Dušanov zakonik (Zakon blagovjernago cara Stefana) je najznačajniji pravni spomenik srpske države iz doba Nemanjića. Donet je na saboru u Skoplju 1349. godine (prvih 135 članova), a dopunjen na saboru u Seru 1354. sa još 66 članova, tako da ima ukupno 201 član.
Original Dušanovog zakonika nije sačuvan, ali su se sačuvali mnogobrojni prepisi (preko 20) u periodu od XIV do XVI veka. To svedoči o njegovoj primeni ne samo u srednjem veku, već i kasnije pod Turcima u okviru crkve.
Dušanov zakonik je pisan na narodnom, starosrpskom jeziku, za razliku od drugih zakonika tog doba koji su pisani latinskim jezikom. Dušanov zakonik nije u potpunosti originalno delo, postoje brojni izvori iz kojih su članovi preuzimani: staro slovensko i srpsko običajno pravo, ranije povelje srpskih vladara, vizantijsko pravo, statuti primorskih gradova.
Jedan od najvažnijih zadataka Dušanovog zakonika bio je da učvrsti prostranu Dušanovu državu, da ujednači pravne propise različitih oblasti carstva i zbliži novoosvojene gradove i oblasti.
Po svom sadržaju Dušanov zakonik pretstavlja skup propisa iz raznih oblasti prava. Najviše je u njemu propisa o uređenju države, o organima vlasti — o vladaru i vlasteli, svetovnoj i crkvenoj, o njihovim obavezama i pravima, o njihovim međusobnim odnosima i njihovim odnosima prema sebrima.
Posle propisa o državnom i društvenom uređenju, u Dušanovom zakoniku najviše je odredaba o krivičnim delima i kaznama.
Zakonikom su predviđene većinom vrlo stroge kazne za krađe i razbojništva, za paljevinu u selu i van sela, za povredu tuđih granica i uopšte povredu tuđe zemljišne svojine.
Zakonikom se propisuju kazne za krivična dela protiv ličnosti, za ubistva, za telesnu povredu, za silovanje, za uvredu delom i rečju.
Najzad, Dušanov zakonik, naročito u prvim svojim članovima, naređuje da se kazne svi oni koji rade protiv crkve ili ne poštuju crkvene propise, ali je ujedno i strog prema crkvenim nepočinstvima.
Tako se u članu 13, koji nosi naziv O episkopima, kaže:
I mitropoliti, i episkopi, i igumani, da se ne postavljaju mitom. I ko
se nađe da je mitom postavio mitropolita, ili episkopa, ili igumana,
da je proklet i onaj koji ga je postavio.
Zakonik reguliše nasilje u porodici, ali i generalno. U delu 53. O nasilju, veli:
Ako koji vlastelin uzme vlastelinku silom, da mu se obe ruke otseku i
nos sareže; ako li sebar uzme silom vlastelinku, da se obesi, akoli
svoju drugu uzme silom, da mu se obe ruke otseku i nos sareže. (sebar – sluga, prim.aut)
Car Dušan u 14.veku predviđa smrtnu kaznu samo u slučaju ubistva članova porodice:
Ako ubije vlastelin sebra u gradu, ili užupi, ili u katunu, da plati
tisuću perpera, ako li sebar vlastelina ubije, da mu se obe ruke otseku i
da plati trista perpera.
Ko se nađe da je ubio oca, ili mater, ili brata, ili čedos voje, da se taj
ubica sažeže na ognju.
Zakonikom je uveden i sistem sudske porote, čija brojnost je zavisila od dela za koje se sudi…
Otsada unapred da je porota i za mnogo i za malo:
za veliko delo da su dvadeset i četiri porotnika, a za pomanju krivicu
dvanaest, a za malo delo šest porotnika. I ti porotnici da nisu vlasni
nikoga izmiriti, osim da opravdaju ili opet da okrive. I da je svaka
porota u crkvi, i pop uodeždama da ih zakune, i u poroti kamo se
većina kunu, i koga većina opravda, tima da se veruje.
Car Dušan je ukinuo trgovinu zlatom i zlatarski zanat, osim u posebnim slučajevima:
Zlatara u župama po zemlji carevoj nigde da nije, osim u trgovima gde
je postavio car novac kovati.
Elektronsku verziju Dušanovog zakonika možete preuzeti na linku http://bit.ly/16kdPJs.
Tekst: Serbian Times Foto: Dšanov zakonik
