Dva su puta do večnosti. Jedan je onaj kojim je Novak Đoković već prošao – niko nikad kao on nije bio uspešan u sportu kojim se bavi. Drugi put je onaj kojim Đoković sada nevoljno korača i kojim razbija mit o tenisu kao o gospodskom, belom sportu; mit da su u sportu svi jednaki; mit da je sport po definiciji fer-plej; mit da je solidarnost nešto što se u sportu podrazumeva.

Privilegija je razgovarati sa Novakom Đokovićem, a razgovarati s njim u trenutku kada posle 18 godina savršenog ponašanja prvi put deluje kao vrhunski žongler koji je bacio lopte u vazduh a da nije siguran da ih sve uhvatiti jeste i privilegija i odgovornost.

Kako ste? Ima ona izreka da sve prođe i da će se sve jednom zvati juče. Je li prošlo?

-Pa i jeste i nije. Hvala na pitanju. Osećam se bolje nego što je to bio slučaj dok sam boravio u Australiji. Život ide dalje, imam dvoje dece i imam mnogo toga i van tenisa što me raduje i čemu je potrebna moja puna pažnja, ali isto tako i dan-danas doživljavam čudan osećaj koji nisam imao ranije, zbog svih minulih dešavanja u poslednjih mesec dana.

Šta mislite, jednog dana kada završite karijeru, da li ćete Australiju pamtiti po lepom, da li ćete Melburn pamtiti kao mesto gde ste prvi put osvojili grend slem i igrali onaj čuveni, epski duel sa Nadalom, možda i najduži meč u istoriji finala grend slema, ili po ružnom, po ovome što Vam se sada desilo?

-Uvek ću ga se sećati po lepim stvarima, jer sam ipak mnogo nezaboravnih profesionalno teniskih, a i ličnih lepih momenata doživeo u toj zemlji. I nezavisno od ovoga što se dogodilo, ja nemam ništa protiv naroda Australije. Naprotiv. Imam jako lepu konekciju sa ljubiteljima tenisa i sporta, i uopšte sa narodom u Australiji; sami rezultati su prosto dokaz kako se osećam svaki put kada odem u Australiju. Naravno da je sve ovo što se izdogađalo bilo potpuno neočekivano. I naravno da je to teško zaboraviti, ali ja prosto želim da se vratim u Australiju u budućnosti, želim da ponovo igram na Rod Lejver areni, koja je ujedno i moj najuspešniji teren u karijeri. Dakle, ako se ne osećam dobro na određenom mestu, prosto je nemoguće da postižem rezultate kakve sam u prošlosti beležio u Australiji.

Kada govorite o tome gde se dobro osećate, posle svega ovoga napravili ste zanimljiv izbor za odmor. Đokovići su iz Jasenovog Polja, to je mesto između Plužina i Nikšića, to je Stara Hercegovina. Jeste li možda zbog toga izabrali da odmor provedete u Crnoj Gori? Bili ste u manastiru Ostrog, bili ste u Pljevljima, Nikšiću, Budvi, Tivtu…

-Iskoristio sam priliku. Imao sam sreću da u toku svoje karijere januar uglavnom provodim u Australiji, gde sam imao toliko uspešnih turnira poslednjih petnaest godina. Zapravo, najuspešnijih u svojoj karijeri imao sam baš na Australijen openu. Ali ovog puta su se otvorile dve-tri nedelje, i imao sam mogućnost da obiđem zavičaj. Ja sam izuzetno ponosan na naše korene. Đokovići dolaze iz mesta koje ste spomenuli, tako da sam obišao i Jasenovo Polje gde je nekada bila naša porodična kuća.

Nekada ste se tamo razgovarali sa mitropolitom Amfilohijem. Ovog puta, razgovarali ste sa mitropolitom Joanikijem.

-Tako je, imao sam tu čast i privilegiju da sedim u društvu i da upoznam mitropolita Joanikija u manastiru Ostrog, koji je jedno od najsvetijih mesta u srpskoj pravoslavnoj veri. Imao sam zaista i predivne trenutke sa Njegovom svetošću patrijarhom Porfirijem na dan Svetog Save u Hramu Svetog Save ovde u Beogradu. Tako da sam malo i vidao rane koje sam imao i prosto tražio da se malo sklonim od svega, da se oporavim.

Gde ste gledali finale Australijen opena? Sada ste bili ovde za Svetog Savu. Mi smo navikli da vas za Svetog Savu gledamo u finalu u Melburnu. Jeste li uopšte gledali finale i za koga ste navijali?

-Nije mi bilo lako, zato što sam želeo da i sâm budem u finalu. Međutim, morao sam, zbog okolnosti, da pratim finale u kući, iako nisam želeo. I inače, kada ispadnem sa nekog turnira ili na nekom turniru prosto ne učestvujem, nemam naviku da svakodnevno pratim mečeve. Pogotovo u ovoj situaciji koja je bila malo drugačija od bilo čega što sam doživeo u prošlosti. Ali s obzirom na to da su mi sin i supruga zdušno navijali, svako za drugog igrača na tom meču, ja sam prosto morao da gledam sa njima. Nisam sve vreme gledao, pošto je meč bio dug, imali smo razne stvari koje smo tog nedeljnog prepodneva radili, ali mi je bilo vrlo interesantno da posmatram njih dvoje kako navijaju.

Vi niste navijali ni za koga? Mi u Srbiji smo, moram priznati, uglavnom navijali za Medvedeva.

-Razumem, razumem… Ja sam bio neutralan jer, na neki način, ko god da je pobedio ja sam izgubio, je li tako? Ali, u meni je preovladavala želja da ja budem na terenu, i prosto sam hteo da se nekako distanciram od prevelike emotivne umešanosti u čitav meč. Ali, za razliku od mene, supruga i sin su ipak zauzeli svoje navijačke pozicije i onda mi je bilo interesantno posmatrati ih ovako, sa strane.

Medvedev je, čini se, pao pod prvim velikim pritiskom. Bilo je vrlo potresno slušati ga posle meča na konferenciji za štampu kad je rekao da su ubili dete u njemu. Jeste li se čuli posle sa njim, jeste li se dopisivali sa Danilom? Da li je Danil Medvedev shvatio kako je to biti Novak Đoković, i pod takvim pritiskom igrati godinama?

-Danil je izuzetno dobar momak, i sa njim sam oduvek imao izvanredan odnos, pun poštovanja, razumevanja, podrške. Mislim da je on jako cenio to što sam mu pomogao kad je bio junior. Njegov trener je bio iz Kana, ako se ne varam, i onda je on boravio i trenirao na Azurnoj obali, kao i danas. I kada se kao junior probijao u seniorske vode ja sam dosta s njim trenirao, i nisam se ustručavao da mu dajem savete kad god bi mi postavio neko pitanje ili da mu dam neku sugestiju, nešto što bi moglo da mu pomogne za njegovu ličnu karijeru. Takođe, jednom smo zajedno leteli na Dejvis kup, kada smo u Nišu igrali sa Rusijom, tada sam mu ponudio da bude u avionu sa mnom. To je on pamtio, cenio i bio veoma zahvalan. Od tada je naš odnos uvek bio pozitivan, iako smo postali stvarno veliki rivali jer smo u prethodnih 12–15 meseci imali dosta izvanrednih duela, pogotovo u 2021. godini. On mi je 45 minuta nakon završetka svog meča poslao poruku, što je meni bilo iznenađujuće. Razmenili smo nekoliko poruka…

Šta Vam je napisao, ako nije previše indiskretno?

-Ne bih da ulazim baš u sadržaj poruke, ipak je to nešto privatno. U svakom slučaju bila je to podrška s njegove strane meni, i sa moje strane njemu, i čestitke, naravno, na izvanrednoj borbi i na izvanrednom turniru. Ono što mi se kod njega jako dopada jeste što je vrlo autentičan, što je originalan, što je svoj, što se ne ustručava da na bilo kojoj sceni i u bilo kojim okolnostima kaže ono što zaista misli. I naravno da će to da zasmeta mnogim ljudima, je l’ tako, zato što nije uvek politički korektan. Ali ja se nekako tu poistovećujem sa njim, jer sam u tim situacijama i sebe video kroz njega, pošto sam i sam donekle takav. Naravno, svi smo mi drugačiji i ja sam se na početku karijere, kao i danas, trudio da uvek poštujem sve moje kolege i da uvek uzdižem onoga koji je mene pobedio a da nikada ništa ne uzimam od zasluge protivnika koji je mene pobedio. Ali, s druge strane i da imam neki svoj stav, da znam ko sam i šta sam, i da verbalizujem svoje namere i svoje ciljeve. Tako da je to ono što i on danas radi.

Kad kažete da ste uvek znali ko ste i šta ste, ja bih se vratio na vreme kada ste imali samo 14 godina. Tada ste imali ponudu da uzmete pasoš Velike Britanije, i da pod zastavom Velike Britanije nastupate kao teniser. Tu ponudu ste i Vi i Vaš otac Srđan Đoković odbili, iako bi ona, kako ste govorili, rešila sve Vaše tadašnje probleme. Ono što sada hoću Vas da pitam jeste da li bi ona rešila i sve Vaše sadašnje probleme? Da li bi se išta od ovoga desilo da je Novak Đoković došao u Melburn sa pasošem Velike Britanije a ne sa pasošem Srbije?

-Ne bih se previše bavio pretpostavkama šta bi bilo kad bi bilo. Ja se ne kajem što to nismo uradili. Naprotiv. Zahvalan sam i zadovoljan sam što smo doneli odluku koju smo doneli – dakle da ostanem u Srbiji, da imam i dalje srpski pasoš i da igram za Srbiju. Ne žalim se što sam prolazio kroz određene golgote u svom životu, zato što znam da ima mnogo ljudi koji su mnogo gore prošli od mene i koji i dan-danas imaju poteškoće. Ja sam imao ogromnu sreću da se, uz veliku podršku moje familije, bavim sportom koji volim, da sam u njemu izuzetno uspešan i da od njega imam mnoge benificije, uključujući naravno i finansijske benificije. Tako da se trudim da sebe uvek podsećam na vreme odrastanja, zato što me to osvešćuje i tera me da mnogo više cenim sve što danas imam. Trudim se da živim u sadašnjem trenutku. Kažu da svako nosi onaj krst koji može da podnese. Tako da daleko od toga da sedim ovde sa Vama i da Vam govorim koliko mi je teško. Naprotiv. Zahvalan sam na svemu što mi život i Bog daju, i verujem da su sve situacije i okolnosti životne lekcije iz kojih se trudim da izvučem neke pouke koje će mi dozvoliti da budem bolja verzija sebe. I kao čovek i kao profesionalni teniser.

Mnogi će reći da je Vaša sadašnja krivica bila kombinacija toga što ste najbolji i što dolazite iz zemlje koje ima problema sa dobrim pi-arom. Mnogi takođe kažu da ste najbolji a da ste iz Engleske, Amerike ili Nemačke – da Vam se ovo ne bi desilo. Ali i da ste običan Srbin kao bilo ko od nas, da ste novinar, pekar, lekar, apotekar, da Vam se to opet ne bi desilo. I da je zapravo ova kombinacija bila ubitačna meta za političare u Australiji.

Ali, doći ćemo do Australije. Da se vratimo na onaj 14. decembar, kada u „Pioniru” igraju Crvena zvezda i Barselona, možda je tada sve počelo. Meni je bila zanimljiva izjava Nikole Mirotića, igrača Barselone. Veliki evropski košarkaš rekao je da su igrači Barselone imali veliku tremu i motivaciju zato što će iz prvog reda da ih gleda Novak Đoković, i da su oni njega pitali da li smeju da Vam priđu i da Vas zamole da se fotografišete sa njima?

-I mene je ta izjava iskreno iznenadila. Ne trudim se da budem lažno skroman, ali stvarno ne vidim sebe kroz tu prizmu, kroz to ogledalo. Smatram sebe jednakim sa svim ljudima i, naravno, sportistima, i trudim se da se tako ponašam i isto se postavim pred svakim čovekom. A Nikola je izvanredan čovek, izvanredna osoba i s njim imam već dugogodišnji odnos koji je veoma pozitivan, sa puno uzajamnog poštovanja i uvažavanja. Bilo mi je izuzetno drago što sam tog dana mogao da podržavam klub koji volim, KK Crvena zvezda, i naravno Nikolu, velikog prijatelja koji je došao s jednim od najvećih košarkaških klubova u Evropi.

Trener Barselone, nekada veliki košarkaš Šarunsa Jasikevičijus, koji je na konferenciji za štampu i sâm istakao da je Vaš dugogodišnji navijač i da Vas prati od Vaše 18. godine, šalio se da će da kazni sve svoje igrače zato što su se fotografisali s Vama. Na kraju od te šale ispade ozbiljna stvar. Jedan od košarkaša koji se tada fotografisao sa Vama, Najdžel Hejs Dejvis, ispostavilo se da je u tom trenutku bio pozitivan na koronavirus. Da li je to trenutak zbog kojeg Vi odlučujete da se testirate na koronu?

-Jeste. Prisustvovao sam raznim javnim događajima tih nekoliko dana i upravo zbog vesti koju sam dobio za košarkaša Barselone, narednog dana sam iz predostrožnosti napravio pi-si-ar test, iako sam bio asimptomatičan sve vreme. Uradio sam i rapidni antigenski test tog istog dana, ali i narednog dana, pred događaj sa decom i uručivanje nagrada, zbog predostrožnosti, jer još nisam dobio rezultat pi-si-ar testa

Kakav ste rezultat imali na antigenskom testu?

-Oba antigenska testa su bila negativna. Zbog toga, i zato što nisam imao simptome, odlučio sam da uručim nagrade deci u organizaciji Teniskog saveza Beograda. Rezultate pi-si-ar testa sam dobio i video tek nekih sat ili sat i po nakon završetka događaja sa decom. Naravno, ne bih ni sebe ni njih stavio u tu poziciju da sam znao da sam pozitivan na pi-si-ar testu.

Kako to da tako dugo niste dobili rezultat pi-si-ar testa?

-Obično se pi-si-ar test čeka 24 sata. Ja sam ih uradio mnogo zbog toga što sam jedino tako mogao da putujem.

Koliko ih često radite?

-Jako često. I pi-si-ar testove i rapidne antigenske testove, svuda po svetu, gotovo svaki dan i jedan i drugi. Pošto testovi često pokazuju različite rezultate, ja sam prosto hteo da uradim oba testa i da utvrdim da je sve validno.

A Vi ste sve vreme bili asimptomatski, nikakve simptome niste imali?

-Tako je.

U tenisu kažu za Vas da izuzetno malo pravite neiznuđenih grešaka. Da li je prva velika neiznuđena greška Novaka Đokovića u ovom celom slučaju bio sledeći dan – to što ste otišli da se fotografišete za L’Ekip. Veliki francuski sportski list Vas je proglasio za sportistu godine i Vi, iako znate da ste pozitivni na koronu, odlazite da se fotografišete za L’Ekip?

-To je bila greška i ja stojim iza toga. Ne poričem. Imam svoje razloge zašto sam prihvatio da radim taj intervju. Pre svega zato što imam odnos sa gospodinom Frenkom kojeg poznajem dugi niz godina. Zapravo, i kada sam igrao juniorski grend slem, Rolan Garos, on je i tad bio tamo. On je mnogo duže u tenisu nego što sam ja i jedan je od najuglednijih sportskih novinara, kao što je i časopis L’Ekip. I ta nagrada mi jako znači, upravo zbog takvog odnosa i njihovog statusa u teniskom društvu.

I neki od vaših rivala, koje ste odavno prestigli na nekim drugim listama, ranije su dobijali nagradu L’Ekipa…

-Tako je. I kažem, ta nagrada bila mi je mnogo značajna. Ranije smo dogovorili taj intervju baš za taj dan, jer smo ga odlagali neko vreme pokušavajući da nađemo adekvatan datum. Za pozitivan pi-si-ar test saznao sam dan ranije. Razmišljao sam šta da radim, na kraju sam odlučio kako sam odlučio. Bio sam s maskom sve vreme, imali smo fizičku distancu. Osim kada sam se slikao, a i tu sam bio udaljen nekoliko metara i od fotografa i od gospodina Frenka, i srećom niko se nije zarazio. On je posle izašao u javnost, potvrdio da sam poštovao distancu i imao masku sve vreme. Ali opet, kada sve uzme u obzir, postavio sam se tu sebično, priznajem, i ne bežim od toga.

Neću da vam brojim vaše neiznuđene greške, malo ih je inače i u tenisu, i u životu…

-Svi smo mi ljudi i ja nemam nikakav problem da kažem da sam pogrešio. Poštujem sve i svakoga, svako ima pravo da donosi odluke i ja imam razumevanje da je svako od nas drugačiji. Ali mi smo svi ljudi, svi pravimo greške. Ne postoji bezgrešan čovek, samo je pitanje da li neko stoji iza toga i da li prihvata da je pogrešio i nastavlja dalje. Naravno, ne očekujem sad da će svi ljudi meni da oproste i da shvate zašto sam to napravio. Shvatam da ima dosta ljudi koji me osuđuju i kritikuju zbog toga, i ja to prihvatam kako jeste.

Jeste li imali uopšte dilemu da li da idete u Australiju? To jeste turnir koji ste osvojili devet puta, ali zbog celokupne situacije da li ste razmišljali da li uopšte da idete ili da propustite ovaj grend slem?

-Nisam imao dilemu. Ja sam znao da ne mogu da idem i bio sam spreman da ne idem, da se pomirim sa činjenicom da neću ići u Australiju, sve do trenutka kada mi se ukazala prilika da iskoristim medicinsko izuzeće. Tu istu mogućnost su dobili apsolutno svi teniseri s kojima je iskomunicirano tim cirkularnim imejlom da postoji mogućnost aplikacije za medicinsko izuzeće. Ono naravno nije bilo garantovano, morali ste da prođete kroz određenu proceduru, da priložite medicinske dokumente kako bi eventualno bili deo procesa za dobijanje izuzeća. Ono što je bitno napomenuti jeste da su dva nezavisna medicinska panela analizirali, dakle uzimali u obzir medicinsku dokumentaciju koju smo mi priložili anonimno. Dakle, nisu znali da sam ja u pitanju. I koliko znam, ali nemojte da me hvatate za reč, uručeno je negde oko 20 različitih medicinskih izuzeća. A što se tiče mog specifičnog izuzeća, dakle status nevakcinisanog, skorašnja infekcija koronavirusom i određeni nivo antitela koji je prihvatljiv, to smo imali nas troje. Te dve osobe, jedan hrvatski trener i češka teniserka, oni su ušli u Australiju deset dana uoči mog dolaska. Čehinja je učestvovala na turniru, dakle nije bilo nikakvih problema. I onda se odjednom stvorio problem kada sam ja došao. Onda su i njima ukinuli, poništili vize, i njih dvoje morali su takođe da budu deportovani iz zemlje.

Da li je možda problem napravila i Vaša objava na Instagramu, gde ste javno objavili da ste dobili medicinsko izuzeće i da ste spremni da poletite za Australiju? S druge strane, neki primećuju da neki drugi teniseri koji to nisu obnarodovali, konkretno Rafael Nadal, ušao je u Australiju iako po tadašnjim propisima nije mogao to da uradi još tri naredna dana?

-Vaspitavan sam i odrastao sam u domu, i prosto u kulturi i okruženju gde se vrednuju iskrenost i otvorenost. I u skladu s tim vrednostima koje zastupam ja sam i postupio. Svestan sam da se uoči odlaska u Australiju dva-tri meseca moje ime provlačilo u medijima. Bio sam neko za koga se nagađa da nije vakcinisan, s obzirom na određene intervjue iz prošlosti na koje su se oni pozivali i osvrtali. Ja sam se trudio da zadržim svoj status i svoj stav o vakcinaciji kao privatan, i da je to samo moja stvar. Nikad nisam mislio da ću morati o tome da pričam javno da bih mogao da igram tenis. Prosto, to je zakonski regulisano – svaki čovek ima pravo da zadrži te informacije privatno za sebe. Kada sam odlazio za Australiju, odlučio sam da to objavim na društvenim mrežama, slikom sa aerodroma.

„Krećem u Australiju jer sam dobio izuzeće. Spreman sam da živim i dišem tenis narednih par nedelja.” Nažalost, nije bilo tako…

-Nažalost, nije bilo tako. Evo kažem opet: to sam uradio iz namere da budem otvoren i iskren, i transparentan. Da ljudi razumeju zašto dolazim i na osnovu čega. Bilo je mnogo spekulacija i razumem da je moj dolazak tamo bio neizvestan, i tako sam to uradio. Ne žalim zbog toga. Da li bi stvari izgledale drugačije da to nisam uradio, to već stvarno ne znam. Bilo je kako je moralo biti.

Možete li zamisliti situaciju… Vi niste samo najbolji sportista Srbije, Vi ste i globalni superstar. Možete li zamisliti situaciju da se neko od ljudi Vašeg ranga, da jednog Lebrona Džejmsa, Kristijana Ronalda, Lionela Mesija neki graničar države Australije nekoliko sati ispituje usred noći na aerodromu u Melburnu? I da onda provodi pet dana u imigracionom centru u Melburnu…

-Razumem Vaše pitanje, ali je veoma važno uzeti u obzir činjenicu da su u ovakvim situacijama, kada je svetska pandemija, pravila ista za svakog. Meni su pravila bila izuzetno jasna i glasna od početka. Ja sam ta pravila poštovao i pratio. Tako da nisam ni u jednom trenutku iskoristio svoj privilegovani status najboljeg tenisera na planeti, ili najuspešnijeg ikada u istoriji Australijen opena, da bih na silu, ne daj Bože, ušao u njihovu zemlju.

Dolazite u taj, kako ga oni nazivaju, Hotel „Park”. Pretpostavljam da se to teško može nazvati hotelom. To je zapravo imigracioni centar. U Australiji su i dalje na snazi možda i brutalni zakoni, a imigracioni pritvor može da traje neograničeno dugo, što je, recimo, u suprotnosti sa svim evropskim poveljama o ljudskim pravima… Kakvo je to mesto?

-Ne bih se previše zadržavao na tome kakvi su uslovi bili. Uslovi su bili teški, naravno. Nisam ništa slično doživeo u svom životu i karijeri. Niti sam to očekivao, niti sam to priželjkivao, ali jednostavno je takva situacija bila i morao sam to da prihvatim.

Jeste li razgovarali s tim ljudima koji imaju nesreću da tamo provode godine?

-Upravo sam to hteo da kažem i da se nadovežem. Osvrnuo bih se više na te ljude koji su zatvoreni u tom objektu, neki od njih već devet godina. Tako da mojih sedam dana, koliko je bilo zapravo, stvarno je ništa naspram njihovih devet godina. Naravno, želeo sam da se vidim s njima, ali to je bilo zabranjeno, bilo kome od nas koji smo bili u tom pritvoru bilo je zabranjeno da izađemo iz sobe. Njima je izuzetno teško, mnogim ljudima u njihovim pozicijama širom sveta, i to jeste jedan globalni problem i nadam se ćemo svi globalno moći da nađemo bolje rešenje za njih, jer ipak su to ljudi koji zaslužuju da imaju krov nad glavom i neka osnovna prava.

Zapravo, Vi ste nesvesno ukazali na veliki problem u kome se ti ljudi nalaze. I sad je možda prilika da se i tim ljudima pomogne?

-Ja ću se potruditi da pronađem način na koji mogu da im pomognem. Nije laka situacija, jer ja sam profesionalni sportista i teniser, i nije ni moja pozicija ni mesto da komentarišem politiku bilo koje zemlje, niti da govorim da li je nešto ispravno ili nije, ali s obzirom na to da sam i sam odrastao ovde devedesetih godina, gde je bilo puno izbeglica i puno ljudi koji su izgubili dom, nisu imali ni hranu na stolu, čak ni vodu za piće…. I dan danas ima puno takvih ljudi, ne samo u Australiji već širom sveta, pa i ovde kod nas u regionu. Tako da je to jedan opšti problem za sve nas, za stanovnike ove planete, i tako nešto stvarno ne bi smelo da se dešava – da dozvolimo da u 21. veku imamo toliki broj ljudi koji nemaju mogućnost, nemaju svoja prava i slobodu.

A kako je Vama bilo tamo? Vi ste Božić proveli u imigracionom centru. Patrijarh srpski gospodin Porfirije je za Badnji dan svima nama predstojeći praznik čestitao Vašom fotografijom i porukom da se milioni pravoslavnih Srba, kako je on rekao, mole za Novaka Đokovića.

-I te molitve i podršku sam izuzetno osećao iako sam bio zatvoren. Nažalost, moja sobe nije gledala prema glavnom delu ispred zgrade gde su se okupljali naši ljudi, ali sam ih čuo jer su se okupljali u velikom broju, svaki dan ih je bilo sve više i puno su sati provodili ispred. Samim tim pružali su mi podršku i ljubav koja je mene nosila i davala mi puno snage. Zahvalan sam stvarno na toj podršci, koja je dolazila i iz Srbije i iz regiona i sveta, i naravno od ljudi koje sam imao prilike da osetim, čujem i vidim, pogotovo naših ljudi, srpske dijaspore u Australiji.

Kažu da su tamo i pripadnici naše dijaspore koji su pomalo zaboravili srpski jezik naučili vašu omiljenu pesmu „Veseli se srpski rode”?

-Jeste, to je bila jedna od himni tih dana. Uvek ima razloga za veselje. Naravno, oni su se okupili tu zato što su želeli da mi pruže podršku i ja sam im na tome, kao što sam i rekao, izuzetno zahvalan i to cenim. Jedan od najvećih razloga zašto želim da se vratim u Australiju, osim toga što volim da budem tamo i da igram na Autralijen openu, jeste i taj što želim da i njima zahvalim i lično, nadam se, na slobodi i licem u lice.

A u tim trenucima, jeste li razmišljali da odustanete, da odete? Sa kim ste se konsultovali, da li ste zvali suprugu Jelenu? Šta Vam je ona rekla? Vaša porodica? Šta su Vam savetovali advokati?

-Imao sam kratak period slobode između prvog i drugog sudskog procesa, mislim neka četiri dana, i uglavnom sam koristio te dane da budem na terenu i u teretani, dakle da nadoknadim ono što sam izgubio u tih četiri-pet dana nakon dolaska, kada nisam imao mogućnosti da treniram i da se krećem. Tako da je sva moja pažnja bila usmerena i usredsređena na pripreme za Australijen open. Žreb je bio urađen, ja sam već bio u žrebu, pripremao se i trenirao više puta na centralnom terenu i mentalno sam bio spreman da učestvujem. Nisam se oglašavao za javnost jer prosto nisam osetio da je sazreo trenutak da to uradim, iako mi je, da sam ostao na slobodi, za dan ili dva dolazila ta obavezna konferencija za štampu pred početak turnira gde bi me verovatno mnogi ljudi pitali o svemu što se dešavalo. Nažalost, epilog je svima poznat, još jednom mi je ukinuta i poništena viza. Onda sam ponovo morao da budem u pritvoru, i većinu tog vremena proveo sam u advokatskim kancelarijama iz kojih se putem onlajn linka vodio taj sudski spor. I eto, na kraju se završilo kako se završilo, morao sam da budem deportovan iz Australije i da se pomirim s činjenicom da ne mogu da učestvujem na turniru.

Devet puta ste osvajali Australijen open, za vreme našeg života to sigurno niko neće ponoviti… Najgora su pitanja „šta bi bilo kad bi bilo”, ali da se to nije desilo, šta mislite, da li biste osvojili Australiju i deseti put?

-Ništa u životu nije garantovano. S obzirom na istorijske rezultate koje sam imao u prošlosti u Melburnu, sviđale su mi se šanse i za ovaj Australijen open 2022. Svaki put kada zakoračim na taj teren osećam se kao da sam u svom dvorištu i u svojoj kući. Toliko mi je lep osećaj. Što više čovek pobeđuje na određenom terenu, svaki naredni put sve više uvećava nivo samopouzdanja i samouverenosti. Ali, iz poštovanja i prema Rafaelu Nadalu, koji je šampion ovogodišnjeg Australijen opena, i prema svim ostalim teniserima, ne bih se usudio da ovde pred Vama kažem da bih osvojio i ovaj turnir, zato što, podvlačim, ništa u sportu ni u životu nije garantovano. Ali da sam imao dobre šanse, sigurno da jesam.

Mnogi će reći da je ono što Vas izdvaja u odnosu na sve druge igrače, ne samo Vaše savremenike, već i na sve igrače u istoriji, Vaša neverovatna mentalna snaga. Vi ste, kažu, u stanju da najbrže zaboravite loš poen i da odmah stresete sve sa sebe i nastavite dalje. Međutim, sada ste se suočili sa jednom medijskom lavinom koja, pretpostavljam, ne može da se uporedi sa ni sa čim što ste doživljavali na terenu kao profesionalni teniser.

-Ovo jeste jedna veoma jedinstvena situacija, okolnosti kakve nisam doživeo u životu ranije, iako sam imao puno intervjua u životu, puno susreta sa svim vrstama medija, i štampanih i televizijskih… I osećam se poprilično lagodno da razgovaram s novinarima jer cenim svaku profesiju. Naravno, mediji su izuzetno bitni za moj sport, kao i za bilo koji drugi, zato što upravo mediji donose tu pažnju i čine sport tako globalnim i tako popularnim. Međutim, ova situacija u poslednjih mesec, mesec i po dana, jeste drugačija i nije mi prijatno da pratim sve što se dešava i sve što se piše. Upravo zbog toga sam želeo priliku, kako nacionalno tako i internacionalno, da ispričam svoju verziju priče i svega što se dogodilo…

U naše ime, hvala vam što ste izabrali RTS.

-Hvala Vama što ste me pozvali. Naravno, vi ste nacionalna televizijska kuća naše države i izuzetna mi je čast što sam ovde, kao i svaki put kada dolazim kod vas.

A zašto se nisam ranije oglašavao? Zato što sam poštovao sudske procese i poštovao sam Australijen open i moje kolege, jer za mene kao profesionalnog tenisera tenis i sport su iznad politike. Izuzetno mi je žao i krivo što sam odvukao pažnju sa puno tenisera i Australijen opena na sebe, jer to nije bila moja želja, niti sam to prizivao. Međutim, takve su okolnosti bile.

U Vašoj knjizi, na jednom mestu kada govorite o NATO bombardovanju Srbije kažete da iz osećaja apsolutne nemoći nastupa i neka vrsta oslobođenja, ne plašite se više ničega, neka bude što biti mora. Može li taj osećaj da se poredi sa ovim, kada je krenula neka vrsta međunarodne medijske hajke na Vas?

-Pa da ne ulazimo previše u filozofiju, ali činjenica jeste da kroz iskustvo koje sam imao, a imao sam, hvala Bogu, stvarno bogato sportsko i životno iskustvo do sada, definitivno mogu da potvrdim da to jeste tako. U tom prepuštanju čovek može da maksimalno ispuni svoj potencijal, da iskaže i istakne sebe na najbolji mogući način, jer mi smo sebi uvek najveća blokada i najveći protivnik, nezavisno od toga ko je preko puta mreže, metaforički rečeno. Ipak je najveći protivnik uvek u našoj glavi. Ima puno tenisera koji sjajno igraju na treningu, ali prosto na meču nisu u mogućnosti da iskažu maksimum svog kvaliteta. Tako da to jeste kako ste rekli.

Viktor Troicki, Vaš kolega, a sada Vam dođe i šef u reprezentaciji Srbije, kad se sve ovo Vama događalo rekao je da ga zapravo ne iznenađuje ‘gromoglasno ćutanje’ kolega. On je još rekao da je tenis pojedinačni sport, da su teniseri vrlo sebični i da gledaju svoj lični interes, te da je zbog toga nestala solidarnost među najvećim teniserima. Jeste li Vi to osetili? Ili da obrnemo, ko Vas je pozitivno iznenadio svojim reakcijama?

-Izuzetno poštujem svoje kolege i imam razumevanja za to što su neki odlučili da se ipak ne oglase, što su neki odlučili da me iskritikuju i da možda osude način na koji sam ušao u zemlju, misleći da sam postupio neispravno, nelegalno itd. Želeo bih da su imali mogućnost i želju da me kontaktiraju, ili da sačekaju da se ispriča i druga strana priče pa da objektivnije sve sagledaju i onda da zaključe, pre nego što su izašli preuranjeno. Ali, opet, razumem da je situacija veoma teška, kada je tolika pažnja svih sportskih, a i nesportskih, medija usmerena ka svim tim teniserima i teniserkama koji su izlazili pred novinare tih dana. Zbog ovih dešavanja, verovatno je pažnja bila veća nego ikada na Australija openu. I kada su oni samo želeli da pričaju o sebi i o svojim pripremama za turnir, o onome što se tiče njihove profesije, dobijali su puno pitanja vezanih za moju situaciju. Tako da ipak imam razumevanja za njih, čak i za one koji su izašli i negativno pričali o meni.

A od onih koji su pozitivno pričali o meni, verovatno me Kirgijos iznenadio najviše. Imali smo određenih nerazumevanja u prošlosti, hajde tako da ih nazovem. Pogotovo sa njegove strane. Tako da me je prijatno iznenadila njegova podrška. I ja sam zahvalio njemu, i svim ostalim teniserima koji su stali uz mene, iz vrha su tu Medvedev, Zverev… Puno teniserki takođe, jedna od njih je Alize Korne, na primer. Izvinjavam se onima kojima nisam spomenuo, ali bilo je dosta njih od kojih sam dobio i lične poruke a koji se nisu oglasili u javnosti. I to, opet kažem, razumem. Ne mogu da osudim nikoga, prosto situacija je veoma nezgodna i za njih i za mene.

Jeste li možda sami sebe doveli u problem zato što se ponašate upravo suprotno od gore opisanog. Vi ste najbolji igrač sveta, a borite se za prava igrača koji neuporedivo manje zarađuju. Vi ste, na neki način, zapravo otvorili front sa ATP-om, ne zbog Vašeg ličnog interesa, već zbog interesa mnogo slabije plasiranih igrača koji mnogo teže žive od Vas. A ATP je organizacija koja ima budžet kao UEFA, ili budžet kao neke od siromašnijih država. Je li u tome možda bio problem? Što ste upali u konfrontaciju sa jednom tako moćnom organizacijom, kojoj odgovara Vaša kompromitacija?

-Ispravio bih Vas. Nisam ja ušao u konfrontaciju sa ATP-om. Ja nemam ništa protiv ATP-a u kontekstu organizacije igrača PTPA, koju smo osnovali Vasek Pospišil i ja pre godinu i po dana. Dakle, ta organizacija mora da postoji nezavisno da li ATP, VTA ili bilo ko, to podržava ili ne, jer prosto ovo nije ideja koja se rodila juče. To je projekat koji traje 30-40 godina. Mnoge generacije tenisera i teniserki su probale da naprave tu organizaciju i nisu uspeli iz različitih razloga, faktora i okolnosti. Mi smo u tome uspeli i razumem da je to naišlo na mnogo otpora od strane vodećih organizacionih tela, među kojima je i ATP, prosto zato što su se možda osetili u nekom smislu ugroženo. Opet kažem i podvlačim: ATP jeste najveća svetska teniska organizacija, za muški tenis, kao što je VTA za ženski tenis, i oni u ovom trenutku postoje kao glavno regulatorno telo. I ja njih poštujem, jer sam i sâm član ATP-a. Kada učestvujem u teniskoj sezoni ATP turnira, ja potpisujem da sam deo te organizacije.

Jeste li u jednom trenutku pomislili: „Pa šta mi ovo treba? Ja se trkam sa istorijom, zašto ja da se borim za prava nekih drugih igrača?”

-Pa nisam. Iako su mi mnogi ljudi, što iz moje blizine što drugi ljudi, skretali pažnju da nije trenutak sada da se to radi, zbog mene i moje lične karijere, i mog oporavka i mira. Da moj um i pažnja treba da budu usmereni na ličnu karijeru. Ali prosto je – i nikad nije trenutak i uvek je trenutak. Kako da Vam objasnim, to je jedna od situacija u životu, kada sam osetio, zajedno sa Vasekom, da je pravi trenutak da se ujedinimo. Poklopile su se neke okolnosti, i legalno-pravne, i uspeli smo to da uradimo. Sada imamo podršku nekoliko stotina igrača i igračica, radimo na čitavoj sistematizaciji svega, i upravo jedan od najvećih razloga koji ste spomenuli jeste da se proširi broj tenisera i teniserki koji mogu da žive od ovog sporta. Malo ljudi zaista zna o tome i priča o tome. Uglavnom se priča o nagradnim fondovima koje zarađujemo mi iz vrha, a malo se zna da samo 150 do 200 igrača u muškoj i u ženskoj konkurenciji, dakle svakako manje od 500, uključujući možda i po 50 iz muške i ženske konkurencije u dublu, može da živi od ovog sporta globalno, a tenis je treći najpopularniji sport na svetu. To je veoma alarmantno, barem ja tako mislim. I znam da mnogo tenisera koji su niže rangirani traži da im se pomogne, ali njihov apel nije dovoljno glasan. Tako da im kroz ovu organizaciju mi nudimo platformu koja će moći da ih zastupa na bolji način, da se prosto oni više istaknu i da se nađu neka rešenja. Mi nemamo rešenja za sve, ali prosto hoćemo da napravimo organizaciju koja pripada samo igračima i u kojoj se igrači ujedinjuju zarad nekog njihovog višeg zajedničkog cilja.

Pred finale u Melburnu bili smo svedoci jedne neobične, rekao bih čudesne inverzije. U tom trenutku Nadal se priprema za finale u Melburnu, Vašem Melburnu, koji nikad niko nije osvajao koliko ste Vi to radili. A sa druge strane, na Nadalovom ostrvu, na Palma de Majorki, održavaju se u tom trenutku protesti protiv strogih kovid mera koji su na snazi u Španiji. I protestanti kao simbol nose kartonsku figuru Novaka Đokovića. Kako Vi gledate na to? Čini se da je Vaš slučaj u Melburnu nadrastao sport, i da mnogi politički i neki drugi pokreti uzimaju Vas kao pozitivni ili negativni simbol njihovih politika, njihovih stremljenja. Neki idu toliko daleko i kažu da je pred Novakom Đokovićem izbor – ili će da bude vrhunski teniser ili lider antiglobalističkog sveta.

-Ja sam se uvek zalagao i podržavam potpunu nezavisnost i autonomiju za svakog čoveka. Dakle, da svaki čovek ima slobodu i osnovna ljudska prava, da donosi odluke za koje smatra da su najbolje za njega i za njegovo zdravlje. I toga se pridržavam. Ne ulazim, opet podvlačim ono što sam malopre rekao, u politiku bilo koje zemlje, niti želim da komentarišem. Niti mi se dopada što me poistovećuju i etiketiraju, i stavljaju u kategorije sa određenim inicijativama ili zajednicama itd. Ja nikada nisam govorio da pripadam bilo kojoj od tih zajednica. Uvek sam se trudio da poštujem svačiji izbor i nadam se da ljudi mogu takođe da razumeju i poštuju moj izbor.

Nervira li Vas kada čujete da vas neki što nazivaju No-vaks?

-Nazivaju me raznim imenima, ne samo sada nego tokom čitave moje karijere. Uvek će biti onih koji vas podržavaju i onih koji vas ne podržavaju, tako da je to sve što mogu da kažem.

Uskoro Vas čeka turnir u Dubaiju. Posle toga sledi američka turneja, zatim je na planu Evropa – Madrid, Rim, Monte Karlo… Onda naravno Rolan Garos, Vimbldon… U vreme pandemije teško je znati koji će se turnir održati i pod kojim pravilima. Pravila se menjaju iz nedelje u nedelju, iz dana u dan. Jeste li Vi napravili već neki plan? Možete li uopšte da napravite plan na kojim ćete turnirima igrati a na kojima nećete?

-Voleo bih da igram na puno turnira, ali trenutno sam u takvoj situaciji da to ne zavisi od mene. Prosto zavisi od pravila određenih zemalja u kojima se održava turnir. U ovom trenutku znam da mogu da igram u Dubaiju, to je moj sledeći izazov, prvi turnir ove sezone i prvi turnir od ove situacije u Australiji, tako da sam uzbuđen da se vratim na teren. Vredno treniram i naravno imam veliku želju da nastupam, najviše na grend slemovima, pa i svim velikim turnirama ATP kategorije. Videćemo, kao što ste spomenuli, pravila se konstantno menjaju, ja sam otvorenog uma i nisam isključiv ni u čemu. Trudim se da razumem čitavu ovu situaciju oko pandemije i borbe sa virusom, kao i svaki drugi građanin sveta. Dakle, imam informacije koje svako ima. Trudim se kao profesionalni sportista, što je uvek bio slučaj, sda se stvarno triput proveri bilo šta što ulazi u moj organizam i na koji način to utiče na mene. Ako se pola procenata nešto promeni, ja to osećam. Na tom vrhunskom teniskom nivou, koji je pojedinačni sport… svaka promena može da proizvede i pozitivne i negativne rezultate. Tako da sam samo obazriv i uzimam vreme za sebe pre nego što donesem bilo koju odluku. A što se tiče učestvovanja na turnirima, opet kažem, to zavisi od zemalja u kojima se održavaju. Ja ću biti spreman i željan da nastavim sa svojom teniskom karijerom uz podršku ljudi oko mene.

Otvorili ste to pitanje. To je možda malo i nepristojno, jer zadire u privatnost, ali ja moram, naravno, da Vas pitam – razmišljate li o vakcinaciji?

-Držim otvoren um, nisam isključiv. Sve je u životu moguće. Videćemo kako će se razvijati situacija. Ja sam trenutno odlučio da to ne uradim i moram da snosim posledice toga…

Spremni ste na sve posledice?

-Spreman sam. Kao što sam spreman da priznam svaku grešku, tako sam i spreman da snosim posledice. To je odluka koju sam doneo svesno i savesno, i nezavisno i samostalno, i zaključio sam da je tako bolje za mene.

Svedoci smo da se karijere vrhunskih sportista, koji kao i Vi vode računa o svom telu, produžavaju. Evo upravo je veliki Tom Brejdi, on je deset godina stariji od Vas, a tek je ovih dana otišao u penziju. Zlatan Ibrahimović je šest godina stariji od Vas, Lebron Džejms tri godine, malo nešto stariji je i Kristijano Ronaldo. Sudeći po njihovim primerima, imate još vremena za mnogo grend slemova, za mnogo turnira, ali imate li u vidu i tu opasnost da vas ovi nesportski razlozi ometu da ostvarite ono što Vam zapravo pripada?

-Biram da se usredsredim na stvari koje sam već ostvario jer sam ostvario mnogo toga. I biram da budem zahvalan na tome zato što sam ostvario neke rezultate koji su ušli u istoriju našeg sporta. Tako da ne sagledavam stvari u deficitu, već sam zadovoljan onim što sam do sada ostvario. Šta budućnost donosi to ne znam, ali nadam se najboljem. Videćemo, imam vremena, i tu se slažem sa Vama. Volim i dalje ovaj sport zaista.

Imate vremena, slažem se i ja sa Vama, ali mnogi Vas sada porede sa legendama sporta, što Vi svakako i jeste. Jedno od poređenja je i sa bokserom Kasijusom Klejom, odnosno Muhamedom Alijem. Njemu su njegova sloboda i lični integritet bili ispred svega. Nije želeo da služi obavezni vojni rok i učestvuje u ratu u Vijetnamu. Pet godina nije boksovao. Slažem se sa Vama da imate vremena, ali nemate baš taj luksuz da se pet godina ne takmičite.

-Ne bih voleo da dođem u istu situaciju. Teško mi je da zamislim da se pet godina ne takmičim pa da se vratim. Ali sve je moguće.

Dobro, nadamo se naravno da će se ova pandemija završiti za pet meseci a ne pet godina, ovo je bilo samo zbog poređenja sa velikim bokserom. A koji su sportski ciljevi pred Vama, osvojili ste sve, sada je Nadal uvećao prednost kad je broj grend slemova u pitanju. Bio sam svedok kako ste u Tokiju bili apsolutno najveća zvezda Olimpijskih igara. Da li je možda još taj Pariz, koji je za dve i po godine, sledeći sportski cilj ili su Vam ipak bitniji grend slemovi?

-Olimpijska medalja, pogotovo zlatna medalja, uvek je velika želja, i to ne krijem. Nažalost, nisam imao priliku da se borim za zlatnu medalju za Srbiju na Olimpijadi. Radiću na tome da budem što spremniji i da dam svoj maksimum u Parizu, ukoliko dođe do njega. Naravno, ja želim i pripremam se, i planiram da učestvujem na Olimpijskim igrama u Parizu i da predstavljam Srbiju.

U sportu ima mnogo sreće. Čini se da su Vas u Tokiju možda jedan ili dva poteza u onom drugom setu meča sa Zverevom koštali ne jedne, nego možda čak i dve zlatne medalje.

-Pa jeste. Premotavao sam film puno puta, moram da priznam, pokušavajući da razumem šta sam uradio loše i šta je trebalo drugačije da uradim, jer sam igrao čitav turnir fenomenalno. Vezao sam ne znam koliko pobeda zaredom, od Beograda, preko Rolan Garosa, Vimbldona, nisam izgubio nijedan set do polufinala, vodio 6:1 i 3:2, servirao… I onda se desio momenat. Prosto, nekako sam osećao i u toku tog meča da sam stvarno na rezervama snage, i mentalne i fizičke. Malo je falilo… Pritisak je privilegija, što kaže Bili Džin King, a ja učestvujem u sportu u kojem je neminovno da imate mnogo pritiska i nije to nešto strano za mene. Ali jednostavno, taj period uoči Olimpijskih igara bio je izuzetno naporan za mene i nisam imao vremena da budem maksimalno spreman. Ali uprkos tome, zadovoljan sam kako sam stigao daleko na turniru, a naravno nisam bio zadovoljan kako sam ga završio.

Igranje za reprezentaciju Vama je uvek donosilo sreću. Posle osvojenog Dejvis kupa 2010. usledila je ona fascinantna 2011. godina, sa ona tri grend slema koja ste osvojili. Sada, 2020. ste osvojili ATP kup i onda je usledila 2021, takođe fascinantna sa osvojena opet tri grend slema. Izgleda da Vam igranje za Srbiju donosi sreću?

-Ne samo da mi donosi sreću, nego mi donosi i ogromno zadovoljstvo. I u pravu ste, osvajanje Dejvis kupa u 2010. godini bila je jedna ogromna odskočna daska za pojedinačnu karijeru i moju, i Nenadovu, i Jankovu, i Viktorovu. Nadam se da će Dejvis kup i ATP kup, i sva timska takmičenja koja imamo u našem sportu, služiti i dalje kao velika odskočna daska za pojedinačne karijere, jer smo deo individualnog sporta i nemamo puno prilika da igramo u timskim takmičenjima, tako da predstavljanje Srbije u takvim takmičenjima predstavlja ogromno zadovoljstvo, motivaciju i ponos.

Kažu da u tenisu velike igrače od onih prosečnih razlikuje i odličan drugi servis. Metaforično rečeno, hoće li sada drugi servis Novaka Đokovića biti nezgodan i dubok kakav smo navikli od Vas?

-Ne mogu da kažem da će stvari biti iste kad se vratim na teren, jer je sigurno da će ova situacija uticati na moj povratak, sada u Dubaiju. Nadam se, ja se trudim i radim na tome da energiju usmerim u pozitivnom smeru, da bude konstruktivna za mene. Da iz nje izvučem gorivo koje mi je potrebno na terenu i fizički i mentalno i igrački, i da pobedim na mečevima na kojima učestvujem. Postoji i dodatni motiv sigurno, da izađem na teren i zaigram bolje nego ikad. Kažem, ništa nije zagarantovano ali se radujem i uzbuđen sam što ću imati priliku da igram u Dubaiju.

Piše: Gorislav Papić/RTS Foto: