Vodeći sportski novinar britanskog Telegrafa Oliver Braun reagovao je na istorijsku pobedu Novaka Đokovića u Parizu i objavio tekst pod naslovom “Novak Đoković je ultimativni alfa sporta, sviđalo vam se to ili ne“, koji prenosimo u celosti:
Ako Tom Brejdi kaže da je Srbin najbolji, onda je to dovoljno za mene…
Od svih top zvezda koje su uživale na terenu Filip Šatrije, nestrpljivo želeći da posvedoče Novakovom najnovijem istorijskom uspehu, najupečatljiviji je bio Tom Brejdi.
Do svog povlačenja ove godine 45. godini starosti, sedmostruki osvajač Superbola istraživao je sve mogućnosti za pronalazak eliksira večne mladosti, propovedajući prednosti antiinflamatorne ishrane, dok je njegova karijera ulazila u 23. sezonu. Međutim, kada je Srbin osvajao svoju 23. Grend slem titulu na Rolan Garosu, najveći kvoterbek, sedeći u njegovoj loži pored Jelene Đoković, znao je da gleda možda najneuništivog sportistu od svih.
“Od jednog najboljeg svih vremena drugom”, naslovljeno je njihovo kasnije rukovanje. I bilo bi teško ne složiti se, jer je saglasnost sve veća da je Đoković, kao jedini čovek koji je osvojio svaki glavni turnir najmanje tri puta, najbolji teniser koji je ikada uzeo reket u ruke.
Kako je rekla Kris Ever, koja deli rekord sa Đokovićem po učešću u 34 finala Grend slem turnira u singlu: “U poslednjih 50 godina sam videla i proučavala svakog šampiona u tenisu. Nikada nisam videla ništa slično Đokoviću. Kombinacija mentalne, fizičke i emotivne snage koja ulazi u svaki udarac je neprikosnovena. Vreme je da cenimo ovog čoveka.”
Da bi Đoković dobio priznanja koje mu pripada, bilo je potrebno odsustvo Rafaela Nadala i Rodžera Federera u Parizu. Dok je održao sveobuhvatni šampionski govor na više jezika, zadržavajući se na svojoj filozofiji da “vizualizuje svaku stvar u svom životu, ne samo da u to veruje, već i da to oseti svakom ćelijom svog tela”, činilo se da je oduševljenje publike napokon bilo bezuslovno. I zašto ne? U šest taj-brejkova koje je odigrao na Rolan Garosu nije napravio ni jednu neiznuđenu grešku. To je nivo psihološkog oklopa sa kojim niko ne može da se izbori.
PROČITAJTE VIŠE:
Kao i uvek, Đoković je bio velikodušan u svojim pohvalama Nadalu i Federeru, objašnjavajući kako su ga oni doveli do tako neverovatnog nivoa kvaliteta i konstantnosti. Doista, jedna od najneverovatnijih statistika u sportu je da su u poslednjih 20 godina samo tri čoveka osvojila 65 od 76 glavnih titula. Ipak, sve je više dokaza da bi Đoković trebalo da bude smatran za nekoga ko je iznad svih – najveći svih vremena – ne samo zbog golih brojki, već i zbog izazova sa kojima se suočio.
U tri od poslednjih 11 Grend slem turnira, diskvalifikovan je, deportovan ili mu je odbijen ulazak zbog zabrane američke administracije za nevakcinisane strance. Kada je Đoković prošle godine proteran iz Australije pod neutemeljenom pretpostavkom da bi njegovo prisustvo moglo ohrabriti protivnike vakcinacije, Skot Morison, tadašnji premijer te zemlje, iskoristio je taj spektakl da istakne odlučnost svoje politike u vezi sa granicama i kovidom. To je bio čist politički oportunizam. Međutim, Morison je kasnije izgubio izbore, a igrač kojeg je demonizovao vratio se u Melburn 12 meseci kasnije da osvoji svoju desetu titulu.
Ljudi se na svoju štetu kače sa Đokovićem. Tamo gde bi se većina ljudi ozloglašenost osećala kao preteško breme, on koristi svaku kontroverzu kao motivaciju da se bori još žustrije. Jedva da je stigao da se suoči sa kontroverzom kada se njegov otac družio sa pristalicama Putina u Australiji, a već je lako pobedio Andreja Rubljova bez izgubljenog seta. I uprkos negativnim reakcijama koje je dobio zbog izjave u Parizu da je Kosovo i dalje deo Srbije, reagovao je samo sleganjem ramena, pobedivši svakog protivnika – uključujući i Karlosa Alkaraza, za kojeg su mnogi predviđali da će ga skinuti sa trona – i to sa lakoćom.
Iako Đokovićeva neumitna briljantnost može izazvati izvesnu dosadu, nikada je ne treba uzimati zdravo za gotovo. Tenis je sport čiji sistem bodovanja i tanke granice kažnjavaju najmanji pad forme. Sam Đoković je to sebi potvrdio tokom mračnog perioda koji je započeo leta 2017. godine, kada je, usred turbulencija u privatnom životu, izgubio od Sema Kverija na Vimbldonu, Denisa Istomina u Melburnu i Dominika Tima u Parizu. Ali Đokovićeva tvrdoglavost osigurala je da se vrati na vrh kao još neustrašivija sila.
Njegova izuzetnost ne leži samo u činjenici da ima bolji skor od Federera i Nadala, već i u njegovom iskustvu sa publikom protiv sebe u gotovo svakom finalu u kojem je igrao. U tri finala Vimbldona protiv Federera, atmosfera je bila toliko naklonjenija Švajcarcu, kao da se igralo u centru Ženeve, ali ipak, Đoković je pobedio svaki put, vraćajući se posle dve meč lopte 2019. godine. “Nerealno”, rekla je Viktorija Azarenka posle treće Đokovićeve titule u Parizu. “Najveća mentalna snaga ikada viđena kod bilo kog sportiste.”
Još uvek je moderno napadati Đokovića prigušenim pohvalama, žudeći za raskošnim udarcima Federera ili prštavim top-spin forhendima Nadala. Ljubav prema tom kraljevskom dvojcu može biti izuzetno tribalna, plemenska, i to sa dobrim razlogom, s obzirom na to da su obojica bili mnogo posvećeniji pravilima diplomatske pristojnosti, nego što je to Đoković ikada bio. Međutim, figura koju su sve više gledali kao trećeg čoveka triopola, sada zauzima svoje mesto kao ultimativni alfa sporta. Ako je njegova izuzetnost dovoljno impresivna za nekoga Brejdijevog pedigrea, onda bi trebalo to da bude i za nas.
POVEZANE TEME:
MOĆNA PORUKA NOLETA JOKIĆU: Evo šta je poručio Džoker Džokeru, najveći najvećem! (FOTO)
Izvor: Serbian Times
Foto: Printscreen Twitter @BleacherReport
