Connect with us

intervju

EKSKLUZIVNA ISPOVEST, VLASTA VELISAVLJEVIĆ(95): Kako su me prvo Nemci, onda komunisti, i na kraju birokratija – sprečili da pobegnem u Ameriku!

Published

on

Ako postoji sinonim za vedar duh, dugovečnost, šarm i upornost onda je to Vlasta Velisavljević. Ovaj glumac, burnog života koji zaslužuje bar jedan filmski scenario, ne posustaje ni u 95. godini.

Tek što je završio snimanje u seriji “Kamiondžije d.o.o”, bacio se na nove poslove. Sa radošću prihvata sve uloge, pa krajem februara igra u jednom studentskom filmu.

Na pozorišnoj sceni je više od 70 godina, ostvario je više od 350 uloga, doživotni je počasni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Sa trećom suprugom Nadom uživa u ljubavi više od 40 godina, a iz prvog braka ima kćerku Dubravku, koja živi u Pensilvaniji. U njegovoj biografiji je uklesan i robijaški staž, između svega ostalog i tri godine na Golom otoku. Ali ni tada, ni sada, nije gubio nadu u bolje sutra.

Vlasto, kako ste, kako Vam protiču dani?

-Dani, idu, ali u mom slučaju i godine. Sve je bliži onaj dan. Gledam da ga eskiviram, ali izgleda da ne može. On je neminovan. Dani mi protiču u eskivaži. Eskivaža, znate, to je izbegavanje udaraca, recimo u boksu. Trenutno eskiviram ovu koronu i za sada uspešno bežim. ‘Ajde da kucnem u drvo. Vakcinisao sam se, dobio sam uverenje da mogu da putujem. A gde sada da putujem? Ja bih u Ameriku. Ali ne vredi, ne mogu. Tamo je skupo, mene su tamo i zaboravili, ne javljaju se više. Moja kćerka živi u Pensilvaniji.

SNOVI O AMERICI SRUŠENI U TRI NAVRATA: Mladi Vlasta Velisavljević

Kakve su Vaše veze sa Amerikom?

-Prva veza je bila Miki Maus, Hromi Daba, a kasnije Paja Patak, Horacije i to društvo. Oni su rođeni u vreme kada sam pošao u osnovnu školu. Išao sam u biblioteku koja i danas postoji u Čika Ljubinoj ulici. Ne znam da li su i tu ulicu ove komunjare prekrstile.

Nisu.

-Tu je bila dečija biblioteka, gde su mogle da se gledaju i čitaju ti stripovi, tu sam prvi put video Miku Miša. Tako smo zvali Mikija Mausa. Tada je važilo: ”Daj dinar da vidiš Miku Miša.” Toliko je koštalo. A mi smo bili sirotinja, bio je trenutak velike ekonomske krize. Otkud meni dinar? Tako sam krenuo u biblioteku u Čika Ljubinu broj 1. I veliki uspeh je što je ta biblioteka opstala, pravljena je da bude biblioteka. A ne kao sada što se radi – grade pekaru, a posle postane parfimerija. Biblioteka treba da ostane biblioteka. Biblioteku pamtim i po tome što je bilo toplo. Kada dođe prohladno vreme, išao bih da se ogrejem. Tako sam počeo da se vezujem i za muzeje. Muzej Kneza Pavla, tada sam već sam bio odrastao i u tom muzeju je uvek bilo toplo. Tako sam tragajući za toplotom stigao do biblioteke, do muzeja, i na Kolarčev univerzitet, gde su bili koncerti. Svuda sam ulazio gde je bilo toplo. Ali, to nije bilo zahvaljući rodteljskoj brizi. Naprotiv. Imao sam dosta problema u životu sa svojim roditeljima. Ne oni sa mnom, nego ja sam imao problema sa njima.

Zašto?

-Budale. Razveli su se kada sam imao dve godine. Morao sam da ih mirim izvesno vreme. I to je bilo sve na moju štetu. Napajao sam se umetnošću jer u svim tim ustanovama bilo toplo. Sada svi imamo grejanje. Tada nismo. Posle sam odrastao, i pobegao sam od mojih roditelja, budala. Imao sam dosta problema. Moj kraj je bio Sava Mala, kod Železničke stanice, sada kažu kod spomeninika Stefanu Nemanji. Nema više stanice, nema više širokog jutarnjeg koloseka, nema više smrada od onih lokomotiva, od onog uglja. Sada je sve lepo, čisto. Ali je hladno. Hladno! Ono je bilo toplo, smrdi, ali je bilo toplo. Odrastao sam u tom kraju, i onda su došli okupatori, Nemci i moje društvo i ja odlučimo da bežimo. I gde ćemo nego u Ameriku. Zamislite, Nemci ušli, a mi hoćemo da bežimo u Ameriku. Imali smo plan, prvo do Bugarske, pa onda do Turske, to nam je izgledao kao najlakši put. Počeli smo da se spremamo Mile Vražić, Nemanja Marković i ja. Ali, nažalost roditelji su nas provalili. I taj plan je propao. Ali ne i želja za Amerikom.

Kako ste pokušali opet da ostavrite tu želju?

Odmah posle oslobođenja, kada su došli komunisti, počeli smo da spremamo bekstvo, ovoga puta preko Slovenije. To nam se činilo najjednostavnije, pukli smo dosta novca. Riknuli smo lovu jer smo je dali jednom seljaku, koji je živeo na samoj granici prema Italiji. Svratili smo kod njega da bi nas prebacio preko granice. Taj seljak nas je smestio u neku šupu i doveo nas je do graničnog kamena. Prelazili smo pojedinačno, bili smo oprezni. Tada sam skinuo sat koji je Jevrejin Štern, koji je bio uvoznik satova i imao je radnju u Ulici kralja Milana, poklonio mom ocu, a otac meni. Imati tada džepni sat je bila senzacija. Skinem taj sat, nakon graničnog kamena, i kao poklon uručim ovom Slovencu, pored sveg novca koji smo mu dali. Pođemo desetak metara i odmah čujemo: “Stoj!“ Taj Slovenac, znam mu i ime i prezime, upamtio sam ga dobro, nas je predao u ruke policiji. Slovenac, kvarnjak, mamicu mu njegovu. Odmah su nas strpali u zatvor, posle smo ležali na Adi Ciganliji u zatvoru, tamo gde kažu da je ubijen Draža Mihailović. Tamo smo bili tri meseca, zatvor je bio jeziv. Eto, sve zbog te Amerike.

DASKE KOJE ŽIVOT ZNAČE: Nas njima je Vlasta već 70 godina, u preko 350 uloga

Kada ste prvi put dočepali Amerike?

-Nisam nikada bio u Americi. Jednom sam došao u ambasadu, dok je bila u ulici Kneza Miloša i predao zahtev za vizu. Posle su me pozvali da mi saopšte da ne mogu da dobijem vizu za ulazak te godine, ali ako se javim sledeće godine razmotriće slučaj. Da vam sada ne pričam šta sam im sve rekao, tom činovniku, koji je niko i ništa. Tako sam se oprostio od Amerike. Oterao sam ih u tri lepe. Naljutio sam se mnogo na njih. To je bio period kada je bila velika ljubav između Tita i Amerike. Očito veća nego što je bila moja ljubav. Eto, ja nisam dobio vizu, a sve komunjare su mogle da idu gde god su htele. Ali, sada to nema veze.

Svega je bilo u vašem životu. Samo nikada nije bilo dosadno.

-Nije. Pisac Dragoslav Mihailović mi je rekao u ono vreme kada su bili otvoreni policijski dosijei da treba da idem da pročitam šta piše o meni. Prvo sam se nećkao, ali sam ga poslušao. Tada je ministar policije bio Dušan Mihajlović. Otišao sam u tu agenturu na Novi Beograd, seo sam za neki stočić, na kome je u najlonu stajala neka naredba, tog Mihajlovića, gde je na kraju bilo upozorenje da ne smem da pričam ništa o tome što pročitam, i da se ta saznanja ne iznose u javnost. Odmah sam počeo da se smejem, žandari me gledaju začuđeno i pitaju: “Šta je bilo Vlasto?“ Onda me još više uhvatio smeh: “Kako mislite da ne smem nikome ništa da pričam? Ja sam došao samo zato da bih mogao da pričam.“ (NASTAVIĆE SE)

U sledećem nastavku: Kako je postao prvi glumac završio na Golom otoku

KAMIONDŽIJE: Vlasta i Jova, dva dobra drugara

Kakvi su utisci sa snimanja „Kamiondžija“?

-Bilo je lepo, ali važnije od tog snimanja je što sam otkrio Jovu Radovanovića, jedinog autentičnog člana „Sedmorice mladih“, sa kojim sam imao zajedničke scene. Prvo sam pomislio: “Kako ružan čovek.“ Nije mi se nešto svideo, međutim spoznam da je to jedan divan čovek, dobrica, toliko sam se obradovao što sam otkrio novog tipa, koji mi je sada jako blizak drugar. Počeli smo da se družimo i da se dopisujemo. Mnogo je zabavan.

Piše: Aleksandar Đuričić Foto: MUBI

Advertisement