Connect with us

Dijaspora

FILMSKI ŽIVOT JEDNOG SARAJLIJE: Aleksandar bio izbeglica kao dete, danas je kuvar u restoranu Majkla Džordana u Čikagu

Published

on

Kažu, kada čovek jednom napusti svoj dom, onda ceo svet postaje njegova kuća. Tom se devizom u životu vodio i Aleksandar Šojić, koji je na svom putu menjao države i kontinente, sledeći neku svoju zvezdu, koja nije uvijek sijala punim sjajem, treptala je i padala slobodnim padom, ali se nikada nije gasila.

Teško detinjstvo počelo je odlaskom iz porodičnog gnezda njegovog oca, koga nije imao vremena pošteno ni da upamti. Kada je porastao taman toliko da majci postavi neka pitanja, sudbina je već spremila novo iskušenje – valjalo je spakovati život u jedan kofer i dve plastične kese i u izbegličkoj koloni, iz rodne Vogošće kraj Sarajeva, krenuti put Drine, ka Srbiji.

Sa majkom i starijom sestrom počinje novi život u Loznici, gde kao odlikaš iz osnovne, na iznenađenje svih sem onih koji su ga znali, upisuje – ugostiteljsku školu.

-Što, bolan?

– A, eto, tako, volim…

Ljubav je bila od ključnog značaja i pomogla mu da se u poslu, u kome ponekad talenat i rad nisu dovoljni da bi čovek dosegao visine, istraje do kraja. Ljubav mu je dala snage da izdrži teške dane, da ne posustane pred prvim velikim preprekama i problemima.

-Ja sam kuvanje volio od malena, vazda sam se muvao oko majke u kuhinji, nikad nisam čekao na gotovo već sam hteo sam nešto sam da napravim. Nek je i naopako, ali da sam ga ja stvorio, sa mojih deset prsta. Bio sam gladan znanja, a vala sam voleo i da jedem, što se ne bio reklo po mojoj mršavoj figuri, vraća film neku deceniju unazad Aleksandar.

Druženja sa Džajom i Nemanjom Vidićem, koji je tih godina bio kapiten ekipe bilo je nezaboravno. Kuvao sam i spremao u hotelu, gde su igrači bili u karantinu, pa se jednom desilo da Vidić u pola noći bane u kuhinju i kaže: “Brate, pomagaj, gladan sam!”

Još kao srednjoškolac zamišljao je sebe kako leti preko okeana i kuva na nekim ekskluzivnim mestima. Slušao je priče starijih o “nekim našim koji su uspeli preko” i maštao da i on postane jedan od njih. Ta mu se želja na kraju i ostvarila, ali je pre toga morao da pređe težak put dokazivanja, uspona i padova.

-Prvi veliki korak u mojoj karijeri je bio kada me je čuveni Aleksandar Ristić, koji je bio lični kuvar Muamera El Gadafija, primetio i uzeo pod svoje. Sa njim sam kuvao u prestižnom beogradskom restoranu “Pastuv”, gde sam prvi put došao u kontakt sa VIP svetom, od stranih diplomata, preko srpskih političara, do opasnih gradskih momaka koje bi prvo viđao na naslovnim stranama, a posle u čituljama. Uz čika Acu sam ispekao zanat i shvatio koliko ne znam, što je vrlo važno da bi se čovek spustio na zemlju, učio i napredovao. Iskustvo sam ponekad sticao bolno, ali je put do njega bio neprocenjiv, zlata vredan.

PUT DO VRHA VODI PREKO MNOGO STEPENICA: Mladi Aleks na jednom od prvih poslova

Sa maestrom Krstićem gostuje tih godina po prestižnim restoranima, priprema hranu za velike priredbe, ugledne zvanice…

-Verovatno najčudniji i najekstravagantniji događaj na kome sam kuvao bila je masonska priredba na Dorćolu. Dobio sam od šefa Ace adresu, međutim, kada sam stigao na lice mesta video sam da je to neka napuštena zgrada blizu Zoološkog vrta, vrata razvaljena, nigde svetla, zidovi samo što se ne sruše. Zovem Acu, kažem mu da je pogrešio adresu. On mi pošalje ponovo, adresa je dobra. Ali ja zbunjen, ne znam gde da uđem. Na kraju se nekako popnem na prvi sprat, zateknem te ljude, sve fino, ljubazno. Utom dođe i šef Aca, bacimo se na posao, napravimo vrhunski meni, tako da su naši domaćini bili vrlo zadovoljni i zahvalni, a ja sam naučio da je gala prijeme moguće napraviti i u kući koja izgleda kao da je za rušenje.

Moraš stalno da se dokazuješ. Ako staneš, pregaze te. Mene je sve to motivisalo da učim i napredujem. Sećam se, na primer, dođem kod jednog gazde, a on me, ni pet, ni deset, pita da li imam devojku. Kažem “Imam”, a on ustaje sa stolice i kaže “Good Luck!”. Od starta su mi stavljali do znanja da život = posao

A onda dolazi vreme da se osamostali, izađe iz senke svog mentora. Poziv da bude kuvar Fudbalskog kluba Crvena Zvezda stigao je u pravi čas.

-Želeo sam da napredujem, da gradim neki svoj put i Zvezda je bila odličan izbor. Bio sam zvezdaš od malena tako da mi je to ujedno bila i čast, a posao je bio takav da sam bio u prilici da se bavim sportskom ishranom, da proširim svoje vidike. Druženja sa Džajom i Nemanjom Vidićem, koji je tih godina bio kapiten ekipe bilo je nezaboravno. Kuvao sam i spremao u hotelu, gde su igrači bili u karantinu, pa se jednom desilo da Vidić u pola noći bane u kuhinju i kaže: “Brate, pomagaj, gladan sam!” A ti znaš, sutradan je važna utakmica, ne smeš da preopteretiš stomak kapitenu, pa se onda dovijaš šta da mu spremiš sa onim što nađeš u frižideru. Da Vidić bude sit, a sve ovce na broju, tj, na terenu, kroz smeh evocira uspeomene na dane provedene među crveno-belima.

AMERIKA KAO TINEJDŽERSKI SAN: A do nje je vodio dug, dalek put…

Kad je došlo vreme da krene sa Marakane u glavi je već imao plan za Ameriku, ali je potrajalo još par godina pre nego što ga je ostvario. Čikago je uvek bio i ostao prva opcija, zbog mnogo prijatelja koje je ovde imao. Godina na kalendaru 2010…

-Došao sam ovde sa skromnim znanjem jezika i odmah krenuo da tražim posao. I tu sam se suočio sa onim surovim licem Amerike. Ako postoji i najmanja jezička barijera, šanse ti opadaju ma koliko dobar kuvar bio. Ali tih sam meseci naučio neke važne lekcije. Bilo je svega, i dobrih i loših ljudi, nezgodnih situacija. Moraš stalno da se dokazuješ. Ako staneš, pregaze te. Mene je sve to motivisalo da učim i napredujem. Sećam se, na primer, dođem kod jednog gazde, a on me, ni pet, ni deset, pita da li imam devojku. Kažem “Imam”, a on ustaje sa stolice i kaže “Good Luck!”. Od starta su mi stavljali do znanja da život = posao. Zvučalo je surovo, ali sam bar znao na čemu sam. Ispostavilo se da je tako i bilo, kretao bih u restoran po mraku, i vraćao se po mraku. Ali sam bio rešen da izguram do kraja.

Jednog dana sam video da restoran Majkla Džordana (Michael Jordan`s steakhouse) traži iskusnog kuvara i rekao sebi: “To je to!” Kada su me pozvali na probu dali su mi dva sata da napravim nešto. A ja sam jelo završio za 20 minuta i servirao

Kada je shvatio da tako, radeći po ceo dan, nikad neće naći dovoljno vremena da usavrši jezik, odlučio je da stopira karijeru i upiše školu.

-Upisao sam koledž, usavršio engleski jezik i diplomirao. Kada sam to obavio, bio sam spreman da se posvetim karijeri. Zaposlio sam se u jednom srpsko-italijanskom restoranu koji se zvao “Tuskano`s”, kod čoveka koga zna mnogo naših ljudi u Čikagu, Pere Tesle (Petra Jovanovića), koji je restoran držao sa jednim Italijanom. Na tom mestu sam usavršio jezik, prilagodio ono znanje koje sam doneo iz Srbije američkom ukusu, pomešao recepte i začine i pronašao neki svoj put u kulinarstvu.

RAJA SA KOLEDŽA: Usavršavanje jezika mu je pomoglo da pređe u sledeću fazu karijere

Sada je bio spreman da se popne na sledeću stepenicu. U međuvremenu, gostovao je po pozivu u nekoliko vrhunskih čikaških restorana sa “mišelinovom zvezdicom” (najveće priznanje i oznaka kvaliteta u svetu ugostiteljstva), ali on je želeo više.

Stalno je pratio konkurse koje na stručnim sajtovima objavljuju poznati restorani, a onda je jednog dana video da restoran Majkla Džordana (Michael Jordan`s steakhouse) traži iskusnog kuvara i rekao sebi: “To je to!”

-Kada su me pozvali na probu dali su mi dva sata da napravim nešto. A ja sam jelo završio za 20 minuta i servirao. Menadžer, koji je pre toga čuo sve najgore o meni iz usta Italijana, suvlasnika “Tuscano`s-a, koji je izgleda bio besan što sam ih napustio, bio je malo zbunjen jer se ta priča nije poklapala sa onim što je video i okusio. Ipak je odlučio da mi da šansu.

SRPSKA HRANA JE TEŠKA ZA AMERE: Ali se kolegama u restoranu dopala mućkalica

Međutim, to ne znači da je Aleksandar odmah postao šef, tj.kuvar. Pravilo u skoro svim velikim restoranima jeste da krećeš od početka. Dakle, krompir i ljušti.

-Na svu sreću, nisam se dugo zadržao na tom nivou. Ubrzo su videli da znam da radim i dobio sam svoju poziciju u kuhinji. Zanimljivo je da me je tamo, na moje veliko iznenađenje, dočekalo nekoliko naših ljudi, Bosanaca, koji tu već dugo rade, drže se zajedno, guraju jedan drugog. Pošto na meniju restorana naravno nema naših jela, jednom sam iz zezanja napravio našu mućkalicu, da ih počastim. Ovi naši su znali u čemu je štos, ali su se ostali kuvari i menadžeri oduševili. Čoveče, ovo je sjajno!“, dopao im se leskovački specijalitet.

KOD DŽORDANA JE POČEO OD NULE: Ali je ubrzo pokazao šta zna

Kad god je u Čikagu, Majkl Džordan dođe na ručak ili večeru. Nama u kuhinji tada stave do znanja da je tu, da budemo maksimalno spremni, kao neko blago vanredno stanje. Njegovi dolasci se obično skrivaju od javnosti, jer svaki put nastane stampedo u Čikagu kada ga ljudi vide, svi žele da ga dotaknu, da se slikaju sa njim

Da bi postao jedan od četiri šefa kuhinje, moram da sačekam da neko od te četvorice majstora ode u penziju, ili u drugi restoran. Ili kojim slučajem premine. Drugog načina za napredovanje nema. Ali, za sada sam zadovoljan, ne žalim se, radim ono što volim i od toga dobro živim. Pre nekoliko godina rekao sam sebi da ću biti ponosan zbog onoga što ću postići. Tako je i bilo.

Za šest godina rada u restoranu kaže da nije imao prilike da sretne gazdu Džordana, ali je ispod njegovog noža i sa njegovog grila u nekoliko navrata odletela hrana pravo na tanjir “letećeg Majkla”.

Majkl Džordan živi u Severnoj Karolini, a kad god svrati do Čikaga on dođe na ručak ili večeru. Nama u kuhinji tada stave do znanja da je tu, da budemo maksimalno spremni, kao neko blago vanredno stanje. Njegovi dolasci se obično skrivaju od javnosti, jer svaki put nastane stampedo u Čikagu kada ga ljudi vide, svi žele da ga dotaknu, da se slikaju sa njim. Uz njega uvek ide brojno obezbeđenje, tako da mu je teško prići. Nadam se da će biti prilike da se upoznamo jednog dana.

VOLI DA SPREMA RIBU: A sa koferom u ruci se oseća kao riba u vodi

Ja se držim one izreke: “Kuća ti je tamo gde ti je posao”pa ako posao bude iskrsao negde drugde, spakovaćemo kofere. Barem sam to naučio u životu, selidba mi je “ko dobar dan”, grad, država, kontinent, nije problem

Džordanov restoran je sada privremeno zatvoren zbog korone, što je Aleksu Bondu, što je Šojićevo umetničko ime, dalo priliku da se usavrši, ali i da stekne nova iskustva, radeći kao kuvar privatne zakuske u kućama imućnih građana Čikaga i njegove okoline. Na pitanje kako se sa balkanskog menija prešaltao na američku kuhinju, naš sagovornik kaže da mu je riba bila kulinarski “trojanski konj”

-Naša jela su masna i prezačinjena za prosečnog Amerikanca, pa možda čak i Meksikanca. Pošto volim da jedem i pripremam ribu, koja je legana, lako se vari, ona mi je bila ulaznica za američki meni. Da se razumemo, meni prija naša, balkanska kuhinja, ali ona je preteška za neke sofisticirane ljude koji se ovde hrane u skupim restoranima. Ako želimo da Amerikanci dolaze na naša mesta, moramo se prilagoditi njihovom ukusu i maksimalno dići kvalitet svega što u kuhinju ulazi – mesa, povrća, hleba.

A ZA DESERT…Najveća želja mu je da jednog dana otvori svoj restoran

Sledeća tema se nameće sama po sebi…Kada je već toliko ušao u tajne američke kuhinje, a ovu našu drži u malom prstu, zašto ne otvori jedan restoran koji bi pomirio sve ukuse? Pa, valjda je san svakog kuvara da ima sopstveni restoran…

-Nosim se mišlju da napravim jedan takav restoran, imam čak i jednu zanimljivu ponudu, upravo pregovaramo, ali o tom, potom. Tu sam u Čikagu, ali sutra ko zna… Ja se držim one izreke: “Kuća ti je tamo gde ti je posao”pa ako posao bude iskrsao negde drugde, spakovaćemo kofere. Barem sam to naučio u životu, selidba mi je “ko dobar dan”, grad, država, kontinent, nije problem…zavšava svoju priču, koja je zapravo tek počela, Aleksandar Šojić

Ili kako ga u Čikagu znaju, Aleks Bond, naš kulinarski agent broj 007.

IZVINI, TATA, ALI MENI SADA TREBA ŽENA

Pre koju godinu Aleksandru se preko Fejsbuka javio rođeni otac, inače nekadašnji poznati guslar na prostorima bivše Jugoslavije, koga nije video od svoje druge godine.

-“Izvini, stari, ali meni sada treba žena, a ne otac”, rekao sam mu. Oćutao je. Ja sam mu u međuvremenu sve oprostio, želim mu sve najbolje u životu, ali morao sam da budem iskren, takjo je kako je. Čudne su te situacije…sa setom u glasu govori Aleksandar Šojić.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva

Advertisement