Connect with us

Istorija

AMERIČKE AVANTURE MOME KAPORA: Četnički piknik, uplakani Nobelovac i poljubac Erike Jong

Published

on

Sarajlija s titulom „najbeogradskijeg pisca“, začetnik džins literature, novinar, radio-voditelj, putopisac, scenarista, strasni zaljubljenik u Adu, vino i žene, tvorac devize da za dobar štos vredi poginuti, bestseler pisac Momo Kapor bio je i svetski putnik.

Obilazio je mnoge destinacije, tragajući za inspiracijom i likovima, ali Amerika zauzima posebno mesto na njegovoj emotivnoj, pa i profesionalnoj mapi. Svoju drugu suprugu Ljiljanu, s kojom je ostao do kraja života, je zavoleo u Njujorku.

Prvi put su se sreli u Knez Mihailovoj, to je bila Momina štrafta, a  Ljiljana je tuda išla na fakultet, studirala je istoriju umetnosti.

-Ipak, naša ljubav se desila u Njujorku. Kao u Trifoovom filmu ’Nežna koža’, samo je kod nas bio srećan kraj jer smo ostali zajedno – priseća se Ljiljana Kapor.

– Posle tog prvog susreta, malo udvaranja, i perioda kad se nismo viđali, našli smo se na večeri u Beogradu, kod njegovog prijatelja Marija Fanelija, povodom završetka neke televizijske serije. Tada sam bila u vezi sa zgodnim Fanelijevim pomoćnikom režije iz Novog Sada, Duletom Mušickim. Onda me je Moma, pogledom u stilu ’otkud vi ovde’, rekavši da sutra putuje u Njujork, zamolio da mu kada budem dolazila za tri dana, donesem sve beogradske novine.

SMUVAO STJUARDESU NA NOVINE: Momo sa suprugom Ljiljanom Kapor

Kapor je za sebe govorio da je toliko lak pisac da kada ulazi u lift ne pali se lampica i ne može da krene jer nema dovoljnu težinu, ali zato kad uđe Oskar Davičo sa svojim romanima lift propada. Zato je njegove knjige nosio sa sobom kada duva košava da ne bi odleteo. Kada su ga pitali koliko u njegovim knjigama ima autobiografskih elemenata citirao je Flobera: „Madam Bovari, to sam ja“.

Tada je po nekoliko meseci slikao kod Laleta Đurića u njegovom njujorškom ateljeu, a ja sam, kao stjuardesa na interkontinentalnim letovima, letela svuda i trudila se da što češće budem u Njujorku. Posle tri dana donela sam mu novine, ali mislim da je to bila samo njegova fora da se opet vidimo. Kada su ga kasnije pitali kako smo se upoznali, on je to objasnio na svoj način: ’Tako sam te 1982. video jednu lepu stjuardesu u avionu, a pošto sam se bojao letenja, zamolio sam je da me drži za ruku.’

I stvarno sam ga držala za ruku, do poslednjeg dana. Kad god smo gledali ’Nežnu kožu’, govorila sam: ’Ipak sam bolje prošla od Nikol, stjuardese koja na letu za Lisabon sreće književnika i svoju veliku ljubav Pjera – nisam na kraju morala da te ubijem.’

Madam Bovari, to sam ja!

Kapor je za sebe govorio da je toliko lak pisac da kada ulazi u lift ne pali se lampica i ne može da krene jer nema dovoljnu težinu, ali zato kad uđe Oskar Davičo sa svojim romanima lift propada. Zato je njegove knjige nosio sa sobom kada duva košava da ne bi odleteo. Kada su ga pitali koliko u njegovim knjigama ima autobiografskih elemenata citirao je Flobera: „Madam Bovari, to sam ja“.  

LEGENDE BEOGRADSKOG ASFALTA: Momo Kapor i Dušan Prelević

„Nemojte se izvinjavati što ne znate engleski. To je normalno. Ovde je za vreme rata živeo Bertold Breht. Voleo sam ga. Bio je u Americi pet godina, a ni reči engleskog nije naučio. Jednom sam ga pitao zašto. Odgovorio mi je: ’Veruj mi, imam teškoće kada pišem i na nemačkom’.“

Govorio je da je novinarstvo najbolja profesija na svetu ako se na vreme pobegne iz nje. A pre nego što je pobegao intervjuisao je mnogo značajnog sveta. Iako nije dobro govorio engleski, to ga nije sprečavalo da po Americi juri razne svetske face. Kada je intervjuisao Sola Beloua poveo je sa sobom prijateljicu Svetlanu Ston kao prevodioca jer nije bio siguran u svoje znanje jezika. Pisac mu je rekao:

„Nemojte se izvinjavati što ne znate engleski. To je normalno. Ovde je za vreme rata živeo Bertold Breht. Voleo sam ga. Bio je u Americi pet godina, a ni reči engleskog nije naučio. Jednom sam ga pitao zašto. Odgovorio mi je: ’Veruj mi, imam teškoće kada pišem i na nemačkom’.“

Kapor je kasnije piscima koji su se hvalili da znaju pet, šest jezika savetovao da se zaposle na recepciji „Hajata“, jer obično tamo traže takve.

Taj intervju sa Belouom bio je neposredno nakon što je dobio Nobelovu nagradu, i nobelovac je pristao samo zato što će biti štampan u Politici. (Eto, šta je nekada davno, davno, bila Politika. op.aut) Svetlana i Moma su na putu do Pete avenije, do foajea hotela „Šeraton“ kupili fotoaparat „idiot“.

Zatekli su pisca u razgovoru sa sinom iz jednog od njegovih mnogobrojnih brakova, koji mu je nabijao osećaj krivice. Nobelovac je bio uplakan. Rekao im je ljubazno da ne želi da se slika i da će im njegov literarni agent dati službene fotografije. Onda se iznenada predomislio, pristao je, pod jednim uslovom, da fotografije odnesu Jari Ribnikar – „da vidi šta je preostalo od mene“.

Tada je Moma shvatio da su njih dvoje imali ljubavnu aferu kada je on pedesetih godina dolazio u Beograd a ona važila za uzbudljivu ženu, pravu „džepnu veneru“. Čim se vratio iz Amerike, Kapor je pozvao Jaru Ribnikar u „Klub književnika“ da joj da fotografije. Samo je odmahnula rukom: „Ah, siroti Sol! Šta ima da ostane od ljubavi?“

Poljubac Erike Jong

Erika Jong je Kapora posle svetskog bestselera “Strah od letenja” sačekala u svojoj brvnari, velikoj kao dvorac, na nekoj američkoj planini. Tu je opet sa Svetlanom Ston, u ulozi prevodioca, proveo celu noć. Erika im je pravila pitu od jabuka, kada joj se požalio da u Jugoslaviji ima neku političku frku i da hoće da ga obese, poklonila mu je svoju knjigu poezije, nacrtala vešala i napisala: „Nisi dobar pisac ako ne žele da te obese“. Onda je nacrtao njen portret u jednom potezu, i ona ga je poljubila. To je i bio naslov intervjua: „Poljubila me Erika Jong.“

Momo Kapor je sa ponosom isticao da je prvi od posleratnih Jugoslovena pronašao izgubljenu princezu Jelisavetu Karađorđević i to na nekom njujorškom partiju 1977. godine.

„Ugledavši je, osetio sam se kao u nekoj bajci o siromašnom svinjaru i princezi iz Andersenovih knjiga. Bila je toliko lepa, da sam zaboravio da sam obrenovićevac po ubeđenju, pa sam postao vatreni karađorđevićevac.“

Ona mu je bila inspiracija za roman “Zoe”.

U potrazi za inspiracijom završio na četničkom pikniku u Torontu i zbog toga mu je suđeno u Zagrebu, suđenje je trajalo godinu dana, a on je predlagao da se održi na stadionu Maksimir jer je bilo toliko zainteresovanog sveta

„Tako sam navukao na vrat gomilu tajnih policajaca i diplomatskih špijuna, koji su već znali da se neizmerno divim princezi. Pisac kao pisac; mi uvek posmatramo sami sebe i mislimo: može li od ovoga da se napravi roman? Tema je bila veličanstvena, ona koja se sreće samo jedanput u životu. Počeo sam da pišem tu knjigu još u avionu na aerodromu Kenedi – nikada brže nisam preleteo okean. Onda sam utvrdio da sam zaboravio kako se zovu neke ulice, neki džez-orkestri, izvesni ljudi i jela u ’Đinu’ na Leksington aveniji, pa sam se vratio u Njujork i počeo da sakupljam jelovnike, vizitkarte, planove grada i pozorišne programe sa Brodveja. Naravno, princeza Jelisaveta je bila samo tema – ostalo je pripadalo nekim drugim njujorškim damama iz visokog društva. Ideološka kritika me je sasekla, jer su kritičari u ličnosti diktatora Kozilije prepoznali Broza. Zato su i bili plaćeni, zar ne? Zaista, izgledalo je kao da će diktatura trajati večno i da se princeza nikada neće vratiti kući. Ali život nekada može da bude mnogo maštovitiji od bajke.“

Čudne stvari se događaju kada se pisac nađe u stvaralačkoj krizi. To obično biva između dve knjige, kada misle da nikada više neće napisati novi roman, i onda izazivaju đavola, naprosto traže da se nešto dogodi, kako bi „rodili“ knjigu. Kapora je ta pošast spopala sredinom osamdesetih. Tako je u potrazi za inspiracijom završio na četničkom pikniku u Torontu i zbog toga mu je suđeno u Zagrebu, suđenje je trajalo godinu dana, a on je predlagao da se održi na stadionu Maksimir jer je bilo toliko zainteresovanog sveta.

Četnički piknik bez paradajza

Bio je u Njujorku kada mu se javila četnička organizacija s molbom da održi predavanje. Supruga Ljiljana ga je odvezla na aerodrom „La Gvardija“ i tu su se napili jer je avion kasnio, a njemu je bilo posebno drago iz dva razloga: hteo je da bude što duže sa Ljiljanom, a i prijalo mu je što i njihovi, a ne samo naši, avioni kasne. Pili su duple „bloody mary“, ali bez paradajza.

O tom četničkom pikniku i suđenju počeo je da piše knjigu, ali nije daleko odmakao jer se ispostavilo da to i nije neka tema. Posle se tešio kako je i njegov prijatelj Skender Kulenović, po nalogu, 1946. godine počeo da piše veliki roman o potrebi da seljaci uđu u radničke zadruge. To je zamislio kao Tihi Don i na tome je radio četiri godine. Kada je završio roman, tadašnji vlastodršci su ukinuli zadruge i Skender je rukopis bacio u đubre. Isto je uradio i Kapor sa “četničkim piknikom.”

Njegov avanturizam nije imao granice i verovao je da je njegova najkraća biografija, zapravo rečenica pokojne strine:

„Da naš Momčilo slučajno poludi, ne bi mu se ništa poznalo.“

Piše: Aleksandar Đuričić Foto: Wikipedia, Privatna arhiva

Advertisement