Connect with us

Istorija

BURNI ŽIVOT NESUĐENOG SRPSKOG NOBELOVCA: Pekićev put kojim se ređe ide ili kako je robijaš dobio Ninovu nagradu

Published

on

Ovih dana se navršava 90 godina od rođenja Borislava Pekića, velikog srpskog pisca, što je prilika da se podsetimo njegovog uzbudljivog života koji bi i sam mogao da bude predmet nekog bestselera ili blokbastera.

Njegovo prvo književno ime bilo je Adam Petrović. Tako je potpisao prvu priču koja je izašla u časopisu “Vidici”. Posle ju je objavio u knjizi “Vreme čuda”.

To je bio početak, a impozantna književna karijera završila se kada su mu lekari, u 62-drugoj godini, rekli da mu je ostalo još šest meseci. Samo je odmahnuo rukom. Prognoza nije bila tačna – ostalo mu je još samo mesec dana. Poslednje tri nedelje je ćutao, nije hteo da priča ni o bolesti, ni o bilo čemu, samo je gledao filmove, naročito kaubojske.

Dok je bio u Beogradu, stanovao je u jednoj maloj, slepoj ulici, na Vračaru, koja danas nosi njegovo ime. Ima i spomenik na Cvetnom trgu. U rodnoj Podgorici nema skoro ništa, osim neke table na ulazu gde je neko vreme živeo.

Punoletstvo i odmah zatvor, onaj politički

Jedan od najznačajnih domaćih pisaca Borislav Pekić rođen je u glavnom gradu Crne Gore 1930. godine. Njegov otac, kao sreski načelnik, svake dve-tri godine dobijao je premeštaj, pa su živeli u Podgorici, Kninu, Bečeju, a pred sam rat na Cetinju, gde je išao u školu. Kada se zaratilo, otac Vojislav, borac za ujedinjenje Srbije i Crne Gore, bio je proteran iz Crne Gore.

SIN SRESKOG NAČELNIKA: Pekića je kao dečak često selio sa porodicom

Došli su u Bavanište, kod Pančeva, odakle je njegova majka. Tamo je Borislav na bakinom imanju proveo rat. Bio je jedinac, okružen svom roditeljskom pažnjom. A posle rata usledilo je pet paklenih godina za celu porodicu, od 1948. do 1953, koliko je Borislav bio u zatvoru, kao član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije Savez demokratske omladine Jugoslavije.

Škola ga nije mnogo zanimala. Često je umesto na časove u gimnaziji odlazio na Kalemegdan da bi čitao ono što ga zanima, a vraćao se kući na vreme kada bi se završavala nastava. Nije mu bila bitna ta istorija gde su se učile samo partizanske ofanzive i svi ti lažni podaci, književnost iz koje su bili izbačeni Dučić, Crnjanski i mnogi drugi. I u zatvoru je neprestano čitao, kada je mogao.

ILEGALAC KOJI JE POSTAO PISAC: Pekić proveo pet godina u komunističkom kazamatu

U Nišu, gde je disciplina bila malo snošljivija, uzimao bi po naramak knjiga koje bi za nekoliko dana pročitao. O tame je svedočio tamošnji bibliotekar sa kojim se Pekić sprijateljio. Bio je opsednut čitanjem. Počeo je rano da čita, već sa pet godina. Voleo je stripove Flaš Gordona, a i Paju Patak, i avanturističke romane. Aleksandra Dimu a posebno roman “Grof od Monte Krista” i “Tri musketara”. Sa 11 godina čitao je Dostojevskog.

Svi poroci na broju

Voleo je klasičnu muziku i redovno je išao u operu. Tada se za karte čekalo po celu noć u redu. Drugovi su se smenjivali da bi mogli da dođu do ulaznica. Filmovi su uglavnom bili ruski ili domaća propaganda. A kada dođe neki strani film, opet se čekalo u redu.

Želeo je da bude arheolog. Voleo je i da se kocka, dok je studirao. Kockali su se u pasulj. Umesto žetona – pasulj, a ko izgubi vodi na piće. Smatrao je da to što se dobije na kocki mora odmah da se potroši, nikako nešto korisno da se uradi s tim. Kad je radio na filmu, onda su to bile i neke veće sume novca, igrao je u početku preferans, a posle poker, uglavnom je dobijao. Bio je dobar kockar. Nije voleo rulet, nije mu se dopadao jer nije mogao na to da utiče. A kad je počeo ozbiljno da piše, batalio je kocku. Sport ga uopšte nije zanimao. Kad neko kaže: ’Ljudi treniraju da bi bili fit’, on bi pitao: ’Fit, a za šta?’

Pušio je mnogo, dve kutije dnevno i znao je da ga čeka rak pluća. Čak je otprilike znao i godinu, u njegovim dnevnicima stoji da ima velike planove, ali samo do 60.godine, a umro je sa 62. Tu tuberkulozu, za koju kažu da se nikad ne izleči, samo se zaleči, dobio je još u zatvoru. Išao je na kontrole, ali kancer bronhija je vrlo podmukao jer se ne otkrije dok ne bude kasno.

Voleo je alkohol. Pio je viski kad je imao para, a dok je živeo u Beogradu, obično neki vinjak ili rakiju. Uglavnom neko žestoko piće, nije mu prijalo vino, ni crveno ni belo, jedno mu je stvaralo kiselinu, a drugo nije voleo. Sve je intenzivno radio, pa i pio, ali je dobro podnosio alkohol, takav mu je bio organizam – pije dosta, ali se ne napije.

Idem u inostranstvo da pišem, ne da radim

Kad se udavala za Borislava njegova supruga Ljiljana je dobila savet od bližnjih: „Verovatno nećete imati novca, verovatno će ti biti teško, ali sa njim ti sigurno neće biti dosadno, a dosada je ono što ubija svaki brak.

Prvi posao mu je bio u “Lovćen filmu.” Neposredno pošto se oženio, ova filmska kuća raspisala je anonimni konkurs, poslao je pet sinopsisa i dobio je dve prve nagrade. Tako je počeo da radi, kao dramaturg “Lovćen filma”. Nije to dugo trajalo, možda tri godine, ali taj njegov prvi posao je bio veoma prijatan, ležeran, upoznao je mnoge reditelje i glumce.

Život mu je bio pun iznenađenja i prijatnih i neprijatnih, ali nije bilo rutine. Kada su odlučili da napuste Beograd, Jugoslaviju, razmišljali su gde da odu – u opciji je bila Afrika, mislili su da u Evropi plata njegove žene, arhitektice neće biti dovoljna za život. Onda je na tapet došla Nemačka, Ljiljana je znala jezik, a on je imao ponudu za ’Dojčevele’, ali nije mu se dopala ta ideja. Govorio je: ’Idem u inostranstvo da pišem, a ne da radim.’ Ipak je na kraju to bila Engleska.

ŽIVOT U DOBROVOLJNOM IZGNANSTVU: Sa suprugom u Veneciji 1961.godine

Petnaestak dana pred put, negde u belu zoru, u pet sati, milicija mu je pozvonila na vrata: ’Došli smo po pasoš Borislava Pekića’. Bio je to grom iz vedra neba. Nisu očekivali, jer su i pre putovali. Nadao se da će to da se reši za mesec dana. Supruga je otišla sa kćerkom jer je tamo već čekao posao i živele su bez njega skoro godinu dana. Pasoš su mu vratili tek posle NIN-ove nagrade, 1970. godine.

Fioka za rublje stare usedelice

Bio je studiozan u svemu. Kada su došli u London, krenuli su da traže kuću, skupljali su prospekte raznih agenata, on je to sistematično pregledao, pravio program, i onda su uveče, po dva-tri sata lunjali Londonom, podzemnim železnicama, autobusima, i na kraju su našli lepu kuću blizu Vembli stadiona. Tada je odlučio da žrtvuje tri meseca da ne piše ništa, samo da sređuje, usledilo je farbanje, malanje, hoblovanje, rušenje, sve moguće. U Beogradu nije znao ni ekser da ukuca, a tamo je svašta naučio.

Nije voleo nikakve društvene obaveze. Ako mu kažu: “Treba večeras da idemo kod nekog”, odmah usledi: “E, večeras ne mogu nigde, već imam plan”. Kad napomenu: “Za 15 dana treba da idemo na neku slavu”, onda samo pogleda: “Otkud znam da li ću tada biti raspoložen za to.”

U Londonu nisu imali nikakvu pomoć u kući, pa su supružnici podelili poslove, ona nije volela da briše prašinu, a on nije dobro video da bi mogao da usisava. Mrzeo je prašinu i uvek je u džepu nosio krpu za brisanje. Inače, teško se prihvatao kućnih poslova.

JEDNOM DISIDENT, UVEK DISIDENT: Bora Pekić na demionstracijama 1990-tih

Nije mogao da radi ako je znao da je čak i u nekoj drugoj sobi nered. Moralo je sve da bude pod konac. Govorio je da nered u kući ili na stolu prouzrokuje nered u glavi.

Leta 1984. godine Pekićevi su bili na letovanju u Istri, a svoj stan u potkrovlju stare i lepe kuće na Belgraviji ustupili su Predragu Palavestri i njegovoj ženi. Bio je to tesan prostor na mansardi, gde su Ljiljana i on spavali u dnevnoj sobi, na krevetu na rasklapanje. Pisaći sto i priručna polica s knjigama bili su u maleckoj, pomalo zagušljivoj sobi, u kojoj nije bilo mesta ni za ležaj na kom bi se čovek mogao ispružiti. „Uredna kao fioka za rublje stare usedelice“, piše Palavestra u izdanju “Drugi o Pekiću”, „sređena poput apoteke gde je sve na dohvat ruke, sobica je pre ličila na kućni oltar, kriptu ili molitveno svetilište isposnika, nego na prostran skriptorij gde su nastajale gigantske književne građevine”.

Bez nekadašnjih bašta gde je mogao da gaji cveće, Pekić se brzo navikao na tu novu kapelicu, za čije su korišćenje bile potrebne posebne upute.

Kako pisati kad si u Vizantiji?

Pisma koje pisao Predragu Palavestri je potpisivao onako kako su ga zvali samo ukućani i najbliži prijatelji – Vaš Duško. Ime Duško dobio je na znamenju (ime koje se detetu da kada se rodi i nosi ga do krštenja). Tako su ga kasnije zvali školski drugovi, intimni prijatelji, porodica, a i Ljiljana.

Obožavao je mačke i govorio da životinje nisu idioti kao ljudi, da su mačke vične visinama. Toj londonskoj je bilo ime Mačak, u izvesnim varijantama i Atila – bič božji. Smatrao je da niko nema takvu: razmaženu, kapitalističku, anarholiberalističku i posedničku životinju.  

RAZMAŽENA ANARHOLIBERALISTIČKA ŽIVOTINJA: Pekić je voleo mačke

U njegovoj sobi je na stalaži iznad pisaćeg stola se nalazio radio. Tu su bile i pisaće mašine, engleski rečnici, koverte, tečnost za brisanje grešaka, lepak, kalkulator, nekoliko magnetofona, trake za snimanje, u pregradama s naznakom ’prazne trake’, selotejp, mali beli aparat za jonizaciju vazduha. U sobu gde je radio nije se ulazilo bez dogovora, nije voleo da mu se nenajavljeno upada, bez kucanja. To je valjda trauma, koja je ostala iz zatvora. On je to opisivao kao svoju ćeliju, bilo mu je važno da je mir i da je red. 

Toliko je bio posvećen poslu da se dešavalo da zvoni telefon, on sam kod kuće, mora da se javi a neko traži jegovu kćerku. Ona ga posle pita ko je bio, kaže: “Ne znam.”

“A što nisi zapisao?”

“A kako da zapišem kad sam ja tog trenutka bio u Vizantiji?“

Magnetofon i bašta

Dnevno mu je od štampe stizao Gardian, a nedeljom Obzerver. Obavezno je naglašavao: “Molim vas da ih po čitanju ne bacate, jer mi trebaju zbog mog Besnila – 1984.“ Naručivao je i programe televizije, jednom nedeljno. Uzimao je vrlo detaljne TV programe i tačno se znalo koliko traje neka drama ili film, ko je režirao, ko igra i onda zaokruži sve što ga zanima.

Ujutru kad ustane, doručkuje i počne da radi, a kad mu zapne, ode u baštu, plevi, okopava, nosi magnetofon sa sobom i kad mu padne nešto na pamet, izdiktira u magnetofon. Posle ručka se odmori, pojede neki sendvič i onda nastavi do uveče, večera i počinje gledanje televizije. Malo bi gledao, malo čitao i sve vreme bi beležio, beležio, beležio… Sve je zapisivao iako je imao fantastično pamćenje. Nije imao nikakav odnos prema hrani.

A tek kupovina, to ga uopšte nije zanimalo.

PORODIČNI ČOVEK: Pekić sa ćerkom

Jednom su bili u Parizu mesec dana i on je odmah uzeo njihov vodič – šta sve morate da vidite od znamenitosti, a bio je između ostalog zaluđen i istorijom, pa su danima išli po grobljima, muzejima, iskopinama… U nekom trenutku, kad je Ljiljani dosadilo, pitala je: ’A hoćemo li videti neku robnu kuću, nešto što me zanima?’ ’Oćemo.’ Onda ona uđe u neku prodavnicu, a on stoji ispred, čeka i puši.

Uvek je nosio jedne iste stvari, samo su se kupovale nove, kad se stare pohabaju. Za kuću džins, napolju odela. Dešavalo se da joj da jednu papuču, koja je pocepana i kaže: ’Takvu mi istu kupi’.  

Najveća relaksacija u Londonu bila mu je bašta, sve što je radio bilo je intenzivno. Pošto nije znao ništa o baštovanstvu, odmah je kupio enciklopedije, pretplatio se na časopise, išao po sajmovima cveća, a posle su imali i svoju baštu, pa staklenu baštu, koja se grejala, ventilirala, a noću je ustajao da mu se slučajno ne smrznu biljke. Postao je stručnjak i za to. Jedno vreme, kad su bili u nekoj finansijskoj stisci, razmišljao je da počne da proizvodi neke rasade. Srećom, to se nije desilo.

Voleo je tehniku, neopisiva je radosti kad je kupio prvi magnetofon, posle neku pisaću mašinu sa italik slovima koja je koštala kao tadašnjih pet dobrih plata. Ogromna je razlika bila kada je sa mašine prešao na kompjuter. “Zlatno runo” je sedam puta prekucavao. To je 3.500 strana, ručno prekucanih sedam puta na mašini, sve sam, jer u Londonu nije imao nikog ko bi mu kucao. To je bio ogroman fizički rad, imao je problem sa artritisom zbog tog kucanja.

Kad je kupio kompjuter plašio se da li će da pogoditi ritam, jer je na mašini kucao dosta jako. Nikada nije čvrsto spavao, stalno je ustajao, zapisivao, govorio je da nije siguran da li spava kad je budan, ili je budan dok spava. Bio je preokupiran svojim delima i temama, pa i dok je spavao njemu je mozak radio i dešavalo se da je neka rešenja koja su ga mučila nalazio ujutru kad ustane. Pored kreveta je imao stalno beležnicu i olovku. Jednu dramu je sanjao i kad je ustao napisao je komad u cugu “Kako zabavljati gospodina Martina”, koji se igrao u Narodnom pozorištu.

Kako su Kiš i Kovač ipak pročitali Pekića

Intelektualne rasprave, verbalno viteštvo između Kiša, Pekića, Kovača bili su praznik za odabrane, a njihove dogodovštine su se prenosile s kolena na koleno. Urednik u Bigzu Radoslav Bratić svedoči kako su se Kiš i Kovač, uzgred, hvalili da ništa u životu nisu pročitali od Pekića.

„Danilo nam je ispričao kako ga je Bora posetio u Dubrovniku. Na prvom spratu hotela ’Argentina’ dođe Pekić ispred odškrinutih vrata sobe, unutra sede Kiš i Kovač. Peka iz torbe izvadi “Gubelkijana”, ubaci unutra i zaključa vrata, jer se u bravi spolja nalazio ključ. Tada im saopštava da će biti pušteni napolje tek kada naglas pročitaju knjigu koju su dobili. Njihovo pogađanje nije vredelo. On se namesti u fotelju ispred vrata kako bi mogao da ih kontroliše. Morali su naizmenično glasno da čitaju pasus po pasus romana. Tamo gde bi preskočili deo – pisac ih je opominjao i vraćao, jer je dobro poznavao svoje delo. Trajalo je to nekoliko sati; tek kada su završili – bili su oslobođeni iz privremenog zatvora.“

Tokom londonskih godina znao je da kaže: „Nedostaje mi naročito poneki od mojih prijatelja. No nikad svi zajedno, da bih mogao kazati kako mi nedostaju prijatelji. Uvek samo po jedan od njih. Ne, dakle, prijateljstvo, već ovaj ili onaj prijatelj, koji nikad nije isti. To vam je kao kad prema raspoloženju birate muziku. Jednom vam treba Mocart, drugi put Betoven. Jedan drugog ne mogu zameniti. A niti jedan prijatelj drugoga“.

Možemo li da pređemo na Vi

Predrag Palavestra u svojim sećanjima na Pekića tvrdi da je bio mnogo neposredniji i prisniji sa svojim prijateljima iz burnih đačkih dana nego u književnim krugovima, „gde je napadno i izveštačeno održavao distancu otmene pristojnosti na uljudnom odstojanju.“

Mnogima se, čak i u najbližem krugu, uvek obraćao sa ’vi’ i toga se kruto držao i kada bi posle jakog pića popustile druge stege i ograde. Kada smo jednom 1983. godine zajedno putovali”, piše Plavestra,“ iz Londona u Lankaster da kod Dušana Puvačića provedemo nekoliko dana u gostima i obiđemo jezera u Lejk Distriktu, našli smo se u zakazano vreme na železničkoj stanici ’Hjuston’ i stali u red za izlazak na peron.

NA VI I SA NAJBLIŽIM PRIJATELJIMA: Pekićevu igru svi su prihvatali

U jednom trenutku, usred razgovora, onako visok i šiljat, on mi se blago priklonio na uho i tiho šapnuo: ’Molim vas, budite tako dobri pa mi pričuvajte ovo mesto i stvari dok se ne vratim, jer ću se inače ovde sada usrati.’ Isto tako zvanično obraćao se i Mihizu, s kojim je u tesnom prijateljstvu proveo više od pola života i kome je uvek prvom davao na čitanje svoje rukopise.

Svi njegovi književni prijatelji poštovali su tu njegovu igru. U nekrologu, koji je posle Pekićeve smrti objavljen u Politici, Slobodan Selenić se osvrnuo na taj odnos među ljudima koji su se voleli i uvažavali:

’Bili smo prijatelji dugo i ja znam da sam Boru veoma voleo (kako je lako bilo voleti ga!), a nikada nismo prešli na ti. Ne znam zašto je to odgovaralo Bori, ali ja sam rado istrajavao na ovom, kod nas neuobičajenom oslovljavanju među prijateljima, stavljajući tako svima do znanja da razgovaram sa gospodinom. Bora je bio gospodin, pravi, bez napora i ne hoteći to, kao neki osiromašeni plemić kraljevskog porekla o kome nikada i nikome ne govori.’

Svetlanu Velmar Janković Pekić je svagda zvao ’gospođo Svetlana’, ali je, na opšte čuđenje, govorio ’ti’ pesniku Miodragu Pavloviću, poslovično poznatom po neprijatnom ophođenju, neljubaznosti i hladnoj uzdržanosti. Kada ga je Pavlović posećivao u Londonu i odsedao kod njega u gostima, nijedan prozor u kući se, zbog straha od promaje, nije smeo otvoriti, iako su i Pekić i njegova supruga uvek mnogo pušili. Kada je iz Francuske kod njih dolazio Kiš, nabavka duvana i viskija bi se udvostručila.“

Kafanske suze za Danilom

A sa Kišom je znao da razgovara od osam uveče do osam ujutru, i nisu pričali o knjigama, jer su im bile „dosadne i odvratne“. I nedovoljne. Pekić o tome piše:

„Poslednji put smo opet bili sami, kod mene u Beogradu. U mojoj ćeliji, mome azilu. Uvek slučajno, uvek na nekom raskršću, uvek u nekom prolazu i uvek s osećanjem da je to naš poslednji susret. Noć je. Naše je vreme, obojica smo bića mraka. I puna je mesečina u koju se nadam. Jer Mesec je moj… Na kraju, u bunilu buđenja, pa i stida koju svaka ispovest podrazumeva, jedan od nas je rekao: ’Možda ne boli život. Možda boli saznanje da se ne vodi na pravi način’. Drugi je rekao: ’A možda je baš to – život’.“

Kada je umro Kiš, negde u predvečerje 15. oktobra 1989, javio se Pekić telefonom svom prijatelju i uredniku Radoslavu Bratiću i ridajući saopštio mu tužnu vest. Tog dana i te noći proveli su 14 sati po kafanama. Sve vreme su pričali o Danilu i sve vreme im nije falilo suza. Na kraju su završili u Klubu književnika. Što je više pio (a pio je kao kozak, to kaže Mihiz) – Pekić je bivao sve duhovitiji. U jednom trenutku u Klub ulazi Jaša Grobarov, poprilično nakresan. Prišao je Bori i ustremio se na njega: „Sram te bilo, trebao si ti da umreš a ne Kiš koga sam toliko voleo.“ Pekić mu je bez razmišljanja odgovorio: „Dragi Jašo, ja sam već odavno mrtav – samo ti to ne znaš.“ Grobarov je ostao bez reči, okrenuo se oko svoje ose i izašao.

Obračun sa Šešeljem u Rakovici

Tri godine pred smrt, sa još 12 intelektualaca, obnovio je Demokratsku stranku, pa je vrlo brzo postao i član Glavnog odbora DS-a. Godinu pre konačnog odlaska, te 1991. bio je kandidat demokrata za narodnog poslanika, a u beogradskoj opštini Rakovica protivnik mu je bio Vojislav Šešelj, koji ga je porazio.

OBNOVIO DEMOKRATSKU STRANKU: Sa Skupštine DS 1990.godine, Pekić peti s desna

Ima jedna priča koja je dosta dobra ilustracija Pekićevog karaktera. Na prvim opozicionim demonstracijama u Beogradu, 13. juna 1990. godine, predvodio je kolonu od nekoliko hiljada ljudi koji su došli do zgrade Skupštine u Kralja Milana. Svi su posedali na asfalt jer je policija zaustavila saobraćaj. Tada su se iz pravca „Londona“ pojavila luksuzna kola, koja su se kretala velikom brzinom prema ljudima koji su sedeli. Kako se auto približavao, mnogi su počeli da ustaju u strahu da ne budu pregaženi. Borislav Pekić nije. Sedeo je u prvom redu, nepomičan prkoseći opasnosti. I pobedio je. Automobil se, jedva kočeći, zaustavio na metar-dva od Pekića koji se nije mrdnuo.

NIJE SE NI POMERIO: Pekić na demonstracijama protiv Miloševića

Nešto slično se u to vreme dogodilo dok je bio sam kod kuće. Neki čovek se javio telefonom i rekao da će da mu baci bombu u stan. Na to je Pekić hladno odgovorio: ’Pa šta čekate? Zašto gubite vreme razgovarajući sa mnom. Svršite to odmah i brzo.’  Čovek je prekinuo vezu i ništa se nije desilo.

O ljubavnicama nikome ni reči

Ljiljana mu je bila posebna strast. Đorđe Lebović je zabeležio to u knjizi “Drugi o Pekiću”. Njih dvojica su tumarali Dubrovnikom, zadovoljavajući Pekićevu opčinjenost arhitekturom, posebno starim zdanjima. Ta zanesenost dovela ih je do dvospratne zgrade svetovnog karaktera, sa tablom na kojoj je pisalo da je to lapidarij Gradskog muzeja. Tu su sreli dve devojke koje su upravo izlazile. Lebović ih je pozdravio ljubazno, zapitao kakva je to građevina, a one su sve iscrpno objasnile. Ponudile su im da zajedno razgledaju lapidarijum, što je Pekić odbio: „Spomenici mogu da pričekaju, sad imamo preča posla.“ Zahvalili su se devojkama, i krenuli prema Pločama, uz Lebovićev komentar: „Trebalo je pozvati devojke da nam prave društvo, veoma su privlačne i predusretljive.“

„Bora se odmah nakostrešio: ’Trenutno obilazimo stara dubrovačka zdanja, a ukoliko tebe zanimaju mlade Dubrovčanke, predvidi za svoje kurmaheraje neko drugo vreme.’ Nije bio nimalo uviđavan. ’Nisam mislio ništa loše’, rekoh, ’samo mogu da nam pomognu u obilasku starog grada.’ Nisam ga odobrovoljio. ’Šta bi mogle da nam pomognu? O arhitekturi znam sigurno više od njih. Tebi je, verovatno, potrebna druga vrsta pomoći, međutim, te usluge odsad moraš tražiti bez mog učešća.’ Bio je ljut, možda sa razlogom.

NERASKIDIVA VEZA: Bora sa suprugom Ljiljanom

Uvek mi je zamerao što sam nestalan i neodgovoran, baš kao i Danilo Kiš. Nikad ne zna ko su nam žene a ko ljubavnice, da li se upravo ženimo ili razvodimo, pa ga stalno dovodimo u nepriliku. To je, svakako, bilo literarno preuveličavanje, međutim, istina je da je bilo nekih neprijatnih gafova. Tako je, jednom prilikom, pobrkao moju ženu sa ljubavnicom. Doduše, zbog tog nesporazuma imao sam mnogo više neprilika nego on, ipak, zamerao mi je što sam neoprezan i neodgovoran, što potcenjujem smisao i značaj braka. I tada sam mislio, a mislim i sada, da Bora nije štitio instituciju braka uopšte, već samo svoj sopstveni brak. Bio je za svoju ženu vezan čvrstim vezama; ona je bila neprikosnovena i nije bilo tog izazova koji bi ga naveo da je povredi. To je, zapravo, bio razlog zbog kog je Danilu i meni zamerao naše slobodno ponašanje u bračnom životu. Da bih ga tog prelepog prolećnog dana u Dubrovniku odobrovoljio, rekoh: ’Ja se, zapravo, sa svojim ženama dobro slažem pre venčanja i posle razvoda. Nevolja je u tome što se teško snalazim u međuvremenu.’ Upalilo je: nasmejao se.“

Aforizam od trista stranica

Govorio je da mu je najdraža njegova knjiga “Zlatno runo” i da se njegov ukus ne poklapa s ukusom publike koja više voli “Besnilo”.

Na pitanje šta vam znači prva knjiga, rekao je: „Pa, ne mnogo, ja sam tada imao trideset pet godina, a to su godine kada vas prvi uspesi ne uzbuđuju… Piscu, kao i operskoj primadoni, bivši uspeh, ma koliko velik, malo znači. Uvek je važan onaj tekući.“

Kada mu je jednom Ljiljana rekla da bi volela da porazgovara sa jednim gospodinom koji je bio pisac, pitao je: ’Šta će ti to? Znaš jednog, više ti i ne treba. Svi su isti. Žive da bi pisali’.“

JEDAN OD NJEGOVA TRI ČITAOCA: Pekić sa Borislavom Mihailovićem Mihizom

Bio je svestan da je „težak“ pisac i za prevođenje i za čitanje. Znao je da kaže: „Dovoljan mi je samo jedan čitalac koji će me razumeti.“ U drugim prilikama je govorio da ima svega nekoliko čitalaca i da ih sve poznaje – lektorku, Mihiza i sebe. Ipak, publika je gutala njegovo “Besnilo”, “Godine koje su pojeli skakavci” su mu donele status bestseler pisca. Svaki tom “Skakavaca” Mihiz je čitao u rukopisu. Njegov verni čitalac i prijatelj, koji je govorio da Pekićev aforizam iznosi trista stranica, predložio je uredniku u Bigzu Bratiću da kaže Peki da drugu knjigu Skakavaca skrati za 250 stranica. Onda je malo zastao, razmislio i kazao: „Bolje nemoj, zeznuće te i dodati 600 stranica.“

Pisanje za fioku

Nikad nije čitao kada mu izađe nova knjiga, pogleda omot, vidi da li ima nekih štamparskih grešaka i nije dalje o tome razmišljao. Nije bio mnogo sitničav oko tih grešaka, ali posebna teškoća je bila da mu se u London pošalje prvi otisak. Baš kad je izašlo “Vreme čuda” nije mogao da veruje kakav je omot, neka prljavoroze boja, a još su pogrešili i njegovo ime, pisalo je Borisav. Malo se nervirao, ali ne preterano. I prvim izdanjem “Besnila” bio je frapiran zbog ilustracije. Ali to bi samo pomenuo i na tome bi se završilo.

Pisac najduže fraze u srpskoj književnosti, kako ga je karakterisao Mihiz, o mukama sopstvenog zanata rekao je:

„Pošto se piše malo, nedovoljno se zarađuje, a pošto se druge stvari rade, za pisanje se nema vremena i tako se stvara začarani krug.“

Kada je otišao u London niko pet godina nije hteo da mu štampa knjige u Beogradu. Dva-tri pisca su plasirala intrigu kako je emigrirao da piše za Tajms i govori na BBC-ju protiv Jugoslavije. Zbog tih glasina nisu hteli da ga štampaju, bio je predao Nolitu rukopis “Kako upokojiti vampira” i Nolit je platio avans, ali to se kod njih kiselilo, otezalo i posle dve godine su odustali. U Srpskoj književnoj zadruzi je trebalo da se štampaju njegove drame i sve je bilo složeno, ali su posle rasturili slog. “Vampir” je izašao tek 1977. godine.

Ali, što su mu više prepreka postavljali, on je više radio, pisao. Govorio je: “Sad pišem za fioku, ali to će biti objavljeno”. Tako je i bilo. Bio je to veliki stres – pisati i ne objavljivati, ali je on to stoički podnosio.

Piše: Aleksandar Đuričić Foto: Wikipedia / Facebook Borislav Pekić

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement