Rođen sam 25. januara 1977. u Beogradu. Otac Zoran bio je profesor violine, majka Lidija Kajnaco pijanista. Četvrtina krvi mi je italijanska, deda po majci Armando bio je Italijan iz Rovinja, piše Stefan Milenković u autorskoj ispovesti za Kurir.
Kao kroz maglu sećam se kako mi otac namešta ruke za violinu kao vrlo malom, od treće godine sam počeo. A sećam se i da mi je prvi nastup bio u muzičkoj školi “Kosta Manojlović” u Zemunu. Delovalo mi je da je bilo puno ljudi, a zapravo bila je to kućica u dvorištu. U toj učionici sedelo je dvadesetak ljudi, a meni se dopadala devojčica koja je bila godinu starija. Bilo mi je četiri-pet godina. Ušao sam u sobu, spreman da odsviram. Poklonio sam se i, kad sam digao pogled, video sam nju, koja sedi na tom stolu, sa strane. Noge su joj visile. I obuzeo me je neki strašan stid, samosvest da me ona sluša. Taj osećaj odgovornosti i srama i sad osećam. Obrazi su mi bili crveni. I to je prvi utisak s koncerta uživo – ne da sam izašao da sviram za ljude, nego za osobu do koje mi je stalo.
Smatrali su me čudom od deteta i, s jedne strane, deluje da sam propustio mnogo toga. Dok su se moji vršnjaci igrali, ja sam morao da vežbam sat i po do dva. To nije puno, ali jeste kad se kombinuje sa školom i zadacima. S druge strane, išao sam u normalnu školu, apsolutno sam proživeo sve što deca dožive. Zezali smo se. Eto, jednom smo otišli kod prijatelja, imao je kuću u Zemunu, blizu reke. A ja samo što sam se vratio iz Paname s mačetom, koje sam dobio na poklon kao suvenir. Testirali smo ga u njegovom vrtu ispred kuće i uništilo je sve što je tu raslo.
Veliki segment mog života u kom sam kompenzovao sve što sam izgubio u druženju na ulici bila su putovanja u zemlje u kojima moji drugovi nikada nisu bili. Koja zemlja mi je omiljena merio sam prema tome koja ima najbolje radnje sa igračkama i sale za video-igre. Španija je imala najbolje video-igre, pa roditelji mom bratu Filipu i meni daju dva dolara i po ceo dan idemo od jednog automata do drugog. Italija je imala odlične radnje s igračkama, Meksiko je bio fascinantan, Amerika zanimljiva, onako sva šarena.
LAKŠE MI JE DA ČUVAM SINA NEGO VIOLINU
Kupio sam violinu koju je 1783. napravio Đovani Batista Gvadanjini. Pojavila se na jednoj aukciji pre četiri godine, koštala je više od plejstejšna, a manje od spejs-šatla. Ne volim da pričam o parama, ali ne zaboravite da radim od svoje osme godine. Odležala je svoje, 50 godina je bila u nekoj familiji u Francuskoj. Kako nije prodata na aukciji, kupio sam je preko dilera vrednih instrumenata, jer oni su ti koji kontrolišu tržište. Dobio sam tu privilegiju da budem njen istorijski čuvar jer je postojala 234 godine pre mene. To je svetska baština i samo u jednom trenutku možete biti njen čuvar. Verujte da mi je lakše da čuvam Nikolu nego violinu, na njega manje moram da pazim.
Pre nje sam imao “stradivarija” na pozajmici. Mecene, banke, osiguravajuća društva, a nekada i države, imaju kolekcije izuzetno vrednih instrumenata i daju ih na pozajmicu mladim talentima, jer oni moraju da se sviraju. Udruženje Stradivari iz Čikaga dalo mi je da koristim tri godine violinu iz 1702.
Pred Reganom 1987, Gorbačovom 1988, papom Jovanom Pavlom 1991. svirao sam kao klinac. Čuo sam za njih, govorili su mi da su face, ali nije mi to bilo toliko važno. Regan je bio veoma topao, srdačan, čestitao mi je. I Gorbačov – ista stvar. Oni se transformišu i postanu više ljudi u trenutku kad se suoče s detetom. Taj osećaj mi je ostao zauvek urezan više nego osećaj dok sviram.
Prvu simpatiju imao sam u osnovnoj školi. I to je ostalo platonski, ništa se nije desilo. Bio sam u taboru s mojim pajtašima, jedan je voleo šah, drugi da slika, a ja svirao violinu, a sve to nije bilo popularno. Drugi su trenirali fudbal u Zvezdi, a nisam ni bio najviši u razredu. Neki deo mene jeste zbog toga patio. Ali posle, naravno, kako to u životu biva, neverovatno je videti kako su se te ličnosti razvile, a dokle sam ja došao.
S nekih 15 godina, odmah nakon osnovne škole, kad sam već krenuo na akademiju, desila se prva ljubav. Prvi poljubac: “Vau, šta je ovo?! Šta se dešava?!” Išli smo na predstavu, čiji mi je naziv “Buba u uhu” bio smešan. To je moja prva predstava. Izgleda da je bilo neophodno da me devojka izvuče da bih otišao u teatar.
Roditelji su me pustili da imam ventile jer su znali da ono što radim i što se od mene zahteva ipak nije prirodno, ni normalno za dete. I da nisam imao te ventile, sada ne bih bio ovde. Stalno sam vozio skejt. Dobro se sećam kako su me pretukli na Platou kod Filozofskog. Bilo je to nekoliko meseci pre nego što smo 1992. napustili Srbiju i otišli u Italiju. Plato je bio krcat, vežbao sam preskačući neku kutiju i prišao mi je neki klinac, uneo mi se u lice. Dignem skejt, opali mi šamar, iza njega još trojica. Počeli su da me šutiraju, pao sam na zemlju. Šutirali su me pred punim Platoom, niko nije prstom mrdnuo. Tek posle su mi pomogli, nisam mogao da dišem. Trauma. Kad smo se preselili u Italiju, rešio sam da nikad više neću da budem žrtva bezumog nasilja.
SPOJIO SAM NESPOJIVO S NELETOM KARAJLIĆEM
Klasika je sama kriva za to što je postala uštogljena. Pa i sami kompozitori i izvođači od pre 100 godina nisu svirali samo za plemiće i kraljeve. U jednom trenutku videlo se da se ne stvara nova publika tako lako, pa se strategija morala dosta promeniti, i jeste. Rok el klasiko sa Neletom Karajlićem i koncert na Tašu 21. juna u Beogradu spoj je nespojivog, simbioza dva sveta. Znatiželjan sam, nemam ograničenja u glavi, nemam straha od eksperimentisanja, pogotovu kad je nešto izazovno kao ovo. Uz pomoć mlade kompozitorke Ane Krstajić, koja je bila prevodilac iz naših muzičkih svetova, povezali smo elemente koji do sada nisu bili povezivani – klasika i pesme Zabranjenog pušenja spojene su tako da se taj šav i ne vidi, ne primećuje.
Šest dana posle toga, kad sam se malo oporavio, a naravno ništa nisam rekao roditeljima, modrice sam imao samo po telu jer sam rukama pokrio lice, vraćam se na skejt. Brat Filip i ja se vozimo ispred Kolarca, tu je bila neka cev koju smo koristili da se spuštamo. Brat je namešta, ja čekam svoj red i neko mi s leđa uzima skejt. Pa i bratu, koji to nije ni opazio. Trojica ih je bilo i pobegli su niz ulicu. Pokisli, peške se vraćamo na Plato, gde su me gazili šest dana pre toga. I dolaze oni od pre šest dana: “Ej, Milenkoviću”, a ja kažem: “Pusti nas!” Pošto su me prebili, sad sam ja njihov i regrutuju njih 20 sa raznim oruđima i oružjima, traže da im pokažem gde su nam ukrali skejtove! Apsurd Beograda 90-ih! Strašna nelagoda.
U Italiju smo otišli zbog mnogo okolnosti, ne samo moje violine. Filip je neko s kim sam najbliži, čujemo se konstantno, iako je on, kada sam ja 1997. otišao za Njujork, ostao u Italiji, gde i dan-danas živi.
Kad sam došao u Njujork, imao sam pauzu od godinu dana bez fizičke aktivnosti. Jedina stvar koju sam znao bio je kik-boks i na internetu sam tražio nešto tako, pa našao sambo. Primetim i da nekoliko ljudi govori ruski, što mi je na neki način bilo blisko. Sambo je samoodbrana bez oružja, a kombat sambo je stvoren za specijalne sovjetske jedinice. Jedan od tih specijalaca, Aleksander Barakov, koji je, nažalost, preminuo prošle godine, bio mi je u Njujorku kao očinska figura i uzeo me je pod svoje, skoro pet godina. Postao sam majstor kombat samboa i bio potpredsednik američke sambo organizacije.
Čelistkinju Ani Aznavurijan upoznao sam na Džulijardu, u Njujorku, te prve godine studija. Bilo mi je 20 godina. Sve je to bilo mladalački, delili smo i strast prema muzici, što nam je bilo dovoljno. Skoro 10 godina bili smo u vezi. Ali se između 20. i 30. godine mnogo toga promenilo. Bilo je jasno da naši životi idu u različitim pravcima, ja sam i dalje imao avanturistički duh, dok je ona težila stabilnosti. Ostali smo prijatelji i posle razvoda. Sve je to bilo bez trzavica, mada sam video kako ljudi lako postanu ogorčeni kad su povređeni. Ona se posle ponovo udala, rodila dvoje dece, pa razvela. Čestitala mi je kad sam dobio sina.
Kad se naviknete da budete s jednom osobom, i posle razvoda tražite isto. Trebalo mi je jedno šest meseci pre nego što sam se počeo trezniti i shvatio da to ne moram da tražim u svakome. Ni te druge osobe ne traže životnog partnera. Potom se nisam ograničavao. I nisam imao nekakav zacrtan plan.
ZBOG ZARĐALOG LANCA GODINU DANA NISAM MOGAO DA SE USPRAVIM
Sa 30 godina mi se to desilo, nisam mogao da se uspravim duže od pola sata. Godinu dana sam poluživeo. Imao sam problem s granom koja štiti kičmenu moždinu, likvor je negde curio. Kad drastično curi, kad se uspraviš, umesto da mozak pluta, on tone nadole i pritiska nerve, strašni su to bolovi. Pretpostavljam da mi se to desilo jer sam vezivao motor i vukao zarđali lanac i katanac, pa jako potegao. I krenuo je pritisak u ušima, kao da ste u avionu, sve jača i jača glavobolja, mučnina. Sledećeg jutra sam putovao za Sijetl iz Njujorka i nisam mogao da držim uspravno glavu. Pošto je to relativno retko stanje, nisu bili ni sigurni šta je sa mnom ni nakon sedam-osam meseci, ne znam ni koliko je neurologa, jedan tim hirurga rekao da je problem kod pršljenova T-11 i T-12, ali da ne znaju sigurno dok ne otvore. Nikada nisam imao operaciju, sve mi je bilo zastrašujuće, a sad još i neka eksperimentalna. Hvala bogu, uspeli su to da zakrpe. Potom mi je trebalo skoro godinu dana da se oporavim, i psihički i fizički.
A onda se desilo da sam u Zagrebu bio na nekoj salsi i plesao s nekom devojkom. I sine mi da je to fenomenalan način da ostvariš kontakt sa pripadnicom ženskog pola. Pa se setim da je jedan od mojih najboljih prijatelja, Filipinac Fil Kortez, instruktor tanga. I pišem mu da hoću da naučim tango, a on odgovara: “Ko je ona?” Nakon dve-tri lekcije potpuno sam zaboravio svoj originalni motiv i tango mi je postao opsesija. U torbi sam uvek nosio cipele za koncert i cipele za ples.
Skoro dve godine kasnije desila se Banjaluka i Gorica Grozdanić, moja druga supruga. Bilo je to tokom turneje s Edinom Karomazovim. Ona je studirala gitaru, znala Edina, pozdravili su se u garderobi i odmah me je privukla. Nakon koncerta organizovali su u moju čast ples i doveli mi damu koja je neki tango šampion. Ali je ta divna i jadna devojka plesala sportski tango i nikako nam nije išlo, pa sam iskoristio priliku da celo veče plešem s Goricom.
Do pandemije sam godišnje bio po 200 dana na putu. Kad je uveden lokdaun, sedeli smo kod kuće u SAD i postao sam opsednut kuvanjem. Stalno sam gledao videe i spremao razne pasta, rižota, supe, pekao torte i kolače. Bio je i jedan s marcipanom i puslicom na vrhu.
Nikola se rodio usred kovida, 25. aprila 2020, pa je zato u Americi bilo pravilo da ako uđete sa ženom u bolnicu, ne smete izlaziti dok se sve ne završi. I u toj sobi sam bio tri dana i tri noći. Ne mogu da kažem da je gledanje porođaja nešto o čemu sam sanjao. Štaviše, mislio sam da ću se provući da ne budem tu. U pola šest ujutru babica je ušla u sobu: “Ajmo, beba hoće napolje!” A ja sam se pravio da spavam na kauču, računajući da me niko neće primetiti, da će zaboraviti da postojim. Sve su pripremili i ona će meni: “Ajde, tata!” Vau, prvi put mi je neko rekao tata! Asistirao sam Gorici tri i po sata! I prvog minuta je bilo: “Šta ja ovde radim?” Ali, iskreno, fascinantan je ceo taj proces, neopisiv. Taj trenutak i ti talasi kontrakcija, kako priroda uredi sve. A kad sam video bebu, bilo mi je smešno. Nestvarno.
A zašto Nikola? Zato što nekoliko meseci nismo mogli da se odlučimo za ime, pa čak i kad se rodio, i dalje ga nismo imali. Drugog dana uđe sestra sa papirima: “Dajte kako se zove beba.” I mi: “Ajde Nikola”.
Bilo je perioda kad sam bio usamljen. Na putu skoro svaki dan, u nekom drugom hotelu, kada se završi halabuka posle koncerta, na kraju – ništa. Sam si. Gledaš da odspavaš nešto jer krećeš u pet ujutru. Ostane neka praznina, nemaš više energije da ideš u sledeći grad, na sledeći koncert. Sad imam porodicu i dom u Novom Sadu. To je neprocenjivo. Imam tu bazu iz koje idem negde na dva-tri dana.
Kažu da sam lud što sam se vratio u Srbiju. Niko ne bi trebalo da objašnjava zašto se vratio u svoju zemlju, bez obzira na to kakva je. I da je najgora na svetu, a nije. Skoro 30 godina bio sam u inostranstvu i uradio sve što sam hteo. U Italiji, Njujorku, Ilinoju, u najboljim školama, na najboljim pozicijama. Ali idem za onim što me ispunjava, za sledećim izazovom gde mogu da budem kreativan. Ovde je izazov. A i ne razmišljam isto kao pre 10 godina. S godinama, s rođenjem našeg sina, shvatio sam da ipak, a što se tokom korone videlo, kontakt preko Skajpa ne može da zameni fizičku blizinu. Hteo sam da budemo bliži familiji, na našem terenu. Razmišljao sam o Evropi, nije samo Srbija bila u igri. Ali sve jače i jače osećao sam potrebu da se koncentrišem i na naše studente i mlade talente. Svojom vidljivošću i njima mogu da dam veću vidljivost i tako doprinesem popularizaciji klasične muzike kod nas.
OBOŽAVAM DA SKAČEM PADOBRANOM, ALI SE I DALJE PLAŠIM DA SE POPNEM NA MERDEVINE
Uvek sam se plašio visine, bio sam ubeđen da bih se već u avionu onesvestio ako bih probao padobranstvo. A onda mesec dana pred festival kamerne muzike u Kaliforniji, umetnički direktor, Irac, koji je imao 600 skokova, sve muzičare pozvao je da zajedno proslavimo njegov rođendan i skočimo. Odmah sam odgovorio da nema šanse, da je to za terminalno bolesne i one kojima je svejedno. A ja sam imao samo 31, bilo je to godinu nakon operacije. Ali pola nas muzičara mislilo je da nas nikad više neće zvati na festival ako ne skočimo. I onda ko će prvi? Ja ću! I skočili smo moja tadašnja žena Ani i ja. Ona je prva ispala iz aviona: “Vau, ode mi žena kroz vrata!” A ja nisam bio spreman, al’ odoh i ja. Sećam se buke i da su mi se sušila usta, pa sam stalno oblizivao usne. U jednom trenutku doleteo je padobranac, fotograf. Samo plutaš, kao na dušeku od vazduha. Onda je doleteo još jedan! Otkud sad ovaj?! Ispostavilo se da je to Danilo Dadić, naš iz Beča, skočio ne bi li se sa mnom slikao u slobodnom padu. Pošto visiš u tom vremenu, nemaš osećaj opasnosti. Od tada obožavam da skačem padobranom, ali se i dalje plašim da se popnem na merdevine.
Generalno, ne pijem. Ne bih mogao da držim ritam i da se oporavljam od pića. Ali u društvu znam da popijem koktele – prljavi martini ili old fešn. Volim i stare narodnjake. Omiljene su mi “Opa, opa!” od Luisa i Silvanina “Šta će mi život”.
Nisam imao nikakvu tugu, tragediju, ali su mi devedesete bile trauma. Išao sam na internacionalna takmičenja svaki put pod nekom drugom zastavom i drugim imenom države. Bio sam povređen, ali to me je i hranilo i motivisalo da pokažem da imamo nešto i te kako pozitivno i lepo, a ne samo rat i košmare.
U vojsku nisam išao, ali sam vojnik od svoje osme godine. Vojnik violine, klasične muzike. Inače, u familiji imam pet vojnih lica, pa imam taj mentalitet discipline, volim rutinu, proceduru, ali ne prezam ni da krenem u opasnost.
Imao sam raznih neuspeha, uopšte ih se ne brojim. Sve su to samo lekcije. Život gledam kao celinu i da sam u datom trenutku neko ko nastoji najbolje da uradi ono što je planirao. I to podrazumeva sve, i uzbrdo i nizbrdo, i uspeh i neuspeh. Ako nisam uspeo, ja bolje nisam mogao. Nije poenta da se zadržavam na tome, već da razmišljam šta je sledeće, šta iz toga mogu da naučim. A toga je puno. Linija u životu uopšte nije prava.
U svakom od nas je deo univerzuma, te božanske energije i neograničenog potencijala. Ja sam samo uvek uporno radio na tome, nekad i po osam sati dnevno vežbao. To su tehnike u suštini, to nije nikakva posebna sposobnost. Ali treba hteti. Imamo mnogo potencijala da možemo više. U nekim segmentima to je očigledno. Recimo, kada ljudi vežbaju svoje telo, pa vidite da postaje jače, brže, drugo telo. Um se isto tako može vežbati, ali i emotivnost. Sve to funkcioniše kao celina. Fasciniran sam tim ljudskim potencijalom, kako se neki ljudi razviju ne da bi bili bolji, nego su znatiželjni dokle mogu da stignu.
Verujem i da je univerzum kao veliko ogledalo, refleksija naših misli i da vraća ono što puštamo u etar. I ako imamo negativne misli i anticipacije, to će se reflektovati i često će nam se događati negativne stvari. Ljudi se nekad plaše da razmišljaju pozitivno jer misle da će nešto loše da se desi. Nekako je lakše da se ne nadaš, a ne da se nadaš pozitivnom, pa da ne uspeš.
Uradio sam već dosta, mogu sada i da stanem. Ali u mojoj prirodi nije da stojim. Često zaboravimo da time što radimo treba druge da usrećimo, da tih sat i po do dva na koncertu ljudi zaborave, slušaju neku drugu priču kroz muziku. To je moja misija. Možda će se pričati ove ili one priče kad me ne bude, ali ako bilo ko može da kaže: “On je dotakao život ovih ili onih ljudi” ili da sam, ako ništa drugo, motivisao publiku da razmišlja o nečemu lepom – ja sam svoju misiju postigao.
JOGA – TERAPIJA DO KRAJA ŽIVOTA
Joga je ušla u moj život nakon operacije, kada sam odlučio da nikad više neću da imam problem sa kičmom. Inače, počinjao sam je nekoliko puta u životu i svaki put odustajao jer nisam mogao da uradim “lotos” nakon dve nedelje. Ali joga je sistem i odlučio sam da ću to terapeutski da radim do kraja života.
PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:
Izvor: Kurir.rs
Foto: Privatna arhiva / Kurir / Nebojša Babić
