Connect with us

Uncategorized

ODSJAJ KOKARDE U HOLAND PARKU: Ovo je priča o neobičnom četničkom hotelu Ravna Gora, usred Londona

Published

on

Neobična priča o najstarijem 94-godišnjem četniku i hotelu „Ravna gora“ na luksuznoj lokaciji. Osim ovog hotela, četnici imaju još dva. Tako zarađuju novac koji daju penzionerima za Božić.

U Londonu čoveka malo šta može da iznenadi jer su iznenađenja na svakom koraku, ali kada sam u prvom redu luksuznog kvarta Holand park ugledao velelepnu zgradu na kojoj latiničnim slovima piše „Ravna gora“, malo mi je pala vilica.

U pitanju je četnički hotel koji zahvaljujući skupoj lokaciji i jeftinom prenoćištu (od 75 do 95 funti) posećuju ljudi sa svih strana. Melita, menadžerka hotela, koja je pobegla od rata u Jugoslaviji, tu stanuje sa svojim mužem. Kaže da im dolaze i Hrvati.

„Bio je jednom onaj pevač poznate hrvatske pop grupe, ne mogu sada da se setim imena, i na rastanku me pita: ‘A šta da kažem sad u Zagrebu, kako mi je bilo u Ravnoj gori?’“

„Pa dovoljno je da im kažeš da te nismo zaklali“, priča Melita između dva dima „marlbora“ dok na terasi pijemo kafu. Pokazuje mi renovirane sobe, priča o surovosti londonskog života koji se svodi na to „da ustaneš, jedeš, radiš, legneš, ustaneš, jedeš, radiš, legneš i odjednom ukapiraš da imaš 70 godina“.

Tepih za Patrijarha

Pridružuje nam se i Marko Govoruša, sekretar Pokreta srpskih četnika Ravna gora u Velikoj Britaniji. Rođen je u Londonu, radi kao dormen u jednom luksuznom hotelu, posvećen je udruženju u kome je bio njegov pokojni otac, nervira se što njegova deca nemaju previše sluha za to, što su se „uenglezila.“ Osim ovog hotela, koji je kupljen pedesetih godina prošlog veka, četnici imaju još dva u Lesteru i Birmingemu.

To im je osnovni izvor prihoda, zahvaljući kojem svake godine penzionerima za Božić mogu da daju novac, da pomažu lečenje dece, doniraju Crkvi. Kada su bile poplave u Obrenovcu, odmah su skupili 50.000 funti i poslali u domovinu. Nekada je ovaj pokret brojao 3.000 članova, sada ih je oko 500, ali se drže, dobro su povezani sa Srpskom pravoslavnom crkvom, pa Marko predlaže da upoznam oca Gorana Spajića, poreklom iz Trebinja, koji je do pre dve godine službovao u Dubrovniku.

Zatičemo ga kako s majstorom premerava tepihe u crkvi, menjaju ih, spremaju se za dolazak patrijarha sredinom oktobra. Otac Goran ne želi da se slika, jedan je od retkih ljudi koji neće da bude popularan. Priča koliko je besmisleno Ministarstvo za dijasporu i kako je glavni problem što broj ljudi u dijaspori nikada nije precizno prebrojan.

„Ne znamo koliko ima ljudi koji žive van matice, ne postoji podatak koliko je profesora, umetnika, koliko ima dece. Zabluda je da je Čikago najveći srpski grad posle Beograda“, priča dok nadgleda Džona, koji premerava crveni tepih.

Otac Goran ne čita srpske novine, nema srpske kanale, smatra da zarad očuvanja mentalnog zdravlja mora da se dozira količina dnevnih informacija koje čovek sme da unese.

Marko, moj vodič kroz četnički London, želi da me upozna s najstarijim živim, autentičnim četnikom u Londonu. Dok se vozimo ka predgrađu, priča mi kako dobro sarađuju s četničkim organizacijama u Americi, Kanadi, Australiji.

„Jedini je problem s ovima u Srbiji, oni su toliko podeljeni i nepovezani da je nemoguće uspostaviti bolji kontakt.“ Ne znam zašto se nisam iznenadio.

Poslednji hodajući četnik

Petar Dokić je najstariji četnik u Londonu, ima 94 godine, živi u lepoj kući s dvorištem, a u okviru zdravstvenog programa tri žene ga dnevno obilaze, provode vreme s njim, pomažu mu. Mnogo viče dok govori, što Džuliju, sredovečnu lepu Britanku, koja je bila tog popodneva, mnogo nervira.

Sa šesnaest i po godina došao je u Beograd da traži posao, maćeha mu je dala 500 dinara, a otac 250 jer je bio protiv da ide bilo gde. Došao je iz hercegovačkog sela, pamti neki pasulj koji je jeo kod nekog Užičanina. Tada kao balavac nije znao šta su četnici.

Stari četnik, kako ga u organizaciji oslovljavaju, obradovao se poseti i odmah je krenuo monolog o njegovom kralju Petru Drugom, koga su povukli da prizna Tita da se ne bi više „proljevala bratska krv četnika i partizana“, o tome kako su četnici preko Drine pobedili ustaše, koji su tražili primirje, pa kada je Hitler povukao 137.000 ljudi za Moskvu, a 37.000 se vratilo, o Kozari, o Manetu Rokviću, čija je prva puška pukla, o ustašama koji su imali nož s jedne i druge strane.

„Da sam sve ispričao, obogatio bih se, napravio bih velike pare“, kaže smejući se.

Nezaustavljivo deklamuje kako Srbija bez Kosova nema šanse, šta je Pašić rekao Talijanima, kako su Talijani i Francuzi pomogli u Prvom svetskom ratu, kako smo izgubili četiri miliona u Prvom svetskom ratu, da su nam neprijatelji bili Bugari, kako mu je otac rekao: „Sine, nemoj ići“. Prvi svetski rat je bio gori nego Drugi, gori, kad ti kažem.“

Priča o Janković Stojanu, koji je moju i tvoju Dalmaciju, obraća se Marku, oslobađao, Veljko Bosnu, a Ilija Smiljanić Liku…

Sve ću vam ja kazati: „Cviju Bulijana smo ubili…“

Grmi dok se seća bitaka: „Kada idu braća četnici Bosanci preko Uništa, druga braća preko Orlovice, na Suvopolje, a mi idemo na Mali Bat, Veliki Bat, na Gradinu gde je 1936. donesen četnički barjak. A u Kninu je dolazilo 100 vagona pšenice i kukuruza, što nije bilo dovoljno, a trećina naroda je morala da ide napolje: u Beograd, Belgiju i Njujork.“

Teško ga je pratiti, ali strast i energija starca ne jenjavaju, raspituje se gde živim, šta radim, zašto do sada nisam zaradio neke velike pare.

„Peko Dapčević se tukao s nama, Peko, koji je oslobađao Beograd, tukao se s nama.“

Seća se mrtvih drugova: „Kada smo krenuli 1944, moj pokojni Jovan Makarić, dao sam mu šator, a moj komšija Jovan Jovanović je tu poginuo i tu sahranjen negde u Golubiću.“

Smenjuju se žive slike bitaka, patnje, koje dočarava mašući rukama na sve strane.

Ne zaboravlja Vuksanoviću da je imao vezu sa ustaškim komandantom, ni neki pasulj s rebrima i kupusom koji su jeli posle ko zna koliko, navire Ličko Petrovo Selo sa 500 udovica, Gacka dolina, kako su bili puni vaški, ubistvo Ljotića, kako su fašiste sjekli ka’ ribe, kako su Poljake, kada su bežali, doživljavali kao braću jer su im dali cipele i hleb.

„Ja sam jednom pojeo čarapu, a jednom sam se trebao oženiti, ali su mu je oteli iz ruke.“

Preispituje odnos sa svojim neprijateljima.

„Partizani ne mogu biti više patriote od mene, ni od tvog oca“, okreće se ka Marku. „A ustaše, ustašee, ooo, njima Bog, ni čovečanstvo ne mogu oprostiti šta su radili, to su samo mogli naši ludi komunisti da praštaju. Ti komunisti su gori nego ustaše i četnici, kako oni imaju bratstvo jedinstvo sa ustašama koji su nam oči vadili. Pavelić je rekao ovako: „Zlatna viljuška, kašika i tanjir“, a onda smo mi pevali: „Paveliću, jebem li ti nanu, nećeš biti car na Balkanu, Paveliću, nemooooj više Srbe klati, treba s njima ratovati.“

Opet peva, Džulija je u bašti.

Rudarski život

„Rat sam preživeo bedno, četiri godine se nisam brijao, onda sam držao kosu u repu, nismo imali ni svetla, bio sam pun ušiju, 1943. godine pre moje slave bio sam pun vaški. Onda smo se kupali u reci punoj zmija, išli u kukuruz da se svučemo. Nisam bio ženskaroš mnogo.“

Sad ja vičem: „Dosta se pričalo kako su četnici klali i nemilosrdno ubijali. Jeste li vi klali?“

„To je malo laž. Ne znam kako je bilo u Srbiji, kod nas nije bilo na Dinari. To je propaganda. Ne znam kako je bilo u Srbiji. Ne znam, dušo, ne znam. Samo znam da je ustaška kama bila strašna. U mojoj brigadi nije bilo toga. Ja to ne merem shvatit da ide Srbin na Srbina. Moj otac mi je rekao ovako: ‘Sinko, nemoj nikada uzeti od ratnika ni prsten ni sat, nemoj ih svojom rukom raditi, nemoj ih klati.’ Ne znam za druge, ja nisam klao.“

Rođen sam u Kozjaku i uvek je bilo: „Ova mi je pjesma najmilija, zapjevala velika Srbija.“ Peva na sav glas.

Sva sreća, Džulija ne razume.

Uspevam da prekinem pesmu, pitam ga kako je bilo kad su stigli u Britaniju. Sviđa mu se to.

„Da nije bilo Ðujića, imigracije ne bi bilo, a nisam znao da je on crnogorske krvi. Četrdeset osam lordova je potpisalo da mi dođemo ovde, bili smo jeftina radna snaga. U rudniku sam prvo radio. Ova ćer, pokazuje na Džuliju, pomaže mi kao da mi je majka. Izgubio sam majku sa devet meseci, održale su me baba i maćeha, koja 14 godina nije imala decu, imala je neko proširenje vena… Ovde sam ranjen, pokazuje na rebra, dobio sam 33 injekcije, imam 27 rana. Došli smo ovde, tu nam je bio kralj, kraljica, bili smo kao država u državi. Doneo sam 10 kila duvana, išli smo iz Italije… Jedan mi je Irac odneo kufer, razumeš ti mene. Posle šest nedelja su nas bacali ili u rudnik, ili u fabriku, ili na poljoprivredu, u poljoprivredi je dnevnica bila dve i po funte, u fabrici četiri, a u rudniku bilo pet funti i 15. Ruke su mi se raspadale, ali dobro, brate. Radio sam u rudniku deset godina, tu su me upropastili. Ličani su najbolji rudari. Preko poruke sam se oženio prvom ženom, bila je Talijanka, bilo je to 1951. godine. S njom sam stvorio petoro dece. Znam talijanski više nego engleski”.

“Drugi put sam se oženio 1985, sve po poruci. I opet nastradao.”

„Preko poruke, po poruci“, blinka mi u glavi. Da nije i tada bilo društvenih mreža. Zapravo jeste, samo usmenim putem – po preporuci!

„Izgubio sam kuću od četiri miliona funti, na žene, ‘ranio sam dve familije, eto savladale me žene.“

Džulija pokušava da ga ubedi da smanji ton.

„Džulija, Ðuka, pis, znaš kada me prekineš, da je gotovo, gubim se.“

Smenjuje se parabola misli o Čerčilu, Ruzveltu i Staljinu.

Nabraja koliko je bilo njih naspram partizana, sve po divizijama, a onda će reći: „Nisam ja nacionalista, ja sam anarhista demokrata. Protiv sam komunista jer ne mere, ne mere biti ravnopravan neko ko je lijen s nekim ko nije, ne moramo mi imati jednako, nekoga baciš na glavu, on će na noge, a onaj što je na nogama ne mere ni na jednu ni na drugu. Ja nisam nacionalista, ali sam ponosan na nas Srbe. Ne može niko biti više patriota od mene, Srbija nikada nije bila republika, niti bi trebalo, pazite u himni šta se kaže: „Srpska zemlja, bože, spasi…“

Jaoj, mislim se, samo da ne zapeva himnu. Umesto toga kaže: „Ako se Srbija svede na beogradski pašaluk, to neće biti dobro.“

Stalno gleda TV dnevnik, analizira govore političara, misli da je Šešelj nesposoban, a da je Milo Ðukanović kriv što je priznao Kosovo i ljut je što ovi ‘oće veliku Albaniju i što koriste Skadarsko jezero. Pazite ovo, ja Ratka Mladića ne volim, ni Karadžića.

A onda kreće o brigama koje čekaju Tursku, o brigama koje čekaju Srbe i Hrvate, kako će Kosovo biti autonomija i tu nema spasa.

„Šta radi taj Pupovac, on je pravi komunista, već je trebalo da diže ustanak, našlo bi se tu ljudi, čak i ovaj Šešelj ludi, a ovako će biti beogradski pašaluk, a valjda neće biti ni velika Hrvatska.“ Opet peva: „Da li je Sava znala koliko je Srba progutala.“

Vama se opet ratuje, vičem dva puta da me dobro čuje.

„Uzeli su mi dušu ratovi, rudnik i žene.“

Zabrinut je za opštu situaciju.

„A sada se nešto kuva gadno, da ti ja kažem. Nas samo mogu Rusi spasti, mogu malo i Englezi, sada se oni mešaju između Ukrajine i Rusije. Nađi ti nekog da neće reći Velika Britanija, pa što ne bi rekli velika Srbija.“ Sad je već bilo previše, spremamo se za odlazak.

„Znaš šta mi je želja, sada ti kažem, Marko, a i tebi, mladiću, želja mi je da mi pevaju „Marširala, marširala kralja Petra garda“, i počinje da peva na sav glas: „Korak ide za korakom, a ja junak pred barjakom…“

Strahujem da će Džulija da se onesvesti.

Dok izlazimo, čuje se: „Boj se bije, bije, zastava se vije za slobodu Srbije“.

Piše: Aleksandar Đuričić (Tekst je prvobitno objavljen u srpskom izdanju magazina Newsweek, 2016. godine. Preuzeto uz odobrenje autora.)

Advertisement