Juče smo u Čikagu na večni počinak ispratili Džona Kuo-a, najvećeg ambasadora srpske kulture u Americi, jednog od najbriljantnijih umova, a ujedno i najgotivnijih ljudi koje sam sreo za ovo ne malo godina svog života.

Rođen u Hong Kongu, po majčinoj liniji potomak plemićke porodice sa kineskog carskog dvora, Džon je 1960-tih došao u Ameriku da studira ekonomiju a onda se, slučajno i iznenada, kako to obično biva sa velikim ljubavima, sreo sa srpskom i balkanskom muzikom i do daske zacopao u tradicionalne plesove, prvenstveno kola, koja će kasnije obeležiti njegov život.

U Čikagu počinje da se druži sa Srbima i izlazi na naša mesta, a sve da bi uživo čuo muziku kojom je bio opsednut i fasciniran, a kojoj je možda dao i najbolju definiciju koju sam ikada čuo, a koja glasi: “Savršen spoj melanholije i radosti života. Droga, a nije heroin”. Uz muziku uči i srpski jezik, da bi bolje shvatio poruke pesama koje je voleo da peva. A mnogo je voleo da peva srpske i makedonske pesme.

Tu upoznaje tamburaše, čuvenu braću Popović, i još čuvenijeg Miliju Spasojevića, čoveka koji je komponovao Užičko kolo, a u čiju kafanu odlazi da bi upijao melodije i ritmove koje će kasnije, poput nekakvog apostola srpske tradicije, širiti uzduž i popreko Amerike, kroz silne folklorne sekcije i trupe u čijem je stvaranju učestvovao, festivale i koncerte koje je organizovao.

U Čikago je doveo Gorana Bregovića, organizovao veličanstveni koncert u Milenijum parku koji se prepričava i dan danas, zatim Bobana Markovića sa njegovim trubačima, i mnoge druge kojima je bio domaćin, mecena, dobri duh i najbolji ambasador koga je Srbija mogla da poželi, a koji za sve ono što je uradio nikada nije tražio niti dobio – ništa. Ni jedan dolar. Sve je radio iz ljubavi, iz njegovog velikog srca.

Patriota jesam, volim i ponosim se onim što smo kao narod ostavili svetu, ali slušajući njega kako priča o srpskoj istoriji i kulturi, o našem desetercu ili narodnim nošnjama, postajao sam svestan te veličine, koja dobija svoj puni smisao i vrednost tek viđena očima nekoga ko ne pripada našem genetskom i kulturnom kodu, u ovom slučaju Kineza rođenog u Hong Kongu.

I kad ispraćate na poslednji put takvog čoveka onda to mora da bude nešto posebno, nešto drugačije. I umesto standardnih procedura i generalija, Džon je otišao onako kako dolikuje, uz pesmu “Ako umram il’ zaginam”, njegovu omiljenu, i kolo, u koje su se pohvatali svi koji su se zatekli.

Jer zna se, kolo – to je Džon!

I tako, plesali smo, hvatali suze u letu rukavima i reverima, tužni, a opet radosni, ponosni što smo imali čast da ga poznajemo, i pevali:

Ако умрам ил’ загинам,

немој да ме жалите,

напијте се рујно вино

скршите ги чашите.

Еееј, верни другари,

песна запејте,

песна запејте

мене спомeнте.

Srećan put, legendo. Ispevaćemo se još, na nekom lepšem mestu

P.S. Ništa ne biva slučajno, pa se tako i Džonova ćerka jedinica, Marija, udala za jednog Branislava, Srbina

AMBASADOR SRPSKE I BALKANSKE KULTURE: Džon sa ćerkom Marijom i Suprugom Galom

Tekst: Antonije Kovačević Foto&Video: Ivana Milano