Chicago, IL
59°
Partly Cloudy
6:08 am7:31 pm CDT
Feels like: 57°F
Wind: 9mph ENE
Humidity: 47%
Pressure: 29.99"Hg
UV index: 3
11 am12 pm1 pm2 pm3 pm
61°F
61°F
61°F
63°F
63°F
TueWedThuFriSat
66°F / 61°F
68°F / 48°F
57°F / 46°F
54°F / 45°F
52°F / 41°F

Published 12 months ago

By Antonije Kovačević

BOGDAN JE U NEMAČKOJ POČEO ŽIVOT OD NULE I USPEO: Danas režira velike predstave u Berlinu, na nemačkom jeziku – koji je naučio kad je doselio

U moru priča koje liče jedna na drugu, izdvojila se jedna, vredna da jednog dana bude ispričana na „daskama koje život znače“. Priča o životu koji je doživeo jedan pravi pozorišni zaplet, zbog koje će mnogi doživeti katarzu, još uvek čeka završnu reč reditelja i svoj rasplet.

Našeg sagovornika smo pronašli u Berlinu. Bogdan Janković, reditelj iz Novog Sada, pre sedam godina je odlučio da promeni “scenografiju” i dugogodišnje poslovno iskustvo primeni u svakodnevnici. Svoj život, kao kakav pozorišni komad, režira u tuđoj zemlji, na stranom jeziku, naoružan strpljenjem i sa jasnim ciljem – da porodici i sebi omogući „happy end“.

U želji da vam prenesemo njegovo iskustvo i dobijemo mogućnost da odlazak iz zemlje sagledamo iz ugla jednog umetnika, potražili smo Bogdana i našli ga u gradu gde se mogu sresti ljudi sa svih meridijana, različitih kultura, nasleđa i jezika.

Bogdane, do sada smo čuli mnoštvo različitih priča o odlasku iz Srbije. Šta je prethodilo tvojoj odluci da se sa porodicom doseliš u Nemačku?

-To je zapravo bila ideja moje supruge Marije, ona je dala predlog a ja sam to shvatio kao poziv u avanturu, u nešto nepoznato što bi me izbacilo iz zone komfora i obogatilo moje životno iskustvo. To je bio prvi impuls i razlog da pristanem na odlazak, obzirom da sam već počeo da gradim karijeru i imao predstave sa kojima sam ušao u Narodna pozorišta. Karijera je tada krenula uzlaznom putanjom a onda, nakon što smo dobili drugo dete, kao grom iz vedra neba, supruga je počela da razmišlja o budućnosti u Nemačkoj. Sada kad razmislim, ja sam tada to prihvatio iz neke naivne, čak možda i dečije znatiželje da vidim šta se dešava negde drugde. Kako sam zbog posla često putovao, upoznajući ostale pozorišne ansamble i radeći sa drugim ljudima, u meni se sve više rađala želja da nastavim da upoznajem nove krajeve i ljude. To je doprinelo odluci da podržim ideju supruge. Odluka je doneta bez ikakve matematičke konstrukcije, kao što to uglavnom biva.

Šta reč „odlazak“ znači za jednog umetnika? Ti za sobom nisi ostavio samo porodicu i prijatelje, od čega se umetnici rastaju pri odlasku?

-Umetnici gde god bili nose svoj svet sa sobom. To je sastavni našeg tela, organizma i duha, tako da mi gde god da odemo, kao puž kućicu, nosimo to nešto što nas pokreće sa sobom. U trenutku preseljenja ja nisam to doživeo kao odlazak ili napuštanje bilo čega već kao istraživanje, sa idejom da sve to što iza mene ostaje i dalje imam. Nisam imao utisak da nešto gubim, umetnike po prirodi ne drži mesto baš iz te radoznalosti i potrebe da upoznaju svet. Iza sebe sam ostavio nešto što mi je već bilo poznato pa to i nije bilo tužno. Iz iskustava ljudi koje poznajem sam shvatio da to za pojedine ipak može biti teško i neretko ta patnja traje od momenta kada osoba donese odluku o odlasku.

Na tvom putu da odmah po preseljenju nastaviš bavljenje svojim poslom se isprečila borba za egzistenciju. Na koji način si ono što si za ovih sedam godina doživeo i radio, povezao sa tvojim životnim pozivom?

-Moj primarni zadatak po dolasku u Nemačku je bila briga o deci. Suprugu je odmah po dolasku čekao posao, a ja sam to vreme iskoristio da upoznam svoju decu i posvetim im se kao otac, što zbog prirode posla do tada nisam imao priliku. Posle izvesnog vremena sam napravio jednu vrstu strategije jer sam shvatio da bih sa tim znanjem koje sam tada imao, mogao da postavim jednu, dve ili tri predstave u Nemačkoj i toj publici bih bio zanimljiv kao čovek sa Balkana koji donosi neku zanimljivost, koja bi se brzo potrošila. Hteo sam da duže trajem. Tada uviđam da bez jezika ovde nemam šta da tražim i posvećujem se učenju. Moj životni put je bio takav da sve što sam radio, radio sam kako bih stekao što više životnog iskustva koje bih primenio u pozorištu. Potpuno je nebitno čime se u određenom trenutku bavim ako to ima, a uvek ima, neku refleksiju na predstavu koju ću u budućnosti postaviti. Sav taj put je bio u službi višeg cilja, koji kad ga čovek sebi postavi, utiče na to da putovanje bude bezbolnije. I u životu kao i u pozorištu su jako velike amplitude. Vi određeno vreme pripremate predstavu zatim dolazi do premijere, to je vrhunac. Nakon toga doživljavate ili propast ili neku vrstu slave a već sutra ste opet sami i na neki način na početku, na dnu. Ista je situacija i sa dolaskom u Nemačku. Jedno jutro se budite i shvatate da ne znate da govorite, da ste na početku i da sve što znate ovde ne važi jer ne možete to da prenesete. Na trenutke je to beznadežno i tragično ali nije nepremostivo.

Kakva je po tvom mišljenju perspektiva umetnika i onih koji to nisu kada dođu u Nemačku? Šta je ono bez čega ne bi smeli da se upute ovde?

-To zavisi od toga da li osoba koja dolazi želi ovde da ostane ili dolazi na određeni period, sa idejom da se vrati. Ukoliko neko odluči da dođe i stvara na ovoj teritoriji, bio umetnik ili ne, jezik je veoma važan kao i upoznavanje ljudi, njihovog mentaliteta. Čovek mora da bude spreman na kompromis. Ako to nije slučaj, ako dolazite zbog projekta ili samo da biste zaradili novac, što je potpuno u redu, znanje engleskog jezika je sasvim dovoljno. Prva opcija, za koju sam se i sam odlučio, od vas zahteva mnogo više priprema i posvećenosti kako biste uopšte došli u situaciju da se bavite svojom profesijom. Ukoliko se integrišete u društvo, bilo kao umetnik, zdravstveni ili građevinski radnik, vi ćete naći način da date svoj doprinos iz ugla svoje profesije.

Vreme koje si proveo ovde je dovoljno da se upoznaš sa svim pozitivnim i negativnim stranama boravka u ovoj zemlji. Da li je bilo trenutaka kada si zažalio zbog svoje odluke da živiš ovde?

-Kod mene je to možda specifično ali nikada nisam imao nikakav problem sa ljudima ovde. Možda to ima veze sa pozicijom iz koje sam ja posmatrao ljude koji ovde žive i nisam očekivao da me prihvate i odmah uzmu „zdravo za gotovo“. Imao sam neku vrstu obaveze da im priđem i ukrotim ih, da im dam do znanja da sam ovde svojevoljno i da me nije doveo rat, teško siromaštvo i probam da im priđem ljudski, kako bi bili na istom nivou. Nisam upoređivao moje i njihovo shvatanje sveta jer bi to dovelo do konflikta. Život u Srbiji ili poimanje nekih stvari je često u suprotnosti sa ovdašnjim životom i shvatanjima. To je nespojivo i ukoliko bi to slepo pratili onda bismo uvek bili u nekoj vrsti sukoba. Probao sam da razumem njihov ugao gledanja, ne sa idejom da poništim sve ono što sam u sebi doneo već prosto iz vrste poštovanja, jer sam ja taj koji je došao ovde. Ovo je sredina u bogata različitostima ali mnogi odbijaju da se integrišu i zauvek ostaju zarobljeni u tom sukobu između sveta koji su „doneli“ i sveta koji su zatekli, što im otežava život.

Da li se po dolasku ljudi iz Srbije i sa Balkana uopšte, menja njihov način razmišljanja? Šta si ti po dolasku primetio?

-Među onima koji ostaju vlada jedna teška predrasuda a to je da oni koji su otišli iz Srbije ili sa Balkana, ne vole svoju zemlju. To je velika zabluda. Odlazak se smatra izdajom, to mišljenje je naročito izraženo kod starijih ljudi. Lično još uvek nisam sreo čoveka iz Srbije a da nismo razgovarali o našoj zemlji, da njegovo interesovanje nije vezano za život, porodicu, politiku, celokupno stanje u Srbiji. Svi bi mi voleli da se u našoj domovini stvari brže menjanju na bolje. Ne poznajem nikoga ko je došao ovde a da nema tu želju, bez obzira na razlog dolaska, godine. Po dolasku u Nemačku ljudima najviše nedostaje spontanost, te je potrebno pronaći ravnotežu između produktivnosti, organizovanosti i želja i doći do zadovoljstva. Ovde smo svi isti, imamo slične težnje i specifičan emotivni sklop karakterističan za naše podneblje. Ne razlikujemo se međusobno toliko koliko se zapravo razlikuju propagande koje vladaju u našim zemljama ili na Zapadu. Te naše različitosti potiču od onih koji nam daju informacije. Kada sedne čovek sa čovekom to pada u vodu i tek tada vidimo koliko smo slični. To ne važi samo za odnose ljudi sa Balkana već i za odnose sa ljudima koje ovde zatičemo. Ista situacija vezana je i za rat u Ukrajini. Odgovornost svakog pojedinca je da zauzme svoj stav, kakav god on bio.

PROČITAJTE JOŠ:

EKSKLUZIVNO, ČARLS KATER(IĆ), NAJVEĆI SRBIN MEĐU AMERIMA: Jedva čekam da pređem u pravoslavlje, da imam kuma i svoju slavu! (FOTO)

SRBIJO, BUDI PONOSNA! Naš Aleksa je jedini dva puta biran za studenta godine na čuvenom Prinstonu!

“SRBIJA JE BOLJA ZA ŽIVOT OD AMERIKE!” Branka i Milan su rođeni u Čikagu ali su nedavno ostavili sve i došli da žive u Beograd! (VIDEO)

Svih ovih godina si vredno radio, naučio jezik i potpuno se integrisao u ovo društvo. Kada si osetio da je vreme da se vratiš onome što ti zapravo jesi?

-Mala je verovatnoća da stvari koje su se meni desile čovek sam sebi priredi, bez upliva neke više sile. Ja sam iz pozorišnog sveta i jedne krajnosti otišao u drugu i ovde počeo da radim za najveću kliniku u Evropi koja se bavi estetskom hirurgijom. Da sam se trudio da pronađem najdalju tačku od one koja predstavlja ono što ja jesam i u šta verujem, mislim da ne bih napravio takav izbor. Video produkcija kojom sam se bavio je bila zamena za pozorište a opet u skladu sa mojim tadašnjim znanjem jezika. Vrlo brzo sam napredovao i došao do pozicije da vodim svoj tim sastavljen od kolega Nemaca, putovao i kroz posao upoznao različite profile ljudi. Međutim, sama ideja o tome da je spoljašnost najvažnija je u suprotnosti sa mojim shvatanjem sveta. U tom „kontra svetu“ sam stigao do vrha piramide i dokazao da i u tom korporativnom svetu, u kom kažu da se umetnici ne snalaze, mogu da se razvijam, opstanem i uspem. Tada uprkos svim beneficijama stižem do stanja duboke neispunjenosti i dobijam potvrdu da ne pripadam tu. Dao sam sebi za pravo da probam, dokažem da mogu i povučem se, kao što dajem sebi za pravo da se sutra vratim u Novi Sad. To je sloboda koja se kupuje iskustvom i trudom.

Kada bi režirao predstavu o svima koji su napustili svoju zemlju kom žanru bi ona pripadala?

-Tragikomedija je moj omiljeni žanr za koji mislim da je univerzalan. Sve što sam radio u životu je bilo u žanru tragikomedije. Radujem se toj različitosti. Ni jedan život nije samo tragedija niti je  samo komedija. Tragikomedija bi opisala i one koje su otišli, one koji su ostali a pričaju da bi otišli kao i one koji su otišli a govore da će se vratiti.

Kada u životu jednog prosečnog „gastarbajtera“ život postaje pozorište?

-„Gastarbajter“ kao pojava je vrlo često opisivan u literaturi. Postoji mnogo predstava u kojima se oni pojavljuju, koje se bave tim pitanjem migrantskog odnosa i života u nekoj drugoj zemlji. Život jeste pozorište a u slučaju jednog gastarbajtera život to postaje onda kada on uspe da stvari sagleda iz ugla publike. Kada uspe da se izmesti iz svoje uloge, promeni tačku gledišta i proba da sagleda i svoju i ostale uloge, život postaje više od problema koji on trenutno živi.

Kojim rečima bi ohrabrio sve one koji su, bilo ovde ili u Srbiji, vodeći nametnutu borbu za materijalno, zapostavili svoje snove?

-Pokušao bih da ih posavetujem da na svoj život gledaju očima deteta. Mi neke stvari zaboravljamo ali kroz decu imamo priliku da vidimo sve ono čemu se ona raduju. Onog momenta kada odrastemo mi gubimo tu naivnost, deca ne razmišljaju o tome koliko će zaraditi ovog meseca dok odrasle ta misao ubija. Iako imamo dovoljno novca ili smo čak uspeli nešto da uštedimo, nas ta misao koči. Strahovi koje odrastanjem dobijamo nam oduzimaju životnu i kreativnu energiju. Spas je u skromnosti i posvećenosti svom okruženju i talentima jer u stalnoj jurnjavi za novcem nikada ne možemo biti zadovoljni i ispunjeni.

Poređenje sa drugima ne donosi ništa dobro jer nam ni početne pozicije nisu iste. Ako nam je novac jedini motiv, uvek ćemo naći razlog da budemo nesrećni. Vreme je turbulentno, stvari se ubrzano menjanju a opiranje viru straha koji čoveka vuče na dole i ne pruža mu nikakvu realnu nadu da će biti bolje je već umetnost. Bilo bi dobro da se okrenemo realnom životu, realnim emocijama, nečemu što stvarno postoji, da pobegnemo iz lavirinta straha, nametnutih potreba i društvenih mreža, kako ne bi izgubili porodicu i ono što imamo pored sebe.

Zahvalni na intervjuu, pustili smo Bogdana da nastavi da stvara. Postavke u njegovoj režiji obišle su zemlju i region i igrane su pred publikom u više pozorišta. Njegov stvaralački opus čine pozorišne predstave, radio drame, filmovi i projekti za televiziju, za koje je nemali broj puta nagrađivan…

Evo samo nekih: *Za predstavu “Srebrna maska” – ANIMA( 2006) *Za predstavu “Kabare Ljubinko” A. Popovića – TremaFest (2008) *Prva nagrada za najbolji dokumentarni film „Still divided“ na međunarodnom filmskom festivalu „FF600“ Ljubljana (2011) *Nagrada „Sigridrug“ za najbolju predstavu na festivalu monodrame za decu (2013) *Prvo mesto za radio dramu „Aca i leptiri“, TAKTONS, Novi Sad, (2008) su samo neka od priznanja koja je dobio.

Predstava “Sterijin put u Srbe” (M. Vitezović) je po mišljenju pozorišne kritike lista “Večernje novosti”
uvrštena u pet najznačajnijih pozorišnih događaja u Srbiji u 2017.godine. Predstava “Veče sa Tinijem“ (2013, Bridžit Karpenter), više puta je izvođena u novosadskom SNP i Plus teatru, kao i “Golubija vremena” (M.Mlađenović), koja je postavljena u Narodnom pozorištu Sombor (2015), a u Nemačkoj je postavio “Dantonova smrt” (Gottfrid von Einem), u Theater Magdeburg (2018).

U Berlinu trenutno radi na postavci renomiranog pozorišnog komada.

Piše: Milica Andrić Foto: Privatna arhiva

YOU MAY LIKE