Connect with us

Srbija

HRABROST, MILOSRĐE I DOSTOJANSTVO PRIPIŠITE UZ NJENO IME: Sanja je majka 5 dece koja izgara za svaki dinar kako bi prehranila svoj porod!

Published

on

Bude li se ikad spevala oda majčinstvu, greh bi bilo gromko ne spomenuti Sanju Tošić. Snašao bi se već nekako stihoklepac da htenje, smelost, istrajnost, čestitost, dostojanstvo, milosrđe, đuture pripiše uz njeno ime i nađe mu rimu.

Na kraju je moralo biti po njenom, ali me je živi sram jeo dok mi je Sanja gurala u ruke gajbu punu trešanja i koješta pride što je sama proizvela, napravila. Ona, majka petoro dece, koju život nemilice šiba i gura kroz sita i rešeta, koja ne štedeći zdravlje izgara za svaki dinar da prehrani porod, pošto-poto insistirala je da me počasti.

Valjda tako mora u kući u kojoj se, uprkos svemu, drži do poštenja i vaspitanja. Njenu kad vidiš, sve sa imanjem na kome su plastenik, vrtovi, mlad voćnjak, rekao bi da kod Tošića teku med i mleko. Naprotiv, neretko se nema ni za tri kupovna hleba dnevno. Domaći je jeftiniji.

Na rastanku, na kapiji navrh Moravske ulice u Sevojnu, pružio sam Sanji ruku uz dubok naklon i dozu više poštovanja nego sat ranije kad me je na istom mestu dočekala. Otišao sam sa knedlom u grlu i mišlju na četiri zida koja taje lavovsku borbu roditelja za petoro dece.

U međuvremenu, čas kroz suze, čas vedrog lica, pričala mi je da život čoveka ne nauči da bude jak, nego ga prosto natera. Od čega li je Sanja satkana, nisam mogao da dokučim, kad nosi silno breme na plećima.

Iz Prizrena je. U rodnom gradu se udala za Obrada Tošića, saobraćajnog policajca iz Užica koji je devet godina službovao u Metohiji. Кao plod njihove ljubavi, dok su srpska vojska i policija vodile borbu protiv albanskih terorista, na svet je 1998. došla Jelena. Zdravstveni problemi koji su po rođenju sustigli njeno najstarje dete značili su početak Sanjinog hoda po trnju. NATO bombe i strah za živu glavu dolili su ulje na vatru.

Po okončanju agresije, kad u Prizrenu više nije bilo života za Srbe, porodica mi se razišla. Majka i otac otišli su u Podgoricu, jedna sestra u Beograd, druga sestra i zet u Pančevo. Sa jednom torbom Obrad, Jelena i ja stigli smo u Užice, u kuću suprugovih roditelja na Buaru – krenula je redom Sanja Tošić.

Na porodiljskoj je nezi. Po struci je laboratorijski tehničar. Svojim poslom se, u Domu zdravlja u Užicu, bavi tek od pretprošle godine. U međuvremenu radila je… Ma, šta sve nije. Obrad je i dalje, iako je stekao zvanje diplomiranog ekonomiste, saobraćajni policajac.

Na sto u hladovini trešnje iznela je vruće kifice, štrudle, pitu od zeleniša sa svog imanja, domaći sok od ruže. Jutrom ih je spremala uporedo pazeći na Janu kojoj su dve i po i jednogodišnju Mašu. Baš dosta napekla, da ima i za Obrada kad se vrati s posla, Jelenu kad stigne iz nadnice, Jovanu (18) i Lazara (16) kad im se završe časovi. Hrana se kod Tošića ne baca. Кad legne plata na veliko se kupuje najosnovnije – brašno, šećer, pirinač, testenine. Voće i povrće jedu sa njihovog imanja. Ponekad je na trpezi meso.

Taman je zaustila da objasni da ne traži milostinju, da nije rodila petoro da ih hrani od socijalne pomoći, kad zazvonio joj je telefon. Strahuje od nepoznatog broja. Ne, nisu je zvali iz banke kao prošlog meseca kad je četiri dana okasnila da plati ratu kredita.

Od dolaska u Užice, nadajući se poslu u struci, radila sam kao pica-majstor, kuvar, poslastičar, trgovac na buvljaku. Nisam se libila nijednog posla. Novac je bio preko potreban za Jelenino lečenje – nastavila je.

Njena najstarija kći je od rođenja do punolestva četiri puta operisana.

U kući na Buaru rođeni su Jovana i Lazar. Tošići su odavde otišli 2010. pošto su od Grada Užica i Кomesarijata za raseljena lica dobili na korišćenje stan u Sevojnu. Njih petoro u 32 kvadrata.

Počela sam da radim u jednoj firmi u Mačkatu, uporedo od kuće pravila torte i kolače. Bila sam dobar majstor, ali loš trgovac, mnoge slatkiše nisam mogla da naplatim. Neke sam i dala u dobrotvorne svhre – Sanja će o vremenu kad je izlazila u susret drugima, a nije imala dovoljno ni za sebe i svoje.

Ništa nije drugačije ni danas, samo što ih je sada u kući sedmoro. Svaka rečenica iz usta ove žene u sagovorniku meša sažaljenje, koje Sanja ne traži i koje od nje moraš skriti, sa osećajem nepokolebljivosti da krst majčinstva iznese do kraja. Ni kad joj je 2003. otrkiven tumor nije ustukla.

Pobedila je gorda, hrabra Prizrenka opaku bolest kao i sve što joj se do sada našlo na putu. Bez lekova zna da bude i po sedam dana. Preče od tableta koje koštaju 230 dinara je hraniti, oblačiti, školovati decu. Nekad u žurbi zaboravi da popije lek. Nekad je svakodnevica ponese tako žustro da smetne sa uma da li je uopšte i uzela terapiju.

Jedan mesec kupimo odelo za jedno, drugi za drugo dete…Taman dođemo do petog, a onda opet u krug. Borimo se! Sedam godina zaredom Obrad svaki godišnji odmor koristi da bere maline. Pomažu i deca. Malo-malo i eto me u plasteniku. Predah je danguba – mogla je da priča ceo dan.

I Obradu je pre koju godinu dijagnostikovan tumor, srećom benigni. Maša će uskoro, i to zlo ih je stiglo, kod urologa u Beograd. Jelena je poslednji put operisana 2017. Da bi vratila novac pozajmljen za njeno lečene, Sanja je morala da ode u Nemačku. Da plati časove jezika – nije imala. Da uči besplatno kod žene koja joj se ponudila – nije htela. Savladala je nemački kako-tako uz lekcije sa interneta.

U Durenu kod Кelna radila sam kao negovateljica jedne dementne starice. Slobodno vreme pravila sam praveći torte koje sam prodavala najviše Turcima. Teško je bilo naći molera, pa sam jednu noć sama okrečila stan moje gazdarice. Od komšija iz kvarta u kome sam živela neretko i dan danas stignu pokloni – razvezala je Sanja jezik, milo joj bilo što je neko hteo da je sasluša.

Po povratku iz tuđine opet je ostala u drugom stanju. Između četvrtog porođaja i pete trudnoće konačno je dobila posao u struci. Radila je do osmog meseca trudnoće da bi izvukla veću porodiljsku negu.
Stančić u Sevojnu bio je pretesan za šestoro.

Odmah pošto sam se zaposlila uzeli smo dva kredita i kupili kuću sa placem. Zapravo, kuću bez poda, vode, kanalizacije, pod krovom koji je prokišnjavao, plac sa korovom do kukova. Malo po malo Obrad i ja sve dovedosmo u red – sve što joj je bilo na scru rekla mi je Sanja.

Ako kod čoveka postoji supermoć, Sanji ga je ulilo majčinstvo, bespoštedna bitka za potomstvo.

Od 31.000 dinara na ime porodiljske nege 22.500 odmah otpiše za kredit. S onim resto ode u prodavnicu da plati recku. Mali deo potrepština Tošići potkpre roditeljskim dodatkom za Janu. Кad srpemi doručak, a pre nego dođe vreme ručku, Sanja nahrani, opere, popegla. Svaki slobodan trenutak i eto je u vrtu. Jeftinije je i zdravije domaće. Кopriva? Šta sve ne zna da zgotovi od nje! Dronja? Od nje se može sašiti igračka! Poneku proda, poneku pokloni.

Ne nemaština, nije ona Sanji nagnala suze na oči. Nego nepravda.

Jelena je, kad joj se otac razboleo, napustila Pravni fakultet u Beogradu. Niko od nje to nije tražio, sama je htela da nam ne bude na teretu. Obrad je saobraćajni policajac sa zvanjem diplomiranog ekonomiste – govorila je šta je mori.

Nepoznati broj se opet ukazao na telefonu. Iz banke li zovu da opomenu za kredit? Ovaj put je komšija! Sutra mu maline stižu na branje i pita da li bi radila kod njega. Nego šta bi!

Zbunila se Sanja Tošić, ne zna da li je jutros popila lek. Pogledaće posle kad joj je termin za kontrolu kod doktora. Ako je zakasnila ne bi joj bilo prvi put. Imala je preča posla.

Piše: Vladimir Lojanica Foto: Vladimir Lojanica

Advertisement