Connect with us

Srbija

INTERVJU, DEJAN TIAGO STANKOVIĆ: Problem Srbije nije u nama iz dijaspore, već u budalama na vlasti!

Published

on

Ova 2020.godina samo što je prevalila pola, dosta čudnovatog puta, a među književnim sladokuscima se već nazire jedan naslov po kome će se pamtiti literarna sezona…„Zamalek“, autora Dejana Tiaga Stankovića, priča je iz srca Kaira, u kojoj se mešaju ovozemaljski i zagrobni život, ujedno i novo delo autora koji je već raspalio maštu čitalaca zbirkom pripovedaka „Odakle sam bila, više nisam“ i romanom „Estoril“.

Osim što uzbudljivo piše, Taigo je sam po sebi uzbudljiv tip. S njim je dobro ići u provod. A taj provod može da bude i u njegovoj kuhinji. Za šporetom je vrlo vešt. Završio je arhitekturu, kojom se nikada nije bavio, spisateljski zanat usavršio je u Portugalu, prevodeći na portugalski Andrića, Dragoslava Mihailovića i još mnoge majstore, a na srpski Saramaga.

Piše na oba jezika. Tiago hoda dvosmernom ulicom. Trenutno živi u Lisabonu. A doneo nam je priču iz Kaira. 

Šta ima u Kairu, a nema u ostatku sveta?

-To je dosta filozofsko pitanje. Šta god da kažem, ili ne kažem, istina je. Najbolje da odeš da proveriš sam.

Kako se iz Lisabona vidi Srbija, ovih dana?

-Kad se bude podvukla crta posle epidemije i krize koja će je pratiti, kladim se da će u konačnom zbiru izgubljenog – života, radnih mesta, biznisa, novca i ljudskih sloboda – Srbija proći gore od većine sličnih država, jer niko nema tako nesposobnu i bezobzirnu vlast. Možda Brazil, jer je i tamo ozbiljno poremećen čovek predsednik.

Na početku pandemije predsednik se, pošto se posvađao s kim je mogao, na kraju podžaftario i sa dijasporom. Optuživao nas je da smo u Srbiju doneli koronu, da se naši vraćaju iz inostranstva jer u zemlji imaju džabe lečenje. A u zemlju su se zbog epidemije vratili samo ko je morao: sveži iseljenici, koji se nisu snašli, izgubili su posao ili su studenti

Šta autor romana ‘Zamalek’ smatra – Ima li nama leka?

-Ja sam pisac, i to istorijskih romana. Nisam vidovnjak, ali nedavno sam čitao zapise iz vremena uvođenju prve železnice u Srbiji. Piše: „Radikali su pokušavali da miniraju konvenciju bacajući sumnje na tarife korišćenja železnice, da je Srbija „ujedanput postala austro-ugarski ekonomski vazal“, ali je kasnije dokazano da ni u tome Srbija nije ni na koji način bila oštećena. Pašić i drugovi su toliko uznemirili „gunjac i opanak“ da se rasprava u skupštini svela na pijačarski nivo.” Strani posmatrači su te 1880. ocenili da u Srbiji „još nije bio stečen evropski kulturni mentalitet lojalne džentlmenske borbe, i to je bila jedna od smetnji za ispravno sprovođenje parlamentarnog života“. Ili: „Dok su u opoziciji, radikali su kritikovali vlast da otima od naroda, a kad su se dočepali vlasti – njihovoj pohlepi i zloupotrebama nije bilo kraja. Lični interesi su prvenstveni i kod jednih i kod drugih, zato se zaista nemamo nadati boljitku u budućnosti.“ Sve je to iz 1880. Šta ti misliš: Ima li leka?

Nema, ali biće. Da li je i pre ove 2020 godine, koju žargonski možemo da nazovemo „vreme čuda“, postajao je neki jaz, ili nerazumevanje ili bog te pita šta, između ljudi koji žive u „matici“ i vas iz “dijaspore“?

-Na početku pandemije predsednik se, pošto se posvađao s kim je mogao, na kraju podžaftario i sa dijasporom. Optuživao nas je da smo u Srbiju doneli koronu, da se naši vraćaju iz inostranstva jer u zemlji imaju džabe lečenje. A u zemlju su se zbog epidemije vratili samo ko je morao: sveži iseljenici, koji se nisu snašli, izgubili su posao ili su studenti.  

Ja mislim da problem nije u dijaspori, nego jer je vreme budala na vlasti. Nema jaza ni razdora među dijasporom i maticom, to je isti narod. Ja imam silne teorije o srpskoj dijaspori. Mislim da je to jedan jako dobar deo našeg naroda. Uspešni su ne zato što su pametniji nego zato što žive u sređenim društvima. Taj režim, koji kuka na dijasporu, je ljude i oterao iz zemlje. I sad dobrim delom živi od naših doznaka.  

“ZAMALEK”: Nova knjiga Dejana Stankovića obeležila sezonu u Srbiji

U poslednjem talasu odliva, koji neprekidno traje već 30 godina, zemlju su napustili mladi i snažni, obrazovani i stručni, oni koji bi trebalo da je grade i razvijaju. Oni sad, kao neku alimentaciju, šalju pare i dolaze u zemlju kao turisti, i troše, pomalo i ulažu. Nisu to neki ogromni projekti, jer smo svi utvrdili da naša postojbina ipak nije plodno tlo za investicije, uvek se nađe neko da te opljačka.

U poslednjem talasu odliva, koji neprekidno traje već 30 godina, zemlju su napustili mladi i snažni, obrazovani i stručni, oni koji bi trebalo da je grade i razvijaju. Oni sad, kao neku alimentaciju, šalju pare i dolaze u zemlju kao turisti, i troše, pomalo i ulažu. Nisu to neki ogromni projekti, jer smo svi utvrdili da naša postojbina ipak nije plodno tlo za investicije, uvek se nađe neko da te opljačka.

Odakle potiče reč dijaspora?

-Dijaspora. Reč je grčka, zvuči kao kožna bolest, znači rasejanje, razbacivanje semena, a koristi se za pripadnike jednog naroda koji žive udaljeni od matice. Ja bih za nas rekao pre da smo presađeni nego rasejani.

DIJASPORA JE AKTIVNO SOLIDARNA: Dejan Tiago Stanković

Kako se osećaš kao „dijasporčanin“?

-Jako je udobna pozicija kad imaš dve zemlje i uvek možeš da biraš. Imaš mesto gde si se naučio da živiš, i jedno koje te sekira i gde voliš da odeš. Ja budem u Beogradu po nekoliko meseci godišnje, takav mi je posao, nikada se neću odvezati od Srbije, tamo mi je jezik, glavna publika, nikad stranci neće tako da me vole. Ali, pripadam dijaspori. I zaista, puno me čitaju u dijaspori, a bogami dosta mi se tu ljudi i našlo u pronalaženju kontakata i promociji knjiga po svetu. Dijaspora je, odgovorno tvrdim, aktivno solidarna.

E, sad, pitanje je čija sam dijaspora. Kad sam otišao iz zemlje, bio sam Jugosloven. Posle su me uverili da sam srpska dijaspora. A onda sam jednom usred rata, početkom 90-tih, konkurisao za posao novinara u BBC svetskom servisu na našem jeziku.

Kako je to izgledalo?

-Otišao sam na razgovor u Bush House. Pisali smo vesti, čitali ih u mikrofon, prevodili, i na kraju imali test opšte kulture. Stavili su Englezi nas nekoliko kandidata u jednu sobu oko stola, podelili nam svima isti test i otišli. Računaju, nećemo da prepisujemo, konkurencija smo jedni drugima. I tu su se zeznuli. Sve smo isprepisivali jedni od drugih i na kraju predali Englezima identične odgovore. Sve tačno.

POGLED UDESNO: Dejan kao gostu u “24 minuta” kod Zorana Kesića

Iako je to bilo u sred rata, iako nas je bilo iz svih zaraćenih plemena, iako smo se možda čak i mrzeli, i ako smo bili nezaposleni i siromašni, skoro pa izbeglice, i jedni drugima direktni konkurenti, naša iracionalna potreba da opstruiramo sistem, prevagnula je. A možda je bio i neki drugi razlog, ne znam, što više mislim to mi je manje jasno, ali znam da o posledicama nismo razmišljali. I niko nije dobio posao. Makar ne niko od nas, dobio je neko koga su već imali, a konkurs je bio formalnost. Dali su nam pare za kartu za metro i po sendvič sa sirom. A ja sam odlučio da sam ipak jugoslovenska dijaspora.

Kako ti se desio jedan od najboljih naslova kada su priče u pitanju:„Odakle sam bila, više nisam.“?

– To je naslov priče i moje prve zbirke pripovedaka. Nisam ga izmislio. Godinama sam prevodio po sudovima protiv izgrednika s naših strana koji se nađu u Portugalu. Često su to bili Romi bez papira. Kada bi ih pitali odakle su, rekli bi da su rođeni u Jugoslaviji, ali da ne znaju u kojoj tačno republici: „Ja sam Cigan, ne mešam se ja u politiku“. Tako vlasti nikad nisu znale gde da ih deportuju, pa su ih puštali. Jednom sam, posle suđenja, pitao jednu Romkinju da mi ipak kaže odakle je, da neću nikome reći: Rekla mi je: “Odakle sam bila, više nisam.“

ODAKLE SAM, I DALJE JESAM: Dejan Stanković i pogled na portugalsku prestonicu

Nikada neću biti Portugalac, nisam baš mnogo ni zainteresovan, dovoljno je da umem da odigram ulogu kad zatreba, i da se u Lisabonu osećam kao kod kuće, jer jesam kod kuće

Odakle si Ti?

-To je u 21. veku prevaziđeno pitanje. Sada je pitanje gde se osećaš komforno. Imam nekoliko gradova u svetu gde imam dosta prijatelja, i tamo se osećam udobno. Najbolje u Beogradu, jer najviše prijatelja imam. Ja još uvek jesam odakle sam bio, ali ne potpuno. Vesterizovao sam se. Navikao sam da živim u zemlji gde važe zakoni, gde dnevna politika nije preterano bitna, gde vlast pazi na svoje građane, gde se ljudi izuzetno trude da izbegnu konflikt i da budu ljubazni jedni s drugima. Ali nikada neću biti Portugalac, nisam baš mnogo ni zainteresovan, dovoljno je da umem da odigram ulogu kad zatreba, i da se u Lisabonu osećam kao kod kuće, jer jesam kod kuće.

Razgovarao: Aleksandar Đuričić Foto: Privatna arhiva, Facebook, Wikimedia

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement