Connect with us

Srbija

DUŠAN PRELEVIĆ PRELE, IZABRANE PRIČE: Džambolaja

Published

on

“Ko želi da živi večno” je nova knjiga prepuna sjajnih priča čoveka koji nije želeo da živi večno, ali je zato ostavio iza sebe neizbrisiv trag koji godine i vekovi neće moći da obrišu. Serbian Times će u nekoliko nastavaka predstaviti ovo delo. Ovo je drugi. Znamo da ćete uživati…

***********************

„Ovdje Glas Amerike. Govori Grga Zlatoper. Američki državni sekretar, gospodin Džon Foster Dalas, obavjestio je Američki kongres o stavu američkog prijedsednika Dvajta Ajsenora povodom situacije u Jugoslaviji na čijem je čelu Komunistička partija…!”

Ja bih obično sedeo ispod kuhinjskog stola crtajući paripe u galopu, propete, zatim detalje konjskih glava, grivu kako leprša, uplašene oči arapa sa belom zvezdom na čelu. Grozda bi pripekla kafu u rerni odlažući reš zrna u kutiju od lima, s nalepnicom na kojoj se cerio Turčin sa naherenim fesom. Gale, zanesen rečnikom engleskog, tek tu i tamo digao bi pogled ka deda Savi, a zatim na veliki železničarski „ložin“ koji je visio na ekseru zabodenom u zid. Sava je stajao nalakćen na kredenac, podupirući rukom izbočeni deo u čijem smo bunkeru čuvali ‘lebac. Radio je bio smešten na vr’ kredenca, ogrnut miljeom požutelim od kuhinjskih isparenja koja su poput magle lelujala put tavanice.

Zatim bi spiker na nepoznatom jeziku izgovorio nešto kao „Tesaloniki“ i jedno ime: Vili Kanover. U trećem taktu Milerove „Mesečeve sonate“ Sava bi pomerio skalu ka Radio Beogradu u potrazi za Rafom i Čkaljom.

–Tata, pustite malo da slušamo muziku – snishodljivo bi moj pokojni ujak.

–More ajde, Dragane, neću da trošim elektriku na te kerefeke. Sve je to idi-mi-dođi-mi – stari namćor nastavio bi da grize zanoktice.

Sad, ne bih smeo da se zakunem da je radio-aparat bio baš one marke koju su svi posleratni hroničari opisali. Čini mi se da se moja keva potrudila da naš nosi naziv jednog jezera. Proveriću.

Uglavnom, Grgu sam slušao pre muzike. Ponekad bismo iskoristili dedin izlazak iz kuće, da bi zaključao kapiju, i odslušali Milera negde do polovine. Ali, čitavu kompoziciju „Serenade“ čuo sam mnogo kasnije.

Ali, na vrhu Ulice Jovana Rajića, nalazila se letnja bašta u kojoj je subotom i nededljom svirao kvartet saksofoniste Šarla. To vam je bila jedna zaravan posuta šljunkom, na kojoj su smešteni stolovi kariranih stolnjaka i šank sklepan od starih sanduka u kojima je transportovano staklo. Zaravan je prelazila u blagu kosinu obraslu travom u čijem se dnu nalazio „zabavni“ park sa lađama-ljuljaškama i omiljenim ringišpilom. Danju smo se zevzečili po toj poljani, ali nas je neizrecivo kopkala pomisao na veče, kada su se palile sijalice obojene temperom, koja se od topline ljuštila. Još više nas je privlačio naziv mesta: Najlon-bašta!

Noć je bila, možete misliti kakva! Polako su pristizali parovi, dva-tri Krstaša gamena sa izbačenim belim kragnama, preko sakoa od prevrnutog štofa, poneka udavača, češće raspuštenica. Šarlo je tupnuo par puta nogom o šljunak i igranka je počela…

Jednog dana, nas nekolicina sklopili smo dogovor s ledadžijom. Pomoći ćemo mu da prenese table kamene vode, pretvoriti ih u grumenje sekiricom i strpati u metalno korito. Zauzvrat, pustiće nas da od dna poljane zvirkamo iz šibljaka.

Noć je bila, možete misliti kakva! Polako su pristizali parovi, dva-tri Krstaša gamena sa izbačenim belim kragnama, preko sakoa od prevrnutog štofa, poneka udavača, češće raspuštenica. Šarlo je tupnuo par puta nogom o šljunak i igranka je počela. Čulo se muklo škripanje kamenčića pod nogama neveštih igrača, pomešano sa brujanjem mašina iz vodovoda ispod Pozorišta. Šarlo je bio bitku koju nikako nije mogao izboriti. Saksofon je roptao o „Kamenom cvetu“, rvao se sa zvukom činele, ispuštajući treptaje nalik vibratu. Od jedne igračice mi se učinilo da je moja majka, onako kočoperna u cicu plave boje posutim belim pegama. Ali, biće da sam se prevario. Tim pre što je crvena sijalica iznad igračice presvisla baš kad sam nameravao da pripuzim bliže podijumu. Da, sve dame su imale crnu liniju duž nožnih listova. Najlon-čarape. Najlon-bašta. Bašta moga detinjstva u kojoj sam prvi put ugledao saksofon, pivo i odlaženje parova u tamu.

Dobro, te večeri sam pazario maru, što sam se smuco ko gluva kučka po Krstu, ali vredelo je!

Sutradan sam ispričao Galetu šta sam video, a on mi je rekao da je to sranje i da Šarlo nema pojma! Ima jedan frajer, nastavio je, koji duva u trubu i stalno briše usne belom maramicom. Rekao sam mu da ne kenja, na šta mi je on opalio šamarčinu. Rekao sam mu da je njegov tekir običan gacur i da je Šarlo dasovan, a ne on koji ćori u rečnik, kao da će mu te strane reči ikada zatrebati. Još manje da će videti Ameriku i svet. Video je, nažalost!

IZ VREMENA “KOSE”: Dušan Prelević Prele, Beograd 1967.godine

Ceo dan sam ga izbegavao, šnjuvajući se po dvorištu. Oko podne sam nahranio golubove ne bih li izvadio stvar. Na kraju sam priznao da je tekir strašan golub i sag’o glavu da mi opali macolu ako hoće. Negde popodne, dok me je vežbao „bockanje“, upalio je radio. Odjednom se stuštio ritam, za koji sam bio siguran da Šarlo nikada ne bi mogao da prati! Neke ribe su pevale o nekom Džamboli! Jebo te faraon! Saksofonista je cepao zvučnik, isterujući tonove kao da se svađa sa ostalima iz orkestra. Posle uraganskog sola, modulacijom pesma je ušla u završnicu atakujući na čula. Gale mi je objasnio da je to najnoviji šlager za kojim luduju Ameri. Bilo mi je pomalo žao Šarla!

Mnogo docnije, saznao sam da Džambolaja nije nikakvo ime, već sirotinjsko jelo crnaca u kojem su pomešani pasulj, riblje glave, ljuta paprika i još koješta. Njupaju ga najradije kreolci oko Nju Orleansa, pre nego što krenu u Burbon strit da se poklone majstorima diksilenda. Umesto Džambolaje, koga sam zamišljao poput Šejna ili Jove Glavonje, ispostavilo se da je obična papazjanija!? Jedan komšija je čak nazvao svog džukca Džambolaja!

Ali, to nije rokenrol, uskliknuće pobedonosno narcisoidni poznavalac nota. Zabole me! Za mene je rok. I end. I rol

Ali, Džambolaja je bila moja ulaznica u svet muzike. Priznao sam sebi, nikada i Galetu, da je Šarlo picopevac i sanjao o tome da jednog dana postanem saksofonista. Želeo sam da jednom stanem na šljunkovitu zaravan Najlon bašte i oduvam Šarla. Sad znam da je u to vreme rokenrol već živeo u Americi i da mi je Džambolaja slao signale da se negde nešto dešava. Mnogo kasnije, jedan melez mi je skarabudžio jelo za koje sam mislio da je mister univerzum. Tom vijetnamskom ratniku nisam smeo da ispričam ovu priču. Ne bi me shvatio.

Ali, to nije rokenrol, uskliknuće pobedonosno narcisoidni poznavalac nota. Zabole me! Za mene je rok. I end. I rol.

Jer, onog popodneva kada me je udario zvučni talas Džambolaje, zadrhtala mi je ruka i promašio sam „španiju“.

Tog dana sam odlučio da postanem ono što jesam. Ako jesam?

NAPISAO: Dušan Prelević Prele

Ovo je samo jedna od mnogo priča koje možete pročitati u knjizi “Ko želi da živi večno”, koju možete kupiti samo online putem sajta www.dusanprelevic.rs

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement