Ko je kriv što nam deca sve više liče na zveri, a ponašaju se tako već poodavno? Jesu li krivi Bajden, Amerikanci, NATO, 5G zračenja, HAARP, mediji, Ukrajinci, društvene mreže… ili ima nešto i do nas?
Poslednji slučaj iz Trstenika je šamarčina svima koji u Srbiji imaju školsku decu, a bogami i onima koji planiraju da ih imaju. Naravno, ukoliko šamar ima gde da legne, ukoliko nam je obraz i dalje na mestu… i nešto nam znači u životu.
Prvo smo imali osnovce i srednjoškolce koji maltretiraju vršnjake, od kojih su neki kasnije, nemoćni da se psihički izbore sa pritiskom, podigli ruku na sebe. A onda su osnovci i srednjoškolci počeli da nasrću na svoje profesore, da ih kinje, ponižavaju, biju, izmiču im stolice…Šta je sledeće?
DANAS TUČA, SUTRA STOLICA, PREKOSUTRA?
Nemojte se iznenaditi ukoliko već sutra đaci, ti naši svileni mezimci, počnu da otimaju profesore, da ih gepekuju i ucenjuju da im u dnevnike upišu bolje ili prelazne ocene…Ili možda traže otkup za njih, ko zna?
Ništa više nije nemoguće u zemlji u kojoj je nestalo poštovanja za one koji ga najviše trebaju, za prosvetne radnike čija je uloga, koliko god decenijama bila unižavana, što standardom i platama, što položajem, zapravo bez premca najznačajnija u jednom društvu koje želi da ima zdravu budućnost, a ne lavež hijena i zavijanje vukova.
Oni su ti čuvari vatre, lučonoše koji bi našoj deci, često raspuštenoj zaslugom nas koji ih zaboravljamo i zapostavljamo jureći za poslom i prokletim parama, trebalo da budu autoritet koga će poštovati, primer koji će slediti, reč koju će saslušati…
I kad danas vratim film, neke od najodsudnijih bitaka za moju klinačku dušu i mozak sa mnom su izvojevali ne moji roditelji, nego moji učitelji, kasnije nastavnici, profesori… Od njih sam dobio lekcije koje sam pamtio i njima se upravljao celi svoj život. U školskim klupama, ponekad bogami i zbornicama, čuo sam praktične mudrosti koje su mi mnogo značile i istesale me, ne samo kao tinejdžera i mladića, nego i kao odraslog čoveka, roditelja.
Kako učiteljima, nastavnicima i profesorima vratiti izgubljeni autoritet? (Izgubljen ponajmanje njihovom zaslugom…)
RIBA SMRDI OD GLAVE…
Uzaludno je nadati se da se društvo može suštinski promeniti samo od sebe, posle tri novinska teksta ili izbacivanjem maloletnih huligana iz Tehničke škole u Trsteniku… da će sad najednom roditelji preko noći prevaspitati decu, i uraditi ono što su propustili sve ove godine, decenije…
Promena MORA DA DOĐE ODOZGO, od glave, odakle svaka riba smrdi…I ta promena mora biti drastična jer, kao što rekoh, ona suštinski određuje budućnost jednog društva. Bez nje, ostaćemo crna rupa koja će usisavati nove generacije klinaca, koji će za koju godinu biti gori roditelji od nas koji smo već zakazali…Bar većina nas.
Dodeliti status službenog lica svim obrazovnim radnicima, što za sobom povlači najstrožu kaznenu politiku u slučaju ugrožavanja njihove bezbednosti, zdravlja ili života, jeste optimalna mera, ali ne i dovoljna. Moraju je u ovoj situaciji pratiti i druge reprekusije, koje bi predupredile svaki vid učeničkog nasilja, naročito ono psihičko, koje je i najčešće, a koje bi tek delimično bilo pokriveno dodeljivanjem statusa službenog lica prosvetarima.
Izbacivanje iz škole ne može i ne sme biti jedina mera, jer huliganima koji su u stanju da urade ono što su uradili u Trsteniku, nova škola će biti samo novi izazov, nova prilika da iskale svoje besnilo.
I ŠTA ĆEMO SAD?
Adekvatna mera, po meni, bila bi zabrana školovanja u obrazovnom sistemu Srbije. Znači, nema besplatne škole za huligane koji pređu zacrtanu granicu. Mislite da je preterano? Mislim da nije. A evo i zašto…
Ekstremne situacije traže ekstremne mere. A ovo što nam se događa nije tek usamljeni slučaj. Pre se može reći da je slučajnost to da je priča iz Trstenika isplivala u javnost. Za veliku većinu takvih i sličnih incidenata mi zapravo nikada i nismo čuli, oni su zataškani pre nego što su došli do medija.
Jedino drastične mere, poput zabrane prava na besplatno školovanje, mogle bi da utiču, prvenstveno na roditelje, pa onda i na decu.
Pa, lepo…Ako ne želiš da plaćaš svom detetu privatne škole, povedi računa o njegovom vaspitanju! Budi roditelj, u pravom smislu te reči! Finansije u tom slučaju ne bi bile jedini motiv, jer ima dosta roditelja malih nasilnika koji imaju novca da im priušte škole. Ali nešto drugo bi…
GVOZDENA RUKA…I JAVNA BRUKA
Ima u psihologiji srpske palanke nešto što se zove “javna bruka”, a njoj podjednako podležu i podjednako je se plaše i bogati i siromašni. I niko, bar velika većina roditelja, ne bi voleo da se nađe u situaciji da njegovo dete na taj način bude javno žigosano, kao nedostojno prava na obrazovanje.
Iznosim primer iz mog okruženja… U osnovnoj školi u koju je išao moj sin pre nekoliko godina jedan je osmak, odranije poznat kao nasilnik, nasrnuo na času na jednog dečaka…Profesor ga je usmeno opomenuo, a kad je video da to ne pomaže, prišao je i fizički ga odstranio, bukvalno podigao sa dečaka koji je ležao na podu. Mali siledžija se požalio roditeljima, roditelji su podneli prijavu direktoru i nastavnik je suspendovan na mesec dana.
Savet roditelja je reagovao, pobunio se, javno osudio ponašanje roditelja i tražio ekspresno vraćanje nastavnika na posao. I ne samo to…Tražili su javno izvinjenje roditelja i maloletnog huligana nastavniku. To su na kraju dobili. Slučaj je okončan tako što je nastavnik vraćen na posao a učenik dobio ukor pred isključenje iz škole.
Sve se, dakle, može kada postoje proaktivni i savesni ljudi, u ovom slučaju roditelji. Ali država ne može i ne sme da se osloni na to da će se u svakoj sličnoj situaciji stvoriti kritična masa savesnih ljudi koji će raditi njen posao. Država mora da propiše pravila na kojima će insistirati, i strogo kažnjavati odstupanja.
HUMANIZAM, BEZ ZAPADNIH STANDARDA
Naravno, država bi takav jedan Zakon, Pravilnik, kako god odluči da ga nazove…mogla da donese tek posle javne rasprave, u kojoj bi učestvovali psiholozi, pedagozi, prosvetni radnici, roditelji…svi oni koji bi imali ulogu u budućnosti srpskog obrazovanja. Bez mnogo uplitanja i uticaja novokomponovanih liberalnih zapadnih standarda, koji nude dosta trulih, politički indoktriniranih rešenja, koja su se u praksi već pokazala kao pogrešna, bolje reći pogibeljna.
Dapače, njihova primena u srpskim školama u poslednjih desetak godina, koja je prosvetnim radnicima vezala ruke a huligane zaštitila kao ugrožene vrste, u dobroj meri jer i doprinela stanju kakvog imamo danas, a koje svakim danom biva sve gore.
Fokus treba da bude stvaranje klime u kojoj bi naše škole postale inkubatori iz kojih će u život kretati mladi, obrazovani, pristojni ljudi, sa koliko je moguće ispravnim i pozitivnim pogledima na svet oko sebe. U njima moramo vratiti dostojanstvo i integritet nastavnicima i profesorima, da bi oni bili u stanju da u jednoj kontrolisanoj atmosferi daju svoj maksimum, i kao ljudi i kao profesionalci, da njihova uloga bude i humanistička i prosvetna, jer jedno bez drugog ne može.
Samo tako možemo sprečiti da sutra neka nova profesorka ne završi na podu, pod nogama obesnih učenika… I zalečiti rane onoj nesrećnoj nastavnici iz Trstenika.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Printscreen
