Jack Dimich (Željko Dimić), mladić ispod Kozare samo je maštao da bude glumac u Beogradu. Nakon što je tri puta odbijen na FDU rat ga je preko Mađarske, Češke odveo u Švedsku. Posle osam meseci gostoprimstva na severu Evrope, vraća se u Prag odakle kao “Holanđanin” odlazi u Sjedinjene Države. Na Lee Strasberg Institut primljen je “iz cuga” na klasu Majkla Margote.
“Dijete kozaračko, 4. novembra 1965. godine ugledalo svijet pod Kozarom, u bivšoj Bosanskoj Dubici (SFRJ), od oca Vlatka i majke Bose, nikad nije išlo u vrtić, mater ga čuvala koja je bila domaćica, a otac automehaničar. Osnovnu školu u Dubici, srednju (hemijsku) u istom mjestu. Naši Pucari su četrnaest kilometara od Dubice i nisam, kako pitate, vozario, već smo živeli u Dubici. Potom odlazim u Vojsku, u Valjevo i 1986. godine izađem, petnaest dana s roditeljima u Dubici i onda – u Beograd! Tada prvi put napuštam kuću i porodicu i nikad se više nisam vratio!” Ovako je svoju životnu priču započeo američko-jugoslovenski glumac Željko Dimić (Jack Dimich).
U Beogradu sam, na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) tri puta odbijen, kaže Željko. Kada već nije mogao da studira svoje upisao je Agroekonomiju na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunui. Stao je na trećoj godini “kada je počeo nesrećni rat…”
I onda ste otišli preko “velike bare”?
“Ne još. Prvo putničkim vozom 17. avgusta 1992. godine krenem za Budimpeštu i pred granicu pređem u teretni, jer su od našeg mučenika Slobodana Miloševića dobili naređenje da nas Srbe (pošto sam se slučajn rodio kao Srbin) legitimišu i vraćaju na front. Odbijem dva poziva, od obje vojske, kako god da su se zvale i jedna i druga. Obje su me vojske zvale, i JNA i ova naša domaća, pošto sam iz mješovite sredine”.
Rat nije bila Vaša opcija?
“Ne možeš ratovati sa nekim s kim si sjedio, pio kafu, učio školu, rastao. Razumijem da je sve stvar izbora, da neko može da ima neki drugi izbor, nikoga ne sudim, ali oteti, uništiti ljudski život zbog ideje, i to zbog one koja ti je najgluplja. Da se razumijemo, većina ideja su nametnute i u to vrijeme je značilo koliko smo bili izmanipulisani, svi, od Triglava do Đevđelije. Rekao sam NE tada, sada i u sledećem životu! Druga je stvar da je došao neki okupator, kao što je prije toga bio njemački okupator, napao nas i ako si se zatekao tu, kao što je moj otac Vlatko rekao ‘E, pa nosićemo se…’ ili, što je govorio Bata Stojković, to je neka druga vrsta rata, ali ubijati komšije, prijatelje, ista prezimena…”
Često za primer pominjete Bašiće iz Vašeg kraja?
“Moj komšija preko puta je Edin Bašić, moj nastavnik opštetehničkog obrzovanja (OTO) iz osnovne škole, četvrta kuća desno je Milan Bašić, direktor Autobuske stanice, Srbin. A kad ideš prema Kostajnici ima Ivan Bašić, Hrvat. Imaju svi ista prezime, a to što su svi ljudi to je baška. Da li treba dalje pričati na tu temu?! Skoro sam pričao poštovanom Lordanu Zafranoviću da se bojim da još nismo svjesni šta je nama urađeno, pardon nametnuto, a mi pristali na to. Jer, ta retorika, očigledno, još nije napuštena, slušamo je svakog dana i kako divno Zafranović kaže: ‘Ne pravim filmove samo zbog filma već da neke generacije kad ja odem uče na njima jer su edukativnog karaktera’. I za Okupaciju on kaže da da nam se devedesetih desilo isto, ‘samo u boji’. Ono što je 1941. bilo u crno-bijeloj tehnici desilo nam se 1991, potpuno isti rat“.
Stalno ističete zajedništvo i bogatstvo različitosti?
„Rasli smo zajedno, družili se, učili škole, bavili se sportom. U mom kraju je šezdesettri odsto bilo međunacionalnih brakova. Možda će neko pomisliti da sam i ja iz međunacionalnog braka kad ovo favorizujem. Ne, naprotiv, čist sam, ali mi je nekad bilo žao što nisam dijete iz međunacionalnog braka. Meni je moj Vlatko uvijek govorio: ‘Sine znaš svoju prćiju, upoznaj tuđu, bićeš bogatiji. I običaje i kulturu, jezik…’ To mi je bila ideja vodilja kada sam počeo da radim na jezicima i došao sam do brojke četiri. Radim na četiri jezika. Ne samo zbog profesije, već iz radoznalosti, zbog suživota sa ljudima koji nisu kao ti, koji se drukčije krste, drukčije klanjaju, drukčije se oblače i jedu. Ako je ukusno, što bi mi smetala hrana koja nije srpska.”
Mnogi Vaši uži zemljaci ne misle tako?
“Svako svoj krst nosi! Ne razumijem neke izbore koji su nanijeli nesreću drugim ljudima, iako razumijem da postoje. Da li poštujem i pravdam, to je druga priča, da li bih ja tako nešto radio to je treća priča… Svi snosimo odgovornost za svoje postupke. Za naše riječi, za ono što možemo reći i uraditi, što može nanijeti zlo drugima. Bio sam pobornik da se poslije rata sudi i za retoriku. Jer ne treba zaboraviti da – ako stanem pred mikrofon i pozivam ljude na nasilje, pogotovo kada znamo koje je nasilje najpopularnije na ovim prostorima – međunacionalno i međuvjersko. Odgovoran sam ako je neko izvršio nasilje slušajući moje riječi. I dok to ne uradimo na ovim prostorima, dok ne budem odgovoran za svoje riječi i snosio posljedice ako je u pitanju govor mržnje, pozivanje na nasilje. Mi nikad na ovim prostorima, izgleda, nećemo doći do nivoa da živimo kao civilizovani ljudi”.
Kažete da Vam je Beograd, i pored tri neuspela prijemna na FDU – glavni grad svijeta?
“Ne. Pokušao bih još pet puta da nije izbio rat. Jer, moja želje nije bila da budem glumac u Americi, već – glumac u Beogradu. Taj dvanaestogodišnji dječak kada je poželio da, kako moja mama kaže, bude ‘ludak iz kutije’, htio je da bude glumac u Beogradu, koji je za mene bio glavni grad svijeta. Nije me zanimao ni Njujork, ni Tokio, Pariz… da ne nabrajam. Kada je, kao što kaže naš narod, došlo do duvara – ili ćeš da ratuješ i da ubijaš il’ ćeš da zbrišeš – ja sam zbrisao!”
Da se vratimo na onaj teretni voz?
“Bila je teretna kompozicija, sa drvima, metrice kako mi u Bosni kažemo, ušušk’o sam se i prekrio nekom ceradom i tako sam ilegalno prešao jugoslovensko-mađarsku granicu. Posle sam ušao u neki drugi voz i stigao u Budimpeštu. Imamo sam sportsku torbu, malo je veća bila, kao ona kad ideš u fintes-centar. Imao sam fino odijelo i kravatu, znao sam da će mi trebati”.
Glumili ste trgovačkog putnika?
“Imao sam lažna dokumenta švajcarske firme Krajs, ako me uhvate da kažem da idem u Češku Republiku da kupujem ležajeve koje su Česi radili za ovaj naš region i navodno da idem u švedski SKF… Obučem odijelo, obrijem se (tada nisam nosio bradu) i izgledao sam kao trgovački putnik. Iz Budimpešte odem za Bratislavu, odatle u Prag. Posle karte i svega imao sam oko dvjesta maraka. Odem u hotel Evropa u Pragu i, kao što kaže Bora Todorović u Vrućem vetru, kad mi je teško naručujem najbolja jela i pića. Počastim se večerom u tom hotelu i uzmem kartu za Malme. U džepu mi je ostalo jedva 50 DEM. Kada je voz ušao u Njemačku, tu Njemci Geh raus! Vade izbjeglice. A voz, vidi se po facama, malo-malo pa neki naš. Srećom, platim kušet-kola. Vidim da idu od kupea do kupea. Jedini sam u mom kupeu, sjedim na ležaju i čekam. Kažem njemačkim službenicima da idem u Švedsku, da ugovorim kupovinu ležajeva kod SKF za Beograd. ‘Beograd, Jugoslavija?’ Da, rekoh. ‘Tamo je rat’? Nije rat u Beogradu, rat je u Bosni. ‘Ali, nemate dokumenta…’ Izvadim fasciklu sa lažnim dokumentima. ‘Da vi, možda, niste azilant?’ Ne, Njemačka me uopšte ne zanima i nemam namjeru da ostanem u vašoj zemlji. Vide da sam u kolima za spavanje, da imam para i – Danke. Auf Wiedersehen.
U Švedskoj ste se uredno prijavili?
“Uđem u Švedsku i prijavim se njihovoj policiji i kažem da sam došao iz zemlje u kojoj je rat i da bih spasio svoj život, i da ne želim da ratujem. Odvedu me u logor, izbjeglički kamp Frostavallen, za izbjeglice iz bivše Jugoslavije. Južna Švedska, pokrajina Skone. Fostavallen je, što bismo mi rekli smrznuta ili hladna šuma, odnosno bivša kasarna švedske vojske koja je preuređena za nas, izbjeglice iz SFRJ. I od 249-orice ja jedini Srbin. Ljepota! A kod nas ovdje ’žurka’ od bacača… i počev od CNN i ostalih sredstava informisanja Srbi samo što nemaju rogove. I, normalno, sve najgore se o njima govori. Upadnem u logor sa dvinim kolegama – Albancima, Sandžaklijama, Muslimanima, Hrvatima i odmah se saznalo ko sam. Prvih deset dana bilo je neprijatno…“
Ipak Vam je jedan od njih rekao: Ne jedemo sa psima!
„Za vrijeme doručka priđe mi čovjek, stavi tacnu i sjedne pored mene. Nakon što je uzeo dva zalogaja ustaje i odlazi. Neću reći njegovo ime jer smo kasnije postali prijatelji, ali mi je rekao: ’Izvini, ne jedem sa psima!’ Potpuno Vas razumijem, ni ja takođe, rekao sam mu. Niko me fizički nije dirao ali je bilo malo onako… vide vijesti… ovi ’naši’ tuku po Sarajevu i ja kriv, jebi ga!
Spasio Vas je fudbal?
„Tamo je bio običaj da se igra fudbal i timovi su se pravili po teritorijama. Albanci, Sandžaklije, ovi iz centralne Bosne su imali tim,a ja sam bio država za sebe. Pošto nisam imao svoj igrao sam za albanski tim. Pitali su me: Željo, igraš li fudbal? (Svi su dobro govorili naš jezik koji i dalje zovem srpskohrvatskim. Kažem da sam igrao lijevo krilo u juniorskom timu dubičkog Borca…, da sam zajeban i bojim se da znam da dajemo golove. Igrali smo, ’mi Albanci’, sa Sandžaklijama, dobijemo ih 5:1, dam tri komada! Otad sam bio njihovo lijevo krilo, Željo naš špic. Fino smo se družili šest meseci, kako predviđa švedski zakon“.
Niste ostali na severu Evrope?
“Poslije tih pola godine dobijem stan (na korišćenje) u mjestu Strömsnäsbruk, četrdesetak kilometara od logora i pomoć. Bili su korektni, ali… ne možeš od mladića sa 27 godina da praviš penzionera. Moram priznati da sam tog ljeta malo radio na crno, brao jagode i zaradio neku crkavicu. Poslije osam mjeseci zahvalim se Švedskoj i (1993) iz Stokholma odem za Ruzine, za Prag. U džepu hiljadu i nešto DEM, bile su to vel’ke pare. Uvek sam voleo da radim i sjetio sam se svog starog koji mi je govorio: ’Što da sjediš u kući i gledaš televiziju? Niti ćeš koga sresti, upoznati, nešto naučiti nučiti, a ovi na televiziji samo lažu’. Sletim u Ruzine, bilo je četiri i petnaest posle podne i za manje od dva sata bio sam na Smihovu. Odelo, par košulja, sa pasošem SFRJ… E, kad smo izašli iz logora, mi, ovi, oni, treći, posjećivali smo se. Kod komšija iz Bosne išao sam na Bajram, kod Fatosa (Albanca) sam išao na rođendan djetetu i na njihove praznike, Ramazan, Bajram… Prvi moj kontakt sa drugim kulturama bio je u Vojsci, gde mi je najbolji prijatelj bio Ahmet koji živi u Prizrenu. Safet, Ahmet, Fatos, to su moji divni prijatelji iz Švedske, mali Nermin, Dado, Pike, Siniša (Hrvat), kasnije sam upoznao i neke Srbe U Švedskoj. Nikad nisam pitao ljude šta su. Niko od nas nije „kriv“ zato što se rodio kao priadnik ove ili neke druge nacionalnosti. Da sam rođen kao Japanac, bio bih ponosan na to, a što sam slučajno rođen kao Srbin (smeta mi što se ističe nešto što nisi zaslužio), drago mi je što sam baš to. Ali bi mi bilo drago da sam rođen kao Hrvat, Korejac… Odlutao sam malo“.
U Pragu pravo u bilijar-klub?
„Sudbina. Na Smihovu ulazim u bilijar-klub i kažem: Ahoj a preko puta čovjek s brkovima: Ma, šta ahoj idi u tri p…e materine. Džeko, vlasnik kluba, bivši igrač NK Zagreb (bio je iz međunacionalnog braka!), prepoznao me je po faci. Odakle si jarane? Rekoh da sam iz Dubice. Jesi li i ti zbros’o, pita Džeko. Rekoh – jesam! Šta radiš ovdje, pita. Kažem da tražim posao. Treba mi jedan da prodajem žetone i piće, veli, a ja kao iz topa: Taj sam! Džeko me pita je li mi malo 30 DEM dnevno. Vel’ke su to pare bile. Šteka piva, onog njihovog pilznera – marku i po, marlboro – nije bio ni marku a on mi daje platu 30 DEM. Još kontam, možda se dopadnem nekoj Čehinji i da će biti i bakšiša kad je uslužim pićem. Nakon 15 dana pita me Džeko (imao je partnera, Ljupčeta, Makedonca) da li bih radio danju. Zaposli me kod Ljupčeta u piceriji, četiri dana dnevno, a svaku noć kod Džeke na bilijaru. Nisam znao šta ću s parama. Upoznao sam divne ljude, Čehe, naše, i Čehinje, koje su prelijepe žene. Zaljubim se u Olgu, svoju bivšu djevojku (i ona u mene) ali nakon 11 mjeseci dilema – šta dalje, Da upišem glumu u Pragu, da čitavog života budem stranac, da igram neke kriminalce iz regiona? Sve sam skont’o. Olgin otac je radio u ministarstvu prve vlade Vaclava Havela i kaže mi da će me preko tate upisati na studije glume. Draga Olga, nisam imao vezu u Beogradu, šta će mi veza u Pragu? ’Vidim da hoćeš da ideš, nemoj ići’, kaže mi a ja velim da – moram u Ameriku. Dobio sam privremeni boravak u Češkoj a pasoš još jugoslovenski. Boravak bih produžavao svake godine, dok se ne završi rat u bivšoj Jugoslaviji. Znao sam da nijedan rat nije trajao ispod četiri godine. Najteže mi je da slušam ljude iz Moskve i Kijeva na početku rata u Ukrajini koji kažu: Proći će ovo za par mjeseci. Neću da ih razočaram iako znam da ovima koji prave ratove (radi profita) trebaju najmanje četiri godine. A mi, papci vjerujemo u neke ideje i pucamo jedni na druge dok oni pune džepove“
Pravac Amerika?
„U Pragu ostanem do kraja 1994. godine i početkom 1995. pokušavam da se snađem za dokumenta jer, kako mi je Olga govorila, s ovim neću moći da odem ni u Brno ili u Bratislavu. Pronađem neke momke, neću reći imena, i kažem im da bih u Ameriku. Pasoš neke zemlje iz Evropske unije ti treba? To ćete koštati… Nakon tri mjeseca ’nađu’ mi holandski pasoš. Čovjek bio mlađi od mene četiri godine, verovatno im je to prodao(?) i jedan od ovih momaka mi kaže: Vidi ga, isti ti. Platim im 1.500 DEM, moja drugarica Tanja imala je agenciju, kupi mi karte, a moj novosadski prijatelj, moja Olga i njegova djevojka, isto Čehinja, cijele noći me spremaju igrajući ofciire imigracije. Je li, vi, gospodine, gde idete, zašto idete… Ovaj dečko je imao malo svjetliju kosu i Olga me je malo ofarbala, a kupio sam i iste naočale, isti okvir samo bez dioptrije. Bio sam spreman za svoju prvu ulogu bez akademije. Dva sata provjera na Ruzinama. Zašto Holanđanin ide u Njujork iz Praga. Kažem da sam poznati holandski glumac, da mi je otac priznati reditelj i šalje me na Strasberg institut na nekakvo obučavanje mjesec dana. Imao sam povratnu kartu na toliko. Ovi na aerodromu me drže u sobi, drž-nedaj… A meni se stalno po glavi mota preporuka ovih koji su mi nabavili pasoš da je čist samo pet dana. Ako ovaj prijavi nestanak onda se poništava… Puste me Česi. Uđem u avion (i danas sa malo plašim letenja, iako sam ove godine imao devet letova Njujork-Beograd) ali avion kasni pola sata i stalno mislim da je zbog mene. Kapetan se izvinjava zbog kašnjenja, krenemo, pređemo Atlantik“.
Konačno ste na aerodromu JFK?
„Na aerodromu Džon Ficdžerald Kenedi redovi. Američki državljani, s vizom, bez vize, EU… Gledam ona stakla i razmišljam koji će službenik da me uhvati. Ima neki melez, crnac, žuti, neki sa Dalekog istoka, a jedna lijepa(!), dvadeset i nešto godina i kažem sebi: ako me neko uhvati, neka me uhvati ona. I dođem baš kod nje. ’Što ste došli? Imate povratnu kartu! Vi ste Holanđanin? (Ako progovori holandski onda sam stvarno nadrljao). Pominjem The Lee Strasberg Institute, kažem ime hotela gde ću odsesti. Kažem da sam siromašan glumac jer je hotel kao, prevedeno na beogradske uslove, kod aerodroma. ’OK, dobrodošli u US!’ Uzmem pasoš i zbunim se, zastaem, a ona mi kaže da mogu da idem. Prođem, vidim policijske oznake njujorške policije, pa ja sam u Njujorku!“.
Najpre budweiser?
„Izađem iz aerodromske zgrade i stanem pred trafiku, kao kod nas, cigarete, pivo… Najpre kupim pivo budweiser i original marlboro. Umalo da kiksnem. Pušiti se moglo svugdje, ali limenku piva nisi smio da cugaš bez braon kese. Mogu da te uhapse. Sreća moja da je prodavačica rekla da moram pivo staviti u kesu. Zviznem pivo, vidim žuti taksi, onaj koji sam gledao u filmovima. Gotovo je, u Njujorku sam! Pitam jednog: mogu li s Vama na Menhetn? Ko ti brani, da ne bi da letiš do Menhetna, odgovara mi taksista. Neka, treba neko da dođe po mene, kažem iako nema niko. Pronađem telefon moje bivše djevojke iz Beograda (Slavica) koja je u Ameriku otišla dvije godine prije. Okrenem broj i javlja se. Ko je to, pita? Željko, tvoj bivši Željko. Kažem da nemam gde da spavam. Ne veruje da sam u Njujorku. Kažem joj broj govornice. Pozove ona, javim se. „Idi u p….u materinu“. Slavica kaže da ne mogu da spavam kod nje i da će nešto da smisli. ‘Skloni se, nemoj da blejiš gde je prometno, sedni na neku klupu, pravi se da spavaš, smislićemo nešto, doći ćemo po tebe’. Sat, skoro dva nema je, mislim da me je za….la kad eto je, s njom i Peca. „Hajde, vodimo te kod Race“. A Raca iz Sarajeva, bivši gitarista u orkestru RTV SA, domar u Njujorku. Zgrada ima trideset stanova, stanuješ džaba ali se brineš o zgradi. Mali stan, Raca sa ženom i sinom, ali mi kaže da ima mala sobica u podrumu, ako ti odgovara…
U džepu šest dolara?
„Raca me pita da li bih radio. Veli mi kako svakog jutra mora da izbaci neko smeće ujutro prije nego kamion dođe da ga pokupi i da će mi za taj posao dati 20 dolara. Rekoh mu da mi neće dati ništa. Dao si mi, rekoh mu, gdje ću da spavam. ‘Ne, to treba da naučiš, ovdje se ne radi džaba!’ Zaradim prvih 20 dolara i preko Race dođem kod Dragana Smrzlića, Krajišnika koji je imao građevinsku firmu, kažem mu odakle sam. On meni 100 dolara, kaže: ovo je za tebe! Trebaće ti! Na insistiranje uzmem tih sto dolara i nikad ih nisam potrošio. U istom onom rokovniku čuvam u Njujorku lažni pasoš, onaj holandski i u njemu tih sto dolara. Rokovnik Alpe-adria već je počeo da žuti i kad jednog dana budem pisao knjigu to će biti osnova. Kažem Raci da mi je malo ovo što radim ujutro dva sata ali nemam papire…
Raca kaže da zna Rumunku koja je advokat, zapravo notar, da mi ona sroči molbu da želim da ostanem u SAD jer sam došao da spasim svoj život. Imaš sve uslove, kaže Raca. Uradimo to, ali tri i po godine mi se ne javljaju. U međuvremenu sam sretao neke ljude iz Bosne, radili smo zajedno na građevini, jedan dobio zelenu kartu za šest mjeseci, drugi dobio državljanstvo a ja ništa. Radim svašta, građevina, nošenje šuta, šetanje pasa, pranje kola, čistio sam stolove u restoranima, radio u kihinji, farbao hodnike po nekim školama na Long Ajlendu… Malo su me ucjenjivali. Ako je dnevnica 100 plate mi samo 60 dolara za farbanje ali me niko nije dirao. Tako sve do marta 1997. kada je Rumunki došlo pismo, traže me za intervju“.
Konačno poziv na intervju?
„Pitaju me kako sam došao, kažem ilegalno. Jesi li došao preko Meksika, ili Kanade. Kažem da nisam, a oni me upozoravaju da ne smijem da lažem jer će da me vrate ako me uhvate u lažima. Velim im da imam dokument na koji sam došao i molim ih da neki ljudi preko kojih sam došao do njega ne budu imali posljedice. Izvadim holandski pasoš i pokažem im. „Šta ćemo sad?“ Radite šta hoćete ali ja se u Bosnu ne vraćam. Zašto nisi ostao u Švedskoj ili Češkoj gde si sebi već spasio život, pitaju. Kažem im da je to tačno ali da sam u SAD došao da budem glumac, a vi me vratite gde god hoćete“.
Dve opcije?
„Nećemo da Vas vratimo jer smo se ogriješili… Vas je neko dvije i po godine zaboravio u fijoci i možete da tužite američku državu što je bila nemarna prema Vama jer se ovi slučajevi riješavaju najkasnije za devet mjeseci. Ili da mi ubrzamo proces. Pominju mi nekih sto hiljada dolara ako tužim, a ja kažem da odustajem i pitam – koja je ta brza opcija. Kažu: Dobićete sve za tri nedelje! Odmah potpisujem! Bio je 16. mart, sve mi stigne, dozvola za rad, ostanak u SAD, zelenu kartu sam čekao godinu dana. Popunim obrazac da mi se izda privremeni pasoš ako napuštam teritoriju SAD, dok na onaj njihov, pardon svoj treba da se čekam tri godine“.
Šta ste posle toga prvo uradili?
„Odmah na prijemni na The Lee Strasberg Institute! Sedmog maja. Komisija, moj profesor Michael Margotta (mentor Džek Nikolsona šest godina), koji me je primio na klasu, Dan Grimaldi, Irma Sandrey, Robert Castle, Georg Loros, Lola Cohen. Šefica je bila Anna Strasberg, pokojnog Lija supruga koja bila direktorka i vlasnica nakon njegove smrti”.
Brucoš u tridesetdrugoj?
„Isto kao i na FDU, imaš pod obavezno jednog klasika, uzmem Čehova, jednu recitaciju i po izboru. Po izboru uzmem priču Aerodrom. Ono što mi se desilo. Odradim Čehova i recitaciju (partizanska pjesma od Leona Koena) a svi se zainteresovali za moj izbor, pitaju ko je to napisao. Niko, to se meni desilo, kažem Majklu. Taj lik o kome sam govorio u prvom licu sam ja, tako sam došao u Sjedinjene Države. Tridesetdruga mi je, krajnje je vrijeme da upišem akademiju, dam Majklu pasoš, on ga preda Grimaldiju, samo se zgledaše. ‘U redu, dobićete pismo za 15 dana’. Taman da izađem, spremao sam se da zapalim cigaretu, a Majkl izlazi za mnom i kaže ’Bio si sjajan!’ Odem, s nevjericom, kontam – šuplja priča… Dolazi pismo, poštovani gospodine Dimiću, ovim Vas obaviještavamo da ste primljeni na klasu Majkla Morgote. Ide lista kolega, sedamnaest nas, svi po 18, 19, ja 32 godine Odmah sam dobio nadimak dady, tata. I tako četiri godine… Pao sam u ruke divnih ljudi koji su, nadam se, od mene napravili glumca“.
Prva uloga?
„Na trećoj godini, film se zove Tri M igrao sam taksistu iz Bosne, Andrej se zvao. Sledi uloga u predstavi Pacovi Izraela Horovica nakon čega na festivalu jednočinki dobijem nekakvu nagradu. Igrao sam kralja pasova… Horovic tvrdi da sve osobine koje mi imamo – prokletstvo, želja za vlašću, želja za posjedovanjem, imaju i pacovi. To je genijalno napisano i to hoću da igram i u Beogradu. To su pacovi u ljudskom obliku, imali smo kostime sa repovima, ušima, ali govorimo. Jedva čekam da je radim u Beogradu i na engleskom i na srpskom“.
Išli ste i na zapadnu obalu?
„Šest mjeseci nakon diplomiranja odlazio sam u LA, snimao sam serije, filmove…“
Nekoliko dana posle ovog razgovora idete u Njujork ali se vraćate svojoj Jugoslaviji?
„Tako je. I vraćam se poslije Nove godine. Njujork je i dalje moja adresa, ali, molim Vas, napišite da mi je Beograd glavni grad, i Zagreb, i Ljubljana, i ta Priština… I sve je to meni i dalje Jugoslavija. To što su se podijelili, to je njihov problem. Kad pređem gore Šentilj, to i Lordan Zafranović divno kaže, smatram da sam došao kući. Razlika je što Lordan kaže – doma, ali ja nisam Dalmatinac…“
Rodni kraj ne zaboravljate, ističete karakteristične duhovne vrednosti ovog kraja i prirodne lepote?
„Dovodio sam ovamo svoje američke prijatelje i oni kažu ono što mi, valjda, ne znamo. Ili znamo, ali ne vidimo! Nisam siguran, možda je to rekao Budimir Lončar, bivši jugoslovenski ministar inostranih poslova ’Naš problem je bio što su nas svi poštovali osim nas samih’. I dan-danas to primjećujem kada dođem ovdje u region… ali kada se nađem u društvu koje ne podnosi riječ Jugoslaviju onda kažem region, iako sam, poput Predraga Matvejevića, alergičan na taj izraz. Dovodio sam Danijela Malera (Amerikanac njemačkog porijekla, bio je Müller) koji živi u Los Anđelesu. Oduševio se Beogradom, Zagrebom, bio u Dubrovniku a kod nas pod Kozarom htio u hotel. Nisam mu dao, kažem da imamo dvije kuće, dam mu svoju sobu, a on ode u Banja Luku, kupi šator i razapne ga u dvorištu. Moj tata: Sine, čovjek doš’o iz Amerike i hoće sa ženom u šator, šta će reći ljudi… ‘Vi ste budale kada spavate u kući’, kazao mi je Maler“.
Jugoslavija za Vas i dalje postoji, ćuvate i voite taj prostor, prijatelje, kraj podno Kozare posebno, Mladena Stojanovića?
„Nije samo Mladen već i Josip Mažar Šoša, Franjo Kluz, Rudi Čajavec… to su likovi uz koje sam odrastao, slušajući priče o njima. Najviše od mog oca koji je imao tragediju da izgubi roditelje u II svjetskom ratu ali moju sestru Željanu i mene nije učio (majka takođe) da su neki narodi kompletno krivi za to što se desilo. Nikako da shvatimo da je suživot jedina opcija! Kada većina našeg svijeta to shvati i mi ćemo da živimo kao pristojni ljudi“.
Jeste li ljuti na Beograd što Vas nije primio na Akademiju?
„Beograd meni ništa nije kriv, volim ga i dan-danas…“
Pominjali ste da ćete, kada završite sa Njujorkom, da se nastanite u Beogradu?
„Sa Njujorkom nikad neću završiti, ali posle Lordanovog filma, planiram da mi baza bude u Beogradu, pardon u Jugoslaviji, a da mi Amerika bude samo kada treba da snimim neki film, doradim to i – vratim se. Jer, ove ljepote koje, nažalost nismo svjesni, nema nigdje. Ove hrane nema nigdje, ovih žena nema nigdje… Kad me pitaju zašto stalno letim ovamo kažem da nisam pao s Marsa, I dalje sam Željko iz Jugoslavije koji je otišao u SAD da postane glumac“.
Kakva je danas atmosfera u Dubici?
„Ide svojim tokom. Mnogo ljudi koji su napustili grad iz istih razloga kao i ja, vratili su se. To je divna kasaba u kojoj sam rastao. Imamo stanovnika kao poslije II svjetskog rata. To je cijena koju smo platili, ali da ti odgovorim – lijepo se osjećam i tamo, i ovdje, i u Zagrebu, Banja Luci… Poslije svega što nm se desilo nikada nisam imao nijednu neprijatnost, šovinizam me nije obuzeo i nisam se zamjerio nijednom narodu“.
Željko Dimić je 2001. godine diplomirao je na Lee Strasberg Institutu za film i teatar, glumačkoj akademiji na kojoj su diplomirali Al Paćino, Dastin Hofman, Arman Asante, Rebeka De Morni i drugi, u klasi Majkla Margote.
Njegova karijera započinje još za vreme studija kad dobija glavnu ulogu u predstavi “Rats” (Pacovi) američkog autora Izraela Horovica. Nakon toga radi predstave “Zoo Story” (Zoološka priča), Edvarda Olbija, “Ivanov”, Antona Pavloviča Čehova, “The Room” (Soba), Harolda Pintera, “The Idiot”, Fjodora Mihaloviča Dostojevskog, “Emigranti”, Slavomira Mrožeka koji su bili njegov prvi rad na maternjem jeziku sa Žarkom Lauševićem, a kuriozitet ove predstave je bio da je to prva predstava spremana i igrana na srpskohrvatskom jeziku na američkim prostorima.
Svoju prvu ulogu na filmu je dobio 2000. godine u “3AM” (3 Ujutro), američkog reditelja Lija Dejvisa, zatim slede”War Stories”, “In The Name Of The Son”, “Brother’s War”, “Sleeper Cell”, “Fatherland”, “Turneja”, “Neke Druge Priče”, “Travelator”, “Slings And Arrows”, “White Radishes”, “The Wall”, “Turning Point”, “Five Second Romance”, kao i serije “Blue Bloods”, “CSI”, “Law&Order”, “Undercovers”, “Castle”, “Braindead”, “Burn Notice”, “Lilyhammer”, “Blacklist”, “Start Up”, “Chuck”, “Elementary”, “Madam Secretary”, “Sleeper Cell”, “Sopranos”…
Izvor: Fokus Foto: Privatna arhiva
