-Obojica su bili moji gosti u Čikagu. Mnogo su mi se dopali, činilo se tada da su iskrene patriote. Šešelja sam još ranije finansijski pomagao, u vreme kada je ostao bez posla i nije imao novca za život, kada je objavljen Memorandum SANU. Cenio sam to što je otišao u Hag da dokaže svoju nevinost. A sad čujem da je na Vučićevom platnom spisku, da tako kupuje njegovo ćutanje. To rasturanje Srpske radikalne stranke bio je najgori udarac za srpske patriotske snage. Toma Nikolić i Vučić su prodali Šešelja i tako srušili jedinu prepreku stranim agenturama koje su posle toga preuzele državu. A i Šešelj mi je malo čudan otkako je došao iz Haga, omekšao je. Pitaću ga kad ga vidim, konstatuje Rakočević.

SVE JE LAKŠE UZ PESMU: Duet sa Cunetom Gojkovićem na gitari

Bilo je još opozicionih prvaka sa kojima se sastajao tih pionirskih godina srpskog višepartizma…

-Dok je bio predsednik DS Dragoljub Mićunović je zvao da se vidimo. Sednemo u restoran i on krene da priča o tome kako žele da u Srbiju uvedu demokratsko višepartijsko društvo. A ja ga pitam: Gde vi znate da postoji takvo društvo, višepartijsko…? On kaže: Pa kod Vas, u Americi! A ja ga pitam da li zna kako matematički može da se prikaže višepartizam u SAD? On me gleda u čudu. “Jedan plus jedan jesu jedan!” On ne može da veruje. A jeste tako, skoro da nema razlike između demokrata i republikanaca, bitno je samo da Amerika dominira.

JEDNA VERA, DVE STRUJE: Sa vladikom američkim Irinejem pripremao pomirenje u SPC

Rakočević je veoma ponosan na činjenicu da je učestvovao u pomirenju dve srpske crkve koje su bile u raskolu još od 1963.godine.

-Ovde smo ih zvali raskolničkom i federalnom. Predstavnik ove prve, koju sam i ja podržavao, bio je vladika Dionisije, a ove federalne Firmilijan. Bili su to dobri ljudi u nesrećna vremena, a ja sam razgovarao i sa jednima i sa drugima. Sliku i priliku te srpske nesloge i podele imate u Indijani, nedaleko od Čikaga, gde se na svega desetak milja razdaljine nalaze dve crkve Svetog Đorđa, jedna raskolnička, druga federalna.

Kada je odlučeno da vladika Irinej 1992.godine ode u Beograd na pregovore, organizovao sam preko nekih ljudi u Beogradu da dovedu narod da ga dočeka na aerodromu. A sve da bi on, koji je dolazio patrijarhu Pavlu na noge, dobio malo na autoritetu, kako bi ga doživeli kao ravnog sebi. Tu mi je puno pomogao i Vuk Drašković

Dugogodišnju misiju da se podela prevlada okončao je krajem devedesetih, kada je pored ostalih organizovao odlazak “raskolničkog” vladike Irineja Kovačevića na završne pregovore u Srbiju.

-Svake nedelje sam išao kod njega da se dogovaramo šta ćemo i kako ćemo. Sredio sam da mu izađe članak u Pogledima kragujevačkim, da se u Srbiji čuje glas i druge strane. Kada je odlučeno da on 1992.godine ode u Beograd na završne pregovore, organizovao sam preko nekih ljudi da dovedu narod da ga dočeka na aerodromu. A sve da bi vladika Irinej, koji je dolazio patrijarhu Pavlu na noge, dobio malo na autoritetu, kako bi ga doživeli kao ravnog sebi. Tu mi je puno pomogao i Vuk Drašković. Bilo je to pravo nadmudrivanje sa Patrijaršijom u Beogradu. Zamolio sam ih da ga tamo dočeka devojka u narodnoj nošnji sa pogačom i solju, ali sam sumnjao da li će oni to uraditi, pa sam naručio još dve rezervne pogače. Ispostavilo se da sam bio u pravu (smeh). Takođe, savetovao sam vladiku Irineja da ne dozvoli da ga izvedu na drugi ulaz, već da produži ka mestu gde su ga čekali vernici. Činio sam to iz najbolje namere. Iako pripadnik raskolničke crkve, bilo mi je izuzetno stalo da dođe do pomirenja, što se na kraju, Bogu hvala, i desilo, konstatuje naš sagovornik.

SLUŽBA BOŽIJA U TEŠKIM VREMENIMA: Patrijarh Pavle

Iako se mnogi neće složiti sa njim, uključujući i pisca ovih redova, Sava Rakočević kaže da se nije slagao sa onim što je za vreme svog mandata u Patrijaršiji činio patrijarh Pavle.

-Zapravo, zamerao sam mu više to što nije činio, a mogao je, stvari koje bi sačuvale njegovo verno stado, srpski narod, od uništenja. On je imao tu moć, ali je nije koristio. Morao je da sa svojim krstom dočeka izbeglice koje su dolazile iz Hrvatske, Bosne. Da stane na branik srpstva, da brani svoje, takva su vremena bila. A nije. Smatram da je za njega i sve nas bilo bolje da je ceo život ostao monah, da se nije prihvatio dužnosti patrijarha.

POVRATAK EMIGRACIJE U BEOGRAD: Sa Boškom Radonjićem

MILOŠEVIĆ JE, NA ŽALOST, BIO NAJBOLJI

S druge strane, Slobodana Miloševića smatra najboljim srpskim vladarom u poslednjih nekoliko decenija. Na žalost. Jer, kako kaže, svi koji su došli posle njega pokazali su se kao gori.

-Upoznao sam Slobodana Miloševića u vreme najveće moći. Pozvao me je u njegov kabinet početkom devedesetih, pričali smo puna dva sata. Ostavio je dobar utisak na mene. Razgovarali smo o svemu. Kažem ja njemu: Od Slavije do Kalemegdana sve napisano na engleskom, koji je ovde kod Vas zvanični jezik? Nasmejao se i rekao: Ima toga, ali nije tako strašno. Nadali smo se da će ovi koji su došli posle njega biti bolji, ali nisu, na žalost. Naši se velikaši mnogo brzo prodaju, zaboravljaju ko su i kom narodu služe. A oni koji ih plaćaju nemaju milosti, traže usluge zauzvrat. I tu onda nema kraja.

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto&video: Goran Pikula/Priv. arhiva

U SLEDEĆEM NASTAVKU: O Dobrici Ćosiću, zaostavštini Jovana Dučića, iseljavanju Srbije, razlikama između nekadašnje i današnje imigracije

U PROŠLOM NASTAVKU: Ko je izdao Dragišu Kašikovića, kako je živeo i patio kralj Petar Drugi, uz čiju su pomoć Šešelj i Drašković pravili stranke…

Continue Reading
Advertisement
Advertisement