Connect with us

intervju

ŽIVOTNA ISPOVEST STEFANA MILENKOVIĆA: Zašto sam otišao iz Srbije, a onda se vratio

Published

on

Stefan Milenković je retka vrsta umetnika u Srbiji, jer je uspeo da do statusa opštepoznate megazvezde stigne baveći se nečim poput klasične muzike. Ipak, Milenković je ovih dana otvorio dušu i progovorio o stvarima o kojima ne govori tako često.

U nekoj vrsti životne ispovesti, on je u podcastu Tačka povratka govorio o svom novom životu u Novom Sadu, svojoj mladoj porodici, ali i o izazovima koje donosi teret „deteta-genija“. Ako je ikome palo na pamet da mu je tokom svih ovih godina bilo lako, grdno se vara. Da, vanserijski talenat je svakako tu, kao što znaju sada već generacije ljubitelja klasike na čitavom ex-Yu prostoru, ali iza lakoće kojom on svira violinu kriju se sati, dani, meseci, godine i decenije mukotrpnog rada.

Stefan je prvi put imao veliku selidbu s 20 godina, 1997, kada je došao u Njujork.

-Bio je to veliki korak u nepoznato. Tome je prethodila selidba iz Beograda u Italiju, pa iz Italije u Ameriku, pa u Americi iz jednog stana u drugi, a onda u drugu državu… Drago mi je da sam se vratio u Evropu, s bazom u Srbiji i Novom Sadu. Osećam da konačno živim tamo gde pripadam, gde imam jaku emotivnu bazu. Iako sam u sebi to razdvojio, mislim da je to neophodno kao mehanizam svih onih koji puno putuju. Kada sam u punoj sezoni, ja sam na putu 200 dana u godini. Onda moraš imati sposobnost da se emotivno odvojiš od nekih stvari i staviš ih na „pauzu“. Rekao bih da sam tek po povratku ovde shvatio da mi je falilo da budem u svojoj zemlji, da se snažnije povežem sa starim prijateljima, a tu mi žive i majka i otac. Želeo sam i da naš klinac odrasta tu. Mnoge stvari iz mog detinjstva u Srbiji su stale s 15,5 godina i nastavile se u Italiji. Sada, kad sam se vratio ovde, vraćaju mi se uspomene iz detinjstva. Nemam iluzije da to može da bude i sada tako, za naše dete, ali ima mnogo stvari koje su mi toliko poznate. Mislim da će i njemu to koristiti, jer tu smo mi, koji možemo da mu garantujemo okruženje ljubavi. To je sve veoma dragoceno – priča Stefan.

Povratak posle 30 godina

Odrastanje uz profesionalnu posvećenost nečemu tako zahtevnom kao što je klasika imalo je ozbiljne izazove. On danas kaže da mu je teško da objektivno sagleda taj životni period.

-Iz mog ugla, to je bila dualnost između veoma jasne ozbiljnosti i posvećenosti instrumentu, a to mi je usađeno kao radna etika; s druge strane, kada nisam morao da vežbam ili putujem negde zbog koncerata, interesovale su me samo igrice, igračke, društvo… Bilo mi je to sve prilično normalno, a kada sa današnje distance gledam na taj period, jasno je da je to bilo daleko od normalnog. Srastao sam s tim, s tom jednom idejom „Stefana Milenkovića“. Išao sam u školu „Vladimir Nazor“ u Zemunu, mislim da se sada zove „Gornja varoš“. Pre neki dan smo imali 30 godina mature, a neke ljude nisam video, eto, 30 godina. I to bih propustio da nisam bio tu! A sada mi je celo to iskustvo zaokruženo i jako mi je drago zbog toga – kaže Stefan Milenković za podcast Tačka povratka.

Veliki umetnik je veoma svestan tereta koji nije nosio sam on dok je kao dečak osvajao koncertne dvorane širom sveta. Deo tog tereta osetili su i klinci širom bivše zemlje kojima su roditelji kao nedostižan uzor često postavljali upravo čudesnog violinistu iz Beograda. Danas se on na to samo slatko smeje, uz dozu skromnosti.

-Izvinjavam se svima onima kojima su roditelji govorili kad su bili mali: Evo vidi kako on svira, a šta ti radiš?! – kaže Milenković uz smeh.

Koliko je u tome iskren svedoči i činjenica da on prvi od svog sinčića ne očekuje da obavezno nastavi očevim stopama. Tvrdi da supruga i on neće ništa forsirati, ali da ostavlja otvorenu mogućnost da će ga muzika ipak privući.

– Da li će nešto svirati? Nisam užasno strastven prema tome. Ali, koncept zanimanja nije više isti kao pre 20-30 godina. Neka se on sada vere po drveću, a već je počeo, pa ćemo videti na šta će biti usmeren – kaže Milenković.

Odlazak iz Srbije

Pitanje koje se neumitno nameće kada se govori o njegovom životu u inostranstvu jeste šta mu je najviše nedostajalo i da li je osećao nostalgiju. Odgovor maestra je pomalo iznenađujuć.

-Ja sam već do tada imao specifičan život. Dosta rano sam morao da sprovedem emotivno „otkidanje“. Nisam se vezivao za ideju nostalgije. Imao sam uvek sposobnost da se programiram na nešto, a ne znam da li je to dobro ili loše. Ako znam da moram da hodam po vatri, ja ću se programirati na to, ali na taj način da se ne vežem emotivno. Tako je bilo s odlaskom u Ameriku, odlaskom od kuće na turneje i koncerte… Radio sam svesno i nesvesno na tome da nemam previše stvari koje mi non-stop fale ili me izjedaju. Jer, ako živim u tom razdoru, tenziji i izjedanju, onda sam možda na pogrešnom mestu. Onda ne bi ni trebalo da budem negde drugde, nego tu. Ali, ako sam ja mentalno bio spreman da odem, a bio sam, iako je to bilo teško za familiju i prijatelje, bio sam spreman da se otvorim potpuno novom i drugačijem načinu života. S druge strane, nosio sam u sebi nukleus oko kojeg gravitira ceo moj život, a to je violina. U tom smislu, nije se ništa drastično promenilo. Jedan faktor je to što se sve dešavalo u vreme koje nije bilo srećno za nas, a to su rane devedesete. Tih poslednjih meseci 1992. bilo je strašno – bile su svuda bande oko nas. Vozili smo skejt, a svet oko nas je postajao sve godi i gori. Ne mogu da kažem da sam hteo da odem, jer mi to nije padalo na pamet kao klincu od 15 godina. Ali, moji roditelji su počeli da razmišljaju o tome. Bilo je velikih problema, od viza, poniženja u ambasadama, nestašica… Ja više nisam mogao da budem violinista u takvom svetu. To je bio znak da nešto mora da se menja – iskren je Milenković.

A kako je izgledao jedan dan Stefana Milenkovića na Džulijardu, svetlosnim godinama udaljenom od užasa koji se tih godina odvijao na Balkanu?

-Vežbao bih od 8.30 do 12.30, a posle od 15 do 19. Između bih jeo i malo se odmarao i to je, manje-više, to! – otkriva Stefan uz smeh.

I na moru – violina!

Za sitne životne radosti često doslovno nije bilo vremena. Čak i na godišnjem odmoru on bi „prošvercovao“ violinu i vežbao!

-Tek nedavno sam počeo da otkrivam koncept klasičnog godišnjeg odmora. Nikad to nisam ranije radio na taj način. Kada bismo kao familija otišli negde leti, to je uvek bilo povezano s koncertima. A ako odemo negde gde ja dve nedelje ne radim apsolutno ništa, a da se onda vratim nazad u violinu, meni je dugo bila strana. Meni treba po sedam dana da se vratim na posao, na koncerte. Zato sam i na neka najnebuloznija mesta na koja smo išli na odmor, ja sam uvek nosio violinu! Ne treba bi odsustvo violine za odmor. Više mi treba neaktivnost. Tu su onda razni moji hobiji koji su donekle portabilni i intenzivni, kao što je padobranstvo. A dovoljno mi je jedan ili dva dana da negde odem i skačem. Uradim 2, 3 ili 4 skoka i to me resetuje – kaže Stefan.

Profesionalniu život Stefana Milenkovića danas ispunjava rad u novoj koncertnoj dvorani u Novom Sadu, gde je umetnički direktor. Drugi deo je pedagogija, jer on je neko ko predaje skoro 25 godina.

Foto: Damir Dervišagić / Kurir

-Veoma mi je bitno da studentima koji su moja odgovornost pružim maksimalno dobar trening i okruženje za razvoj. Moj san i vizija je da iskoristim svoju vidljivost na ovim prostorima da povećam dostupnost klasične muzike što većem broju ljudi. To već radim kroz projekat Gudačka reprezentacija mladih izvođača u saradnji sa platformom Srbija stvara, koji je originalno napravljen za predstavljanje u Dubaiju, ali je nastavio da živi. Želim da mladi ovde vide da imaju čemu da streme. Mi tako dobijamo više regruta za dobar trening i školovanje. Imamo mnogo dobrih profesora, a ja želim da tome doprinesem koliko god mogu – kaže Milenković.

Samuraj klasike: San o Fondaciji „Stefan Milenković“

Stefan Milenković ima još jedan san, a to je da pokrene svoju fondaciju. Fondacija „Stefan Milenković“ bi se prevashodno bavila pomaganjem mladim muzičarima, kroz pozajmice instrumenata i gudala. Cilj je da instrumente i gudala, a onda i stipendije, budu omogućene našim mladim umetnicima.

-Mislim da nema boljeg načina da se jedna zemlja predstavi nego kroz umetnost, muziku i mlade ljude koji su odlučili da se posvete nečemu što je skoro pa jedna utopija i što nije moderno. Mnogo je težak taj put, treba se posvetiti instrumentu koji zahteva godine posvećenosti, da biste na kraju bili klasični umetnik. Ali, ja to shvatam kao posvećivanje čuvanju istorije, kao neko ko radi samurajske mačeve, katane kao pre 1.000 godina. Tako i ovde, vi i telom, umom i emocijom preuzimate na sebe jedan deo istorije i nosite ga dalje. Svako ko se odluči na taj put, od mene ima najveći mogući respekt. Moramo im dati sve što možemo – kaže Stefan Milenković.

Život genijalnih muzičara poput Stefana nadahnjuje i druge umetnike, pa i ne čudi što striming platforme poput Netfliksa, HBO-a i Diznija sve više snimaju ambiciozne i bogate biografske filmove i serije o muzičarima. Otud i logično pitanje za Stefana: Ako se snimi film po tvom životu, koga želiš da vidiš kao glavnog glumca i zašto Miloša Bikovića?

-Hahahaha! Pa, jest vala! Može! Nedavno sam baš imao ponudu i upravo je sad razmatram. Jedan poznati italijanski reditelj me je pitao da li želim da glumim sebe u filmu o meni. Sad bi trebalo da pročitam taj scenario. Možda bi trebalo prvo da igram sebe, ali, eto, Miloše brate, slobodno! – kaže Stefan uz smeh.

Knjiga koja mi je promenila život

Smiren i artikulisan, Stefan Milenković odmah odaje utisak osobe koja mnogo čita. Kako čovek s tako žestokim dnevnim rasporedom uopšte stiže da čita? Odgovor je jednostavan.

-Nekoliko puta sam ljudima poklanjao „Razgovore s Bogom“ Nila Donalda Volša. Ta knjiga je u moj život došla u pravom trenutku, ranih 2000-ih. To se podudarilo s početkom mog života u Njujorku i predavanja na Džulijardu, kada sam upoznao Perlmana, počeo da treniram rusku borilačku veštinu combat sambo, koju sam potom trenirao 5 godina i stekao zvanje majstora… Ta knjiga mi je otvorila vidike. Morate je pročitati da biste videli o čemu se radi. U suštini, to je jedan razgovor sa sobom. To je i dijalog s Majstorom u nama. Jer, svi mi imamo urođenu mudrost koju posedujemo, ali je često zatrpana i uspavana, ali je i te kako prisutna. Veoma sam to uprostio. Knjiga mi je u tom trenutku promenila život. A čitao sam dosta u tom periodu. Dostigao sam 3 knjige nedeljno, to mi je rekord. Tada nisam bio zaboden u mobilni telefon, nego sam u metrou, putujući iz Kvinsa na Džulijard čitao – otkriva Stefan.

Izvor: Nova/Tačka povratka

Advertisement