Connect with us

dogadjaji

JEDNOM U ŽIVOTU: Kako smo Stonse (zamalo) ispratili u penziju i kako nam je Srbin sa rikšom spasao g….e te hladne junske noći!

Published

on

Doživljaj nije pokvario ni Kućni red na Soldier Fieldu, koji je strogo upozorio navijače Stonesa: “Strogo zabranjeno unošenje i korištenje droge i psihoaktivnih supstanci, itd.” Posle čega su se svi zapitali: “Kako će, jbt, Kit Ričards stići do bine?!


Nije baš lako biti bezbrižan i opušten u danu kada je u Čikagu najavljen lov na emigrante. Imao, nemao papire, nije ti svejedno. Ali avaj, ako tog istog dana Stonsi sviraju na Soldier Fieldu, sve ti nekako lakše pada. I racije, i Službe za emigracije, sve nekako postaje relativno u danu kada se opraštate od najvećeg rokenrol benda na svetu.

Dobro, de, sad će neko ovde da kaže…Sa Stonsima nikad nisi načisto, đavolja je to rabota, krv se menja svako malo, a krv, znamo – nije voda…Ali i činjenice su činjenice. A one kažu da najmlađi član benda Roni Vud ima pune 72, a najstariji, bubnjar Čarli Vots ciglo 78.

Kako god, uglavnom, jureći uber koji bi nas bacio do stadiona, priznajem, spremao sam se kanda idem na parastos, sa pojačalima I vatrometom umesto sveća i kandila.

Eh, u kakvoj sam zabludi bio…

SRCE NA MESTU, USNE NA GOTOVS!

“Prva noć je uvek klimava,” reče Mik Džeger po izlasku na scenu, pred 60.000 raspištoljenih fanova.

Reče, i sam sebi uskoči u usta!(Što i nije baš teško, s obzirom na gabarite istih…:)

Svi koji su pred ovaj, prvi koncert Stonsa posle godinu dana, i prvi od kada je Džeger u aprilu operisao srčku (zbog čega je i turneja pomerena za godinu dana), strahovali šta će i kako će biti, mogli su da se opuste i dignu sve četiri u vis. Srce, ono što je bilo na remontu, skroz na mestu. I kuca ko singerica – pokazali su već uvodni refreni! Najpoznatije usne sveta (ne, nije A.Vučić, iako bi voleo), ikonostas rokenrola, pevale su prošle noći kao da nije prošlo 76 godina otkako su prvi put zakmečale u porodilištu varoši Dartford u Kentu(Velika Britanija).

A tek kukovi… Šta o njima da kažete, a da se ne ušinete?

Šamarčina posred face svima onima koji su posumnjali da je onaj snimak gde deka Mik džuska ko besan u fiskulturnoj sali autentičan! Ako je ono sinoć i bio oproštaj, onda su se Stonsi oprostili kako I dolikuje – trijumfalno.

Doživljaj nije pokvario ni Kućni red na Soldier Fieldu, koji je strogo upozorio navijače Stonesa: “Strogo zabranjeno unošenje i korištenje droge i psihoaktivnih supstanc, itd.” Posle čega su se svi zapitali: “Kako će, jbt, Kit Ričards stići do bine, hoće li ga pustiti?!

JEDNO TE ISTO, SAMO DRUGAČIJE

Prohladnu junsku veče pored jezera Mičigen zagrejali su već prvi tonovi “Street Fighting Man”, a dalje se temperature dizala sve do “Simpathy for the devil”, koja je zvučala kao da je svira Ravi Šankar na sitri a ne Kit na “fenderu”.

Što je i razumljivo. Zamislite, recimo, da vas neko 50 godina svako malo tera da mu recitujete “Hasanaginicu”. Ali onako, ko u školi. I, šta bi Vi? Naravno, jedno veče bi popizdeli i krenuli da je repujete ko Škabo iz Sindikata(nju, Hasanaginicu).

Simpathy for the devil

E, sad valjda možete da skapirate što su Stonsi izmenili aranžmane velike većine hitova iz šezdesetih. Dojadilo jedno te isto, more. A nije da se neko bunio zbog malo neobičnih, razvučenih rifova I gitarskih filtera koje su koristili. Zamislite kad se i poslovično mrtvoozbiljnom Čarli Votsu u jednom trenutku omakao smešak iza seta bubnjeva.

Mik Džeger je toliko vileneo po sceni, čas sa mikrofonom, čas sa gitarom, kao da se trudio da svima u lice kaže: “Ej, ljudi, ovo nije kraj, još ćemo se ćerati!”

Greota bi bila ne pomenuti savršeno režirane žive spotove (da, dobro ste čuli, spotove) projektovane sa bine na četiri ogromna video wall-a koji su simbolično predstavljali četvoricu Stonsa. I dok su se članovi benda(svi izuzev, Kita, naravno) neverovatnom brzinom presvlačili (ko Čola nekada na turneji sa Lokicama) i u novom kostimu uskakali u novu rolu, na bimovima je uz svaku sledeću pesmu išla nova video animacija. Što je, uz poslovično naštimane Stonse, od koncerta napravilo spektakl za pamćenje, još puno pre nego što je krenuo vatromet…

EH, PUSTE USPOMENE

Ređali su se nezaboravni hitovi, sećali na dane prošle…Pa smo se tako uz “Angie, oh, beautiful…” setili bivših riba sa kojima smo kao tinejdžeri plesali stiskavac po novobeogradskim žurkama, “Jumpin Jack Flash” je asocirao mahom na mladalačka pijanstva, “Paint it black” na Dragana Kojića Kebu, “Brown sugar” na jednu Romkinju iz Zemuna…I tako redom.

Završilo se bisom uz meni omiljenu “Gimme shelter” i onu drugu moju, znate Vi dobro koju – da, baš tu, uz koju je većina klinaca moje generacije naučila da tambura prve rifove. “I can`t get no, Satisfaction, but I try, and i try…yes I try!

I tako smo pokušavali, pokušavali… i na kraju dobili – satisfakciju. Mada su se neki iz ekipe još pre koncerta spremili za onu klasičnu balkansku kuknjavu, tipa: „žali Bože 350$!“, na kraju su sve neverne Tome morale da padnu ničice pred Mikom, Kitom, Ronijem i Čarlijem.

Jer, Bitlsi su mrtvi.

Jedni su Stonsi. Momci, živi bili i svirali nam još 100 godina!

A kako ste krenuli, ništa me ne bi začudilo…

P.S. Koncert Roling Stonsa je za nas nekolicinu imao I drugo poluvreme…Izađosmo sa stadiona u tako normalno ledenu junsku čikašku noć, ubera ni od korova, taksija ni pomena…Ali zato je tu omiljeno srpsko prevozno sredstvo…Ne, nije kamion. Rikša, brale! U onoj gunguli I metežu, naime, skapiramo da najveći broj nabudženih bajsovova popularnih u Indiji I Kini ovde u Čikagu voze naši momci, iz Prištine, Smedereva, Beograda, Nikšića, Novog Sada…

I…tako smo jednim udarcem ubili dve muve – našli smo prevoz preko veze i upoznali sjajnog sagovornika, “čikaškog rikšara”, o kome ćete narednih dana čitati priču na Serbian Times.
Stay tuned!

Sad Sad Sad

Vrištao i pisao:Antonije Kovačević Photo: Rob Grabowski/Invision/AP) Tehnička podrška: Pikula, Petko, Džoni

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement