Goran Nikolić učinio nemoguće – istrčao 77 maratona za 77 dana i tako postavio rekord koji će teško ko uspeti da obori, osim njega. Na cilju u manastiru Nova Gračanica ga dočekali mališani iz dečjeg kampa…

Ako je Filipides, onaj drevni Grk što je doneo vest o pobedi grčke vojske nad Persijancima na Maratonskom polju, pa odmah zatim preminuo od umora, postao nacionalni junak po kome je ustanovljena čak i jedna olimpijska disciplina, šta onda reći za našeg Gorana Nikolića, Srbina iz Kragujevca?! Kako nazvati njegov herojski čin? U koju ga disciplinu svrstati?

OPROSTI, FILIPIDESE…

A Goran je uradio nešto naizgled nemoguće – istrčao 77. maraton u samo 77.dana i tako oborio Ginisov rekord. Filipides je trčao zato što je morao, po vojničkoj dužnosti. Goran je trčao iako ga niko nije terao. Trčao je zato što ima veliko srce, dovoljno da u njega stane cela jedna sala u Kragujevcu, još nedovršena, i u nju sve njegove kolege paraolimpijci, koji, poput Gorana, nemaju gde da se pripremaju za takmičenja. A hteli bi da se takmiče, hteli bi da žive kao i mi.

O, da, poredeći Gorana i Filipidesa, zaboravili smo da pomenemo…Goran je takoreći slep od rođenja, jednim okom jedva da nazire (5%), dok drugim ne vidi uopšte, iako to nikada neće da prihvati kao svoj hendikep. Goran je slep, ali bolje vidi od mnogih. I ide kao cilju, ka svojoj zvezdi.

I kada su ga na kapiji Nove Gračanice dočekala deca iz manastirskog kampa, radovao se kao da je osvojio olimpijsku medalju. Čuo je njihovu graju, podelio sa njima svioju sreću.

Dok je koji minut kasnije u sobi vidao rane i žuljeve, sijao je od sreće. I već pravio planove za sledeće poduhvate.

Hiljadu puta mi je prošlo groz glavu: “Gde sad da odustanem, posle svega, da se obrukam. Stisao sam zube i Bog me je pogledao. Ovih dana je baš bio milostiv prema nama. Mom prijatelju i sapatniku, kamermanu Aksi se rodio unuk u Beču, a ja sam saznao da ću postati deda…

Goran Nikolić

-Moramo da napravimo 3D grafiku naše sale u Kragujevcu, obećali su mi studenti sa Elektrotehničkog fakulteta da će pomoći. Pa da svi vide kako izgleda to što ćemo da napravimo, da znaju ljudi da novac koji su donirali ne bacaju, da čine dobru stvar, teku reči iz njega dok se smeje, kao da u daljini gleda buduću salu, samo njegovim očima viđenu.

ISKUŠENJA I BOŽJA RUKA

Ovih je dana, priznaje, bio na velikim iskušenjima. Patike su mu napravile žuljeve, oko 60. maratona trpeo je nesnosne bolove. Ali se nekako rešio muka, našao veće patike i izgurao je do kraja.

-Hiljadu puta mi je prošlo groz glavu: “Gde sad da odustanem, posle svega, da se obrukam. Stisao sam zube i Bog me je pogledao. Ovih dana je baš bio milostiv prema nama. Mom prijatelju i sapatniku, kamermanu Aksi se rodio unuk u Beču, a ja sam saznao da ću postati deda – sin i snajka su me obradovali pozivom iz Srbije, kaže Goran Nikolić i kaže da ovu čikašku avanturu nikad neće zaboraviti, kako zbog iskušenja i prepreka na koje je nailazio, tako i zbog dobrih ljudi koje je sreo i upoznao.

-U Kragujevac se vraćam punog srca. Da pričam o onome što sam ovde doživeo. I da nastavim svoju misiju. Do kraja, do pobede, završava neumorni maratonac čija bi čelična volja mogla da posluži za primer i otvori oči mnogima od nas…

Koji samo mislimo da vidimo.

P.S. Ovde se možete upoznati sa Goranovim ciljem i pomoći mu da izgradi dvoranu za srpske paraolimpijce

Piše: Antonije Kovačević Foto&Video: Miroslav Aksentijević Aksa/G.Pikula