Miljen Kljaković Kreka krenuo je iz Osijeka i osvojio prvo Evropu, a potom i Holivud. Radio je scenografiju za brojne nagrađivane filmove, sarađivao sa zvezdama, a sem Oskara, uspeo je da osvoji sva druga značajna filmska priznanja.

Najpoznatijem filmskom scenografu sa prostora bivše Jugoslavije Miljenu Kljakoviću Kreki, na otvaranju Festivala evropskog filma na Paliću 20. jula je uručena nagrada za doprinos evropskoj kinematografiji koja nosi ime Aleksandra Lifke, pionira domaće i srednjoevropske kinematografije.

Iako je dosad već osvojio sva najznačajnija evropska priznanja u svojoj profesiji, Kljaković kaže za „Magazin” da je nagrada koju je dobio na Paliću važna zbog afirmacije filmske scenografije uopšte, jedne od najvažnijih karika svakog filmskog projekta.

A on je preko te „karike” postao deo lanca svetske kinematografije kad je za scenografiju u francuskom filmu „Delikatesna radnja” 1991. ovenčan „Feliksom”, što je evropski pandan američkom Oskaru, i prestižnim francuskim „Cezarom” 1992.

Sve je počelo davne 1977. sa filmom „Specijalno vaspitanje”. Usledili su „Miris poljskog cveća”, „Varljivo leto `68”, „Arizona drim”, „Podzemlje”, „Sveti Georgije ubiva aždahu”, „Nešto između”, „Muhamed”, „Stubovi zemlje”, „Dina, pustinjska planeta”… a sa njima i nova domaća i internacionalna priznanja, pored ostalog nominacije za nagradu Emi za televizijsko stvaralaštvo („Raspućin”) i Udruženja filmskih scenografa Amerike („Jelena Trojanska”).

“Nekoliko filmova na kojima sam radio scenografski gledano zaista zavređuju pažnju, ali je problem što oni nisu sa engleskog govornog područja, pa je njihova nominacija za nagradu Oskar bila takoreći nemoguća misija.”

Preostaje još samo da nekom svojom novom filmskom scenografijom bude predložen za Oskara jer, kako je na svečanosti na Paliću primetio direktor Festivala Radoslav Zelenović, jedino bi Kreka, sa ovih prostora, mogao i da ga osvoji.

– Nekoliko filmova na kojima sam radio scenografski gledano zaista zavređuju pažnju, ali je problem što oni nisu sa engleskog govornog područja, pa je njihova nominacija za nagradu Oskar bila takoreći nemoguća misija. Šteta zbog ovih izgubljenih prilika, jer su po mom mišljenju to bile najvrednije i najbolje filmske scenografije u mojoj dugogodišnjoj karijeri. Najvažnije od svega je, ipak, da sam kao autor zadovoljan rezultatima postignutim do sada, a da li će još neka nagrada doći ili ne, to mi u ovim godinama više i nije važno – kaže Kljaković, koji će u novembru napuniti 69 godina.

“Otišao sam kada sam shvatio da prostor za moj umetnički rad postaje sve manji i sve uži. Umetnost ne sme i ne može imati granice, bilo mi je potrebno mesto u kojem ću „prodisati punim plućima”.

Doduše, za jednog filmskog radnika to i nisu neke godine – Klint Istvud ih je nakupio 89, i još snima!

UMETNIČKO PORODIČNO NASLEĐE

Dalek put je Miljen Kljaković Kreka prošao od rodnog Osijeka i Beograda, gde je završio Likovnu akademiju, do Holivuda. Radio je na više od 40 filmova, širom sveta, sarađivao sa najvećim imenima savremene kinematografije, gradeći filmske gradove, prizore sa drugih planeta, carske dvorce…

Kako je, uopšte, odlučio da ode?

– Otišao sam kada sam shvatio da prostor za moj umetnički rad postaje sve manji i sve uži. Umetnost ne sme i ne može imati granice, bilo mi je potrebno mesto u kojem ću „prodisati punim plućima”. Nije bilo lako doneti takvu odluku, postojao je rizik, ali iskoristio sam svoju šansu. Put koji sam prešao imao je svoje zvezdane trenutke. Kad vam se desi da kao mlad scenograf dobijete evropskog Oskara i nagradu Francuske filmske akademije odjednom vam se otvaraju skoro sva vrata, pa čak i ona koja je bilo takoreći nemoguće otvoriti – primećuje naš sagovornik.

On veruje da mnoge stvari u životu dođu neplanirano i bez najave, nikad ne uspemo racionalno da objasnimo kako, kada, gde i zašto.

– Nađete se u pravom trenutku na pravom mestu i iskoristite, ili ne iskoristite to što vam se nudi. Završio sam Likovnu akademiju, oduvek voleo slikarstvo, ali sam vremenom taj svoj odnos korigovao u korist filmske scenografije. Ona je bila i ostala moja velika ljubav – objašnjava Kreka.

“Kada se svetla pogase i kamere utihnu, dolazi onaj najbolniji momenat za svakog scenografa: dekor se ruši i nestaje. Ja tome nikada ne prisustvujem.”

Sklonost ka umetnosti, tačnije ka slikarstvu i filmu, nije se u njegovom životu tek tako pojavila. Porodica iz koje potiče dala je nekoliko značajnih imena vezanih za film i slikarstvo. Jedan od njih je Vanča Kljaković, istaknuti reditelj zagrebačke škole, dok Jozo Kljaković spada među naše najistaknutije fresko-slikare.

GRADOVI U PRAŠINI

Najlepši trenuci u karijeri bili su, kaže, oni u kojima je filmski dekor izveo do savršenstva i znao da će kao takav ostati zabeležen na filmskoj traci.

– Kada se svetla pogase i kamere utihnu, dolazi onaj najbolniji momenat za svakog scenografa: dekor se ruši i nestaje. Ja tome nikada ne prisustvujem – priznaje naš sagovornik.

Tako su, recimo, iščezli čudesni predeli iz naučnofantastične TV serije „Dina”, unutrašnjost Crkve Svetog Petra u Rimu, Venecija iz 15. veka u filmu „Uski prolaz” i mnoga druga filmska zdanja koja je stvorio: srednjovekovni gradovi, katedrale, manastiri… Jedino su Meka i Medina iz 6. veka, koje je tokom trogodišnjeg snimanja u Iranu sagradio na 120.000 kvadratnih metara za film „Muhamed”, sačuvane i predstavljaju veliku turističku atrakciju!

– Neki filmovi za koje sam radio dekor bili su neverovatno zahtevni, a jedan od njih je najnovije ostvarenje oskarovca Berija Levinsona „Hari Haft” (priča prati život glavnog junaka za vreme Drugog svetskog rata u nacističkom logoru i kasnije u SAD do 1963). Iskustvo koje sam stekao baveći se decenijama ovim poslom dalo mi je, međutim, samopouzdanje i snagu da bez straha ulazim u najkomplikovanije i najskuplje filmske projekte, i time se ponosim. Put koji sam prešao je jedini način da se ta sigurnost i iskustvo steknu, i tu je nemoguće bilo šta menjati. Da se kojim slučajem nađem opet na početku karijere, verujem da bi taj put bio isti – naglašava Miljen.

Danas, dodaje, može da bira projekte koje će raditi. A ako uz sve to postoji i reditelj koji svoju estetiku zasniva na uvažavanju svih segmenata filmske strukture, onda je takav projekat i pun pogodak, i u takvim filmovima voli da učestvuje, a i lakše ih je raditi.

– Kad svoje snove uspete da na pravi način uobličite u filmsku sliku, ona će u svakome svojim likovnim i vizuelnim momentom izazvati neku vrstu emocija. To je najveći izazov i uvek se trudim da dekor na kojem radim probudi u posmatraču jaka osećanja. To je i moj glavni scenografski zadatak. Hičkok je govorio da u filmu prednost treba dati vizuelnom nad dijalogom, jer će to zadržati dah publike. Zato je scenografija bila i ostala važan autorski momenat svakog filma – podseća Kljaković.

Praviti uvek drugačiji, nov filmski dekor, proučavati određene istorijske epohe – od srednjeg veka, poslednjih dana ruske carske dinastije Romanov do nacističkih logora ili seoskih predela posleratne Jugoslavije, čitati knjige po kojima se film snima kako bi se zamisao autora prenela na bioskopsko platno… to sve pomalo umori i najveće profesionalce.

“U ovim godinama postao sam izuzetno osetljiv i vrlo ranjiv. Ne želim da generalizujem stvari, ali, verujte, ponekad mi je mnogo lakše i lepše sa životinjama nego sa ljudima.”

Razumemo zato Kreku kad kaže da je, možda, došlo vreme da se posveti – slikarstvu. Smemo li da dodamo: Važi, ali hajde prvo da uzme onog Oskara…

LJUBITELJ ŽIVOTINJA

Kreka je osnovao azil za napuštene kućne ljubimce u Beogradu, a u njegovom domu na Paliluli utočište je našlo 11 mačaka.

– U ovim godinama postao sam izuzetno osetljiv i vrlo ranjiv. Ne želim da generalizujem stvari, ali, verujte, ponekad mi je mnogo lakše i lepše sa životinjama nego sa ljudima. Životinje ne kriju svoja osećanja i kod njih ne postoji smišljena prevara. One su vidljiva duša svakog doma, kako je rekao Žan Kokto. Za posao kojim se bavim potrebno je biti duhovno stabilan i vrlo pozitivan. To mi polazi za rukom zahvaljujući onima koje bezrezervno volim, a to su uglavnom moji četvoronožni ljubimci – priznaje scenograf.

CIPELE I HOLIVUDSKE ZVEZDE

Osim po zbirci „profesionalnih trofeja”, Miljen je poznat i po kolekciji potpisane obuće slavnih glumaca sa kojima je sarađivao. Čuva je u svojoj kući, a namerava da je zavešta Jugoslovenskoj kinoteci. Za ovaj svoj neobični hobi kaže da je sve počelo od Izabele Ađani.

– Kad sam joj u diskoteci hotela „Ric” u Parizu jednog davnog leta pred samo jutro tražio da mi pokloni i potpiše lakovane baletanke koje je te večeri nosila, istog momenta ih je skinula i ispisala nekoliko divnih reči u znak sećanja na predivno veče. Tada se verovatno i prvi put u životu vratila kući bosa. Posle su mi mnoge holivudske i evropske zvezde poklonile i potpisale svoje cipele koje su nosile kao deo kostima u filmovima na kojima sam radio. Pomenuo bih Donalda Saterlenda, Vilijama Harta, Bena Kingslija, Alena Rikmana, Džona Kjuzaka, Džonija Depa, Maksimilijana Šela… Džon Torturo mi je na cipelama kao posvetu napisao „Istinskoj zvezdi” a Fej Danavej „Divim ti se!”. Neverovatno je koliko ta kolekcija kod mene budi emocija i sećanja na divne trenutke i još lepše uspomene sa svim tim dragim ličnostima – kaže poznati filmski scenograf.

Tekst: Aleksandra Mijalković, Politika Foto: Youtube printscreen, privatna arhiva