“Ko živ ko mrtav” Radeta Ćosića je do sada najvredniji doprinos Apollona srpskoj kinematografiji baš zbog toga što je film zahvaljujući autorovom rukopisu uzeo i porušio apsolutno sve konvencije od kojih su patili filmovi iz ovog produkcionog ciklusa.
“Apollon Media” je srpski striming servis koji je pokrenuo Pink u saradnji s Telekomom, i uprkos tome što ne znam nikog sem sebe da je na njega pretplaćen, pre dve godine započeo je sa idejom da snimi 52 filma za godinu dana, valjda jer toliko ima sedmica u godini a možda i zato što taj broj ima posebno značenje u DC univerzumu. Potom su plan korigovali na duplo manjih 26 filmova, i sa nerealnog godišnjeg plana Ratka Draževića došli u okvire rekordnih godina u kinematografiji SFRJ. I taj cilj su manje-više ostvarili a nekih petnaestak ostvarenja je što na platformi, što na festivalima, što na Telekomovim televizijskim kanalima izašlo i doživelo premijeru.
Filmovi iz ove produkcije se razbacuju levo i desno. Nastaju u namerno skromnim produkcionim uslovima, i mahom neće izaći iz zaborava bar u ovoj generaciji, sve dok jednog dana neko ne napiše knjigu o ovom perverznom i na neki način samoubilačko-junačkom poduhvatu u našoj kinematografiji.
Ipak, za sad postoje bar dva ili tri naslova koja zaslužuju pažnju. Jedan je Ko živ ko mrtav Radeta Ćosića.
Naime, Ćosić je poslednji iz one ekipe starih „akušera mečke“ iz naše kinematografije su spremni da snimaju filmove na parče, bez para, u etapama i da metodom pabirčenja dođu do nečega što znatno prevazilazi uložene resurse, ako ih je i bilo. U svoja ranija dva produkciona rada, Afterpartiju a naročito u Ekipi, Ćosić je manifestovao te veštine, i uKo živ ko mrtav prevazilazi sebe, između ostalog zato što autorstvo ozvaničava i režijom.
Naime, Ko živ ko mrtav je buddy cop film, ni manje ni više. Izdanak forme koju je do kraja uobličio pokojni Richard Rush u filmu Freebie and the Bean sa Jamesom Caanom i Alanom Arkinom a u sam vrh doveo producent Joel Silver sa naslovima kao što su 48 HRS i Lethal Weapon potom radeći razne kultne varijacije kao što su recimo The Last Boy Scout i Kiss Kiss Bang Bang. Slikao ga je Igor Marović, jedan od naših najaktuelnijih snimatelja, ni manje ni više. Sve to deluje da su svojstva skupog filma. Ali, Ćosić to uspeva da izvede u okolnostima Apollon budžeta.
Za razliku od većine drugih reditelja koji su se u ovoj produkciji odmah učaurili, krenuli da misle kako da snime nešto kamerno, svedeno, da se ne dešava nigde i da ne igra niko poznat, i završili sa dosadnim oskudnim radovima u kojima igraju zasluženo nepoznate osobe, Ćosić se oslobodio kao da je imao kuma i starog svata u komisiji Filmskog centra Srbije. A nije.
I Ko živ ko mrtav tako i funkcioniše kao istovremeno pandurski buddy film sa jakim uplivom komedije, a zašto ne reći i parodije žanra. Kod Ćosića sve to radi na način kako samo on to ume, sa nepredvidivošću postupka koja umnogome nadilazi nepredvidivost radnje.
Ono što posebno raduje jeste činjenica da je ranija refleksija ove vrste američkog uzora kod nas rezultirala serijalom Zorana Čalića o Bokiju i Pajku, nazovimo je Ćao, inspektore, a tu su se spojili pomenuti uzori, Sellersov Pink Panther i nekakva vulgarna parodija kriminaliteta koja je danas pre svega vredna jer se iz filma u film vidi sve teža erozija naše kinematografije, društva, pa i same države. Dakle, preteča ima i na njih se Ćosić apsolutno ne obazire.
Dva glavna junaka su stariji policajac Beograđanin, kog igra Rade Ćosić i njegov mladi partner Crnogorac kog igra apsolutno otkrovenje Stefan Jevtović koji je jako simpatičan kao dobroćudni šeprtlja sa veoma visokim mišljenjem o sebi i neverovatnom sposobnošću da se nađe u ponižavajućoj situaciji. Njih dvojica kreću da istražuju slučaj ubistva striptizete (kao u prvom Lethal Weapon) tokom kog otkrivaju zaveru koja seže do vrha gradske vlasti, mafije, a usput će da se nađu rigovani za bombu (kao u Lethal Weapon 2), poslati u zatvor (kao u Tango & Cash) i u poteri za ubicom kroz bolnicu.
U filmu ima dosta lokacija i donosi jednu u suštini retro estetiku trapavog buddy cop filma. Beograd je sasvim dobar grad za ovakve akcije i to kretanje između krimića i komedije ja jako zanimljivo i klatno se – u najboljem smislu – kreće mimo očekivanja. Ovo je žanr koji trpi nizak budžet i Ćosić to obilato koristi, do tačke da ponekad nije jasno gde je to svesno a gde nesvesno.
Naslove američkih uzora sipam na sve strane što će naravno kod svakog pravog srpskog filmskog autohtoniste pozvati na pitanje – kakva je to kopija američkog filma, da li je to bar komentar na američku kulturu iz vizure lokalne kao u slučaju filma Hot Fuzz Edgara Wrighta koji smešta svoju parafrazu Bad Boysa u milje britanske provincije iz televizijske serije? Hm, pa ako uzmemo u obzir činjenicu da je Vreme objavilo kritiku ovog filma u broju na čijoj su naslovnoj strani dva inspektora Četvrtog odeljenja koji su dobili premeštaj zbog slučaja Jovanjica, ne bih rekao da je ovo išta manje srpska realistička drama od bilo čega drugog. Živimo u danima kada policajci rešavaju slučajeve tek kada su suspendovani. Naši životi su odavno parodija na američki policijski film mnogo više nego išta iz pera Miloša Crnjanskog, Meše Selimovića ili nekih drugih stranica gde pametan zaćuti a budala progovori.
Ipak ima lepih vesti za ljubitelje onoga što smatramo najsrpskijim u filmu.
Glumačko otkrovenje je Stefan Jevtović. Nažalost, ovaj film neće biti adekvatno eksponiran da bi ga učinio zvezdom među najširom publikom ali siguran sam da će on to na neki drugi način postati. Njegov lik Zelja, policajca iz Crne Gore je odlična glumačka kreacija i jak komični dinamo. O tome uostalom svedoče već dve nagrade koje je dobio za ovu ulogu. Dok je neizvesno da li će ga videti publika, prepoznala ga je profesija.
Da je moje dete, ovaj momak iz Čikaga bi na predlog da iza sebe ostavlja igranje u podmlatku MLS ekipe Chicago Fire i sve one koristi koje donose obrazovanje i život u Americi zarad želje da se bavi glumom u Srbiji, dobio maksimalnu dozvoljenu dozu prekora u uslovima Woke odgoja. I pogrešio bih. Odluka da se bavi glumom, dakle nečim što je veoma rizično i u najvećem broju slučajeva besmisleno i frustrirajuće, i napusti razne druge stvari za koje je talentovan, ispostavila se kao prava, a film Ko živ ko mrtav je samo uvodna potvrda za to.
Ovo je vrsta filma i prilike mladim autorima za koje je Apollon mogao da posluži, ali do toga nije došlo – istini za volju i zbog samih mladih autora koji su pogrešno shvatili ono što dobijaju i s malim parama su krenuli da snimaju nešto što je uglavnom ispadalo ništa. Ćosić je pošao drugim putem, ušao je u rizik, pretrpeo je na mnogo mesta gubitak ali je snimio film koji predstavlja veliko osveženje ove sezone.
Ne znam gde ćemo gledati ovaj film. Voleo bih da to budu bioskopi da se dobro zabavljamo zajedno, ali gledaćemo ga nekada i negde, makar ga delili na USBovima aktivirajući uspavanu mrežu distributera četničkih audio kaseta. Verujem da će ga Stefan nekako doneti u Čikago, i kada se to desi, barem neka ga avangarda naše dijaspore ne propusti.
Piše: Dimitrije Vojnov Foto:
