Connect with us

Amerika

AMERIČKI SAN JEDNOG SRBINA: Jack Dimich, od izbeglice iz teretnog vagona do Holivuda

Published

on

Najpoznatiji srpski glumac u Americi prvi put javno govori o svom uzbudljivom životu, teškim izbegličkim danima u Češkoj i Švedskoj, dolasku u Ameriku sa tuđim pasošem, druženju i saradnji sa našim i svetskim glumačkim zvezdama

Životna priča najpoznatijeg srpskog glumca u dijaspori, Željka Džeka Dimića, počinje u maloj bosanskoj varoši, Dubici, čuvenoj jer je po njoj ime dobio poslednji Austrijsko-turski rat, ali i kao rodnom mestu glumca Tike Stanića i poznatog biznismena Milana Jankovića alias Filipa Ceptera.

Od svoje rane mladosti Željko je maštao o tome da postane glumac iako je, što bi se reklo – “tikva bez korena” – niko u porodici ni okruženju nije se bavio glumom. Dapače, njegova Dubica je prvo pozorište dobila tek nedavno (i to u velikoj meri njegovom zaslugom). U toj nameri da zablista pred kamerama I na “daskama koje život znače” nije ga sprečio ni pokolebao prvi neuspeh, tačnije treći u nizu neuspešan pokušaj da upiše Akademiju dramskih umetnosti u Beogradu. Poslednji, treći put, kobne 1992.godine, dok je rat već uveliko besneo u Hrvatskoj, a senka zla je već dobro pokrila bosanske gudure.

  • Sećam se, tada mi je pukao film, ali nisam očajavao, jok – napravio sam žurku u Studenjaku! U jednom trenutku nazdravljam sa pivskom flašom u ruci i kažem raji: “Znate šta, što ste me gledali, gledali. Ali ne brinite, neću se ubit… Ova zemlja je otišla do đavola i ja odlazim, neću da budem deo toga“, priseća se tih dana u ispovesti za Serbian Times naš glumac.

Jedan poziv, onaj “koji menja sve” u pesmi Partibrejkersa, uticao je da odluku sprovede u delo po kratkom postupku.

  • Dobio sam i pozivnicu za veliku „žurku” koja se zove rat. Da se javim u jedinicu tu i tu u Bosni. Tad I tad. Pozovem telefonom oca Vlatka, kome su ustaše u onom ratu ubile oca, majku, strica, pola porodice, sve u Jasenovcu, koji se inače nalazi samo 14 kilometara od naše Dubice. On me pita: “Jel se tebi ide u rat?” Ja odgovaram: Stari, mene rat ne zanima, ali ne bih da te brukam, da ispadnem jedina kukavica među Dimićima…”Da skratimo priču”, kaže meni on. “Ako dođeš ovde, lično ću te likvidirat. Meni su sve uzeli u onom ratu. Sad imam tebe, i neću da te izgubim. Put pod noge!”

Željko je u Beogradu proveo još dva-tri meseca zaradio neki dinar preko Studentske, da mu se nađe za put. A gde da putuje, e to ni sam nije znao.

  • U Beogradu su već počele racije. Sloba (Slobodan Milošević, prim. Aut.) je naredio policiji da nas legitimiše na ulicama i kamionima vraća u Bosnu. Jedne noći sam spakovao sve u sportsku torbu i krenuo vozom prema Mađarskoj. Na granici sam se išunjao iz putničkog I uskočio u teretni voz. A u njemu natovarena  neka drva za izvoz, jbg, gde Bosanac drugo da nabasa.  Pokrijem se ciradom i probudim se u Budimpešti. Zora, pet ujutru. Presvučem se, istuširam u lavabou. Kupim kartu za Prag, Češka.
STARTUP: Željko sa Martinom Frimenom

Sa pripremljenom pričom da idem da kupujem švedske kuglične ležajeve i lažnim papirima iz zetove firme da idem na službeni put, ja pređem češku granicu. Tamo u Pragu, na Vaclavskim namestima, uzmem sobu u hotelu “Evropa”. Odem u govornicu, pozovem neke ljude da ih pitam šta se dešava u Pragu. “Česi nemaju program za izbeglice, moraš dalje, za Švedsku”, kaže mi jedan poznanik. I šta ću, sutradan kupim kartu za Malme, preko Nemačke. Na nemačkoj granici me pita policajac: “Znaš li ti da ovaj pasoš ne vredi više?” Znam, jarane, ali ja drugi nemam…

Priča o švedskim kugličnim ležajevima ga spašava deportacije na licu mesta.

  • Gledao sam kako istovaraju iz vagona naše ljude iz Bosne. “Hinaus, hinaus!”-odzvanjalo je na granici. (“Izlazi, Izlazi”, nemački, prim.autora). Nemačka policija je bila nemilosrdna. Konačno stižem do Švedske I prijavljujem se kao izbeglica iz ratnog područja. Odvedu me u logor “Crna šuma”, neku bivšu kasarnu, gde sam ostao 6 meseci, kao jedini Srbin u kampu. Oko mene Bosanci, Albanci, nešto muslimana iz Sandžaka. Prve dve nedelje su me gledali ispod oka, kao ratnog zločinca, neko je pustio buvu das am napravio neki belaj u Bosni pa sam jedno vreme strepio kad naveče legnem. Posle su se stvari malo smirile, kad su videli da nisam zver. Dođe lepo vreme, počnemo da igramo fudbal. Mene pozovu da igram za albanski tim. Bosanci I Sandžaklije su imali svoje ekipe. I ja na prvoj utakmici dam 3 gola. Svojima.

Tako je Željko svoj prvi film odigrao, bolje reći preživeo, još pre nego što je krenuo na prvi čas glume. A od namere da upiše studije glume u Švedskoj odustao je vrlo brzo. Komplikovan jezik, ali pravo komplikovan, što bi rekao Đura iz Nadrealista. Na posletku se vratio u Prag.

  • Nabasam tamo na neki bilijar klub, da popijem pivu. Kad tamo za šankom stoji bivši fudbaler NK Zagreba Đeko, momak iz mešovitog braka koji je zbrisao iz Hrvatske. Pita me “Bi li prodavao žetone za bilijar? Od 5 do 1 noću, za 20 maraka. Može, prihvatim oberučke.  Spavao sam te prve noći na stolu za bilijar, stavio neku ćebad preko, da me ne žulja. Sutradan sam počeo da radim dnevnu smenu u piceriji. Za 30 maraka.
U IME OCA: Željko i Sergej dogurali do kandidature za Oskara

U Pragu je ostao sve do marta 1994 kada sa lažnim papirima, kupljenim pasošem, odlazi za Ameriku.

  • Sletim na JFK I javim se iz govornice bivšoj devojci. Ona mi ne veruje da sam uspeo da prođem sa tuđim papirima. Kasnije sam sve to priznao američkoj Imigracionoj službi, ali su bili popustljivi, jer su znali da je rat i da se tamo odakle dolazim gine.

U Njujorku je u početku zarađivao za život kao đubretarac, iznosio smeće, svaku noć. A onda je počeo da pravi kapućino u lokalu jednog Albanca sa Kosova, naučio konobarski zanat.

  • Dve godine I dva meseca kasnije konačno dobijem pismo da dođem na razgovor za polizički azil, što je bilo neuobičajeno dugo čekanje. Ispostavilo se da su me bili zaboravili negde u ladici. Sva sreća. Jer sam zbog tog njihovog propusta dobio otvorene dve opcije – da tužim državu I tražim odštetu, ili da moj slučaj ide po ubrzanom postupku. Izabrao sam, naravno, ovo drugo. Za 15 dana mi je stiglo pismo za radnu dozvolu I SSN (social security number). Za 6 meseci sam dobio Zelenu kartu.
NAJDRAŽA ULOGA: Jack Dimich kao Nikola Tesla

Maja 1997.godine na prijemnom ispitu na čuvenoj glumačkoj akademiji “Li Strazberg” u Njujorku, kao priču po izboru, pored Čehovljevog Ivanova, odlučio je da pred komisijom izgovori monodramu “Aerodrom” , zapravo da opiše kako je sa dokumentima drugog čoveka ušao u Ameriku.  

  • Završim ja svoje a oni kažu: “Dobar vam je Čehov, ali ko je napisao ovaj “Aerodrom” ? Kažem, niko, to mi se stvarno dogodilo. “Mladi gospodine, mi ne primamo lažove”, obratila mi se jedna profesorka. A šta ako govorim istinu?- suprotstavim se ja. Hoćete li me primiti ako dokažem da jesam izbeglica…? Na izlasku iz sale prišao mi je moj budući profesor Majkl i rekao: “Što se mene tiče, vi ste primljeni”. Inače, taj Majkl je bio kouč Džeku Nikolsonu punih 4 godine. Posle sam ga na kafi pitao zašto je tako brzo prelomio da me primi, iako je ostao još jedan krug.”Bio si toliko ubedljiv da sam stvarno pomislio da je to nekakav dramski tekst”.

Na prvom času, na predstavljanju novih studenata se rasplakao, nije bio u stanju da izgovori svoje ime.

  • Izvinite, rekao sam kad sam malo uhvatio daha, ali ja sam na ovo čekao ceo život. Profesor mi je tada dao ime Džek, zato što nije mogao da izgovori Željko. “You know  what? Fuck that shit. You are Jack!”.  Tako sam postao Jack Dimich, dobio scensko ime. U pasošu je ipak ostalo Željko, to je granica koja se ne prelazi. I tako… Studije glume sam plaćao praveći kapućino. Engleski mi je tada bio katastrofa. Profesorka mi je rekla da sam najgori slučaj koga je ikada imala. A kasnije sam u seriji “Hawai 5.0” igrao Amerikanca rođenog u Nju Džersiju.

Koliko je velika stvar kada neko uspe da upiše Li Strazberg akademiju govori I činjenica da pre Željka u tome nikada nije uspeo nijedan glumac sa naših prostora. On je, takođe, i član Actors Studija, kao jedini Balkanac.

EMIGRANTI: Sa Žarkom Lauševićem
  • U Americi imaš million glumaca, od toga samo njih 4-5.000 su članovi Actorsa. Ali to ne ide preko noći, moraš da prođeš kroz sito I rešeto. Prvo sam preporučen, onda čekaš poziv da odeš na razgovor, pa prijemni, pa drugi krug…kao da si na Akademiji.

U Velikoj jabuci je tokom studentskih dana upoznao svog budućeg velikog prijatelja Bobija Moreska, dobitnika Oskara za scenario filma “Crash”.

  • Bobi, Bruno Kirbi, koji je igrao u “Kumu”, i ja smo radilii zajedno predstavu početkom 2000-tih u Njujorku. To su bili sjajni dani…

Tokom ovih godina Željko je imao prilike da radi ali i da se druži sa svim našim glumcima koji su karijeru gradili u Americi, od Radeta Šerbedžije, sa kojim se viđao u Los Anđelesu, u pauzama snimanja filmova sa Stenlijem Kjubrikom I Gajom Ričijem, Tomom Kruzom i Nikol Kidman, kod Adema u ćevabdžinici.

  • Sa Mirom Furlan sam radio “Turneju” Gorana Markovića. Sa Sergejem Trifunovićem sam snimio kratki film “U ime sina”, sa kojim smo bili kandidati za Oskara, pobedili na 23 festivala… To je ujedno bila I moja prva glavna uloga.

Ipak, najdužu i najplodniju saradnju je imao sa još jednim emigrantom po volji I muci sudbine.

  • Sa Žarkom Lauševićem sam radio predstavu “Emigranti”. Moj profesor Majkl mi je jednog dana dao Brožekov tekst I kazao kako bi to dobro zvučalo na mom jeziku. Podsetilo ga je na moju priču sa prijemnog, na onaj moj “Aerodrom”. Tražio sam tako nekog našeg glumca po Njujorku i slučajno naleteo na Žarka. Preko nekih Crnogoraca iz Nikšića, koji su radili sa njim. Sećam se, otišli smo na piće, doneo sam mu tekst, a on će meni : “Pa ja znam ovaj tekst, ovo je odlično!” Adaptirao sam “Emigrante” na srpski i poslao mu po tom Cnogorcu. Radio je Žarko tada na građevini, mučio se da preživi. Krenemo sa probama, i tako 8 meseci, 18 izvođenja. Gostovali smo u Čikagu, Bostonu, Klivlendu… Trebali smo sa predstavom krenuti na turneju u Evropu. A onda je Žarku preinačena sudska odluka, pa je morao ponovo u ilegalu.

Željko je proteklih godina ostvario značajnu karijeru u Americi. Glumio je pored Lusi Liu u “Elementary”, sa Martinom Frimanom u “Startup”, sarađivao je sa Elizabet Šu I Selenom Gomez u “Behaving badly”. Svakako jedno od najinteresantnijih iskustava bilo je gostovanje u dve epizode Netflixovog “Lilehamera”, gde je glumio kriminalca Dinu iz Njujorka. Tom prilikom je upoznao slavnog glumca i muzičara, Stivena van Zanta, koji se proslavio ulogom u “Sopranovima”, a ljubitelji rokenrola ga znaju i kao gitaristu Brus Springstinovog “E-street banda”

BEHAVING BADLY: Željko i Selena Gomez na promociji TV serije
  • Pored toga što je glumio, Stiven je I producirao “Lilehamer”. Bio je divan prema meni. Kao da smo čuvali ovce. Nakon snimanja zvao me je na koncert Brusa Springstina u Las Vegasu, gde sam bio njegov gost. Fantastičan lik.

Publika u Čikagu nedavno je imala prilike da ga vidi u monodrami Josipa Pejakovića “Oj živote” koja ga intimno vraća u krajeve od kojih je potekao, one bosanske gudure sa početka priče. Među dobre I jednostavne ljude sa teškim sudbinama.

-To mi je jedan od omiljenijih tekstova još od srednje škole. Tek kad sam počeo da igram, video sam koliko je to teška I divna priča. Izgubim u proseku dve kile za nastup, od sve te muke začinjene smehom. Ali je I veliko zadovoljstvo igrati pred našim ljudima ovde. A ja pred svaku predstavu osećam kako imam obavezu da ih za tih 50 minuta vratim tamo odakle su došli, to je moja misija.

ELEMENTARY: Snimao seriju sa holivudskom lepoticom Lusi Liu

Željko iliti Džek ističe kako nije zaboravio ko je i odakle je. Uvek se rado vraća rodnom mestu, Dubici, podno istorijske Kozare.

-Otvorio sam 2009.godine pozorište u Dubici, prvo u svom rodnom gradu, upravo sa Pejakovićevom predstavom. Tražio sam da u školu glume prime 12 djece, od svake nacionalnosti podjednako. To je bio moj dug kraju u kome sam rođen I odrastao. A ponosan sam na taj kraj… Fudbaler Marko Marin je iz Dubice, kao i moj divni kolega i sjajni glumac Tika Stanić. Jeste li znali da je i vođa dizajnerskog tima Ferarija momak rodom iz mog grada? – sija od zadovoljstva dok se hvali poznatim sugrađanima.

Trenutno snima visokobudžetnu HBO seriju “ Outpost” na čije setove odlazi u – Beograd. Postapokalipsa, motorizovane bande. Nešto kao Mad Max, samo za novu generaciju. Uskoro počinje da radi na projektu „Ključ“, (The Key), italijansko-crnogorsko-srpskoj koprodukciji, političkom trileru koji govori o sprezi Vatikana i mafije, gde glumi kardinala- negativca. Za tu ulogu se specijalno sprema, pošto u filmu govori italijanski. Našao je i profesora, izvesnog Tonija iz Padove, koga svako veče zove telefonom da „obnovi gradivo“. Već u maju ponovo ide za Srbiju, gde snima novu sezonu „Vojne akademije“.

GOST NA KONCERT SPRINGSTINA: sa Stivenom Van Zantom glumio u “Lilehameru”
  • Glumim na tri jezika, ali onaj moj, maternji, mi je najvažniji. Treba se prilagođavati životu u Americi u svakoj prilici, učiti i napredovati, ali ne po cenu da se zaboravi ono svoje. Često znam da kažem kako volim svoju maćehu Ameriku, govorim na četiri dijalekta američkog engleskog, ali sebi najbolje dam oduška kada u Sarajevu glumim u „Konaku kod Hilde“, ili kad snimam „Ubice mog oca“ u Beogradu. To je moja krv, moja raja,moj Balkan.

Džek Dimić ima počasno državljanstvo Republike Srbije, mada, po spostvenom priznanju,  nikad nije imao adresu u Beogradu.

-Dobio sam ga, tako mi piše u pismu, zbog širenja našeg jezika i kulture u Americi. Kad izlazim na scenu koncentrišem se da odradim svoj lik, to je moja profesija, ali sam svestan da kao Željko Dimić imam i misionarsku ulogu da ove naše ljude podsetim na jezik i kulturu koju su ostavili iza sebe. I to nikad ne gubim iz vida.

PROFESOR ZVAO DA SE IZVINI ŠTO ME NIJE PRIMIO NA KLASU

Godine 1992. Željko je bezuspešno pokušao da se upiše na Fakukltet dramskih umetnika, u klasi profesora Vlade Jevtovića. I nije uspeo. A onda se sasvim nenadano, godinama kasnije, susreo sa nesuđenim mentorom…

  • Gostujem tako pre neku godinu kod Velje Pavlovića u emisiji “Nivo 23” i kažem kako sam odbijen u klasi Vlade Jeftovića. Izlazim iz studija, organizatorka mi kaže da imam telefonsku vezu. Profesor Jevtović. Čovek me je pozvao da mi se izvini. Divan gest. Kaže: “Željko, nije mi jasno kako mi se to desilo. Zamisli da te ja nisam primio, a ovi na Li Strazbergu jesu. “ Kažem mu: Nema veze, profesore, bilo pa prošlo. Možda ste vi ipak bili u pravu, možda ja I nisam za ovo, šeretski, kako mu I nalažu bosanski geni, završava Željko Džek Dimić svoju životnu priču. Čije ćemo nove epizode tek gledati…

PONOSAN ŠTO JE DEO “TESLINOG NARODA”

Džek Dimić je vrlo ponosan na činjenicu da je imao prilike da glumi Nikolu Teslu u dokumentarnom filmu “Teslin narod” njegovog imenjaka, režisera Željka Mitrovića:

– “Teslin narod” je film o ljudima koji su, baš kao i ja, sticajem raznih okolnosti, napuštali otadžbinu i svoje snove gradili u Americi. Ali ono što jeste važno je tio da nikada nisu zaboravljali zemlju iz koje su potekli. Ta ljubav je bila toliko moćna da su je prenosili generacijama koje dolaze. Ovaj film pokazuje tu neraskidivu vezu sa otadžbinom…

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement