Vilijem Nikolin bio je čovek koji je kroz život, iako ovenčan slavom kao ratni heroj iz Drugog svetskog rata, a docnije i kao uvaženi američki diplomata koji je imao zapaženu ulogu u velikim krizama poput Mađarske revolucije, Kubanske krize i Vijetnamskog rata, prošao tiho.

To je možda i razlog zašto do sada nije velikim slovima upisan u Aleju besmrtnih Srba i ušao u udžbenike istorije, gde mu je svakako mesto. Iako su iza njega ostala velika dela, poput spašavanja 62.000 srpskih izbeglica, kojima je lično omogućio dolazak u Ameriku i priliku da otpočnu novi život dostojan čoveka, njegovo ime je retko ko od Vas čuo.

Ovo je prilika da taj propust ispravimo…i da legenda o njemu nastavi da živi.

U prošlom tekstu bavili smo se njegovim detinjstvom, kada se kao dete srpskog imigranta probijao kroz život u Americi težim putem, o ocu koga je izgubio rano, prerano, o majci heroju Albanske Golgote i Solunskog fronta i njegovoj želji da postane novinar. Dalje nas put vodi kroz školovanje u Beogradu, Drugi svetski rat u kome je kao vojnik prošao strahote Severne Afrike, Sicilije i na kraju sa svojim tenkom prvi ušao u oslobođeni Rim. Posle toga sledi povratak u Ameriku, ženidba koleginicom novinarkom i povratak u Beograd, ovog puta kao diplomata.

Priču smo prekinuli u 1955. godini, kada Nikolin iz Beograda biva premešten u Generalni konzulat SAD u Minhen, gde sa mesta vicekonzula nastavlja njegovu borbu za srpski narod. U njegovu kancelariju svakodnevno stiže bezbroj zahteva Srba koji žele da idu preko okeana, u Ameriku.

O tome koliko je bio posvećen u toj borbi svedoči i sledeća situacija…

“Koliko li je još Srba odbijeno samo zbog istih razloga?”, zapitao se. Smesta kreće da radi na slučaju. Vikend provodi zatrpan gomilom aplikacija. U svakoj nailazi na isti problem. Do kraja vikenda koriguje i prosleđuje 114 srpskih aplikacija. Za deset godina službe taj broj će porasti na preko 62.000

Godina je 1955. a Nikolin slobodan vikend, umesto na pikniku, provodi u kancelariji, zatrpan aplikacijama Srba koji su se posle rata zatekli u Nemačkoj, uglavnom izbeglica po političkoj liniji i preživelih logoraša iz koncentracionih logora smrti.

Odbijeni zbog ćirilice

“U jednom trenutku prekida ga poziv stražara sa kapije. Srpska izbeglica traži da govori sa nekim u vezi njegove aplikacije za dolazak u SAD. Nikolin odlazi do kapije. Nakon nekoliko minuta razgovora obećava zemljaku da će da proveri njegov slučaj.

Vraća se u kancelariju, nalazi aplikaciju, na kojoj piše da je odbijena zbog “neodgovarajuće dokumentacije”. Zagolicalo ga je da vidi u čemu je problem. Na posletku, biva šokiran kada saznaje da je suština u tome da su neki od podnetih dokumenata napisani ćirilicom.

“Koliko li je još Srba odbijeno samo zbog istih razloga?“, zapitao se. Smesta kreće da radi na slučaju. Vikend provodi zatrpan gomilom aplikacija. U svakoj nailazi na isti problem. Do kraja vikenda koriguje i prosleđuje 114 srpskih aplikacija.

Toliki broj aplikacija ne prolazi neopaženo. Kancelaru američke ambasade u Bonu Donaldu Smitu upada u oči ova informacija. Njemu nije nepoznata situacija sa srpskim izbeglicama, između ostalog i kao stručnjaku za srpsku epsku poeziju. Zove Nikolina i pita ga zašto je procesuirao toliko aplikacija za tako kratko vreme, u čemu je štos? Nikolin mu je objasnio i gospodin Smit je bio fasciniran. Obećao mu je da će njegov trud pomenuti američkom predsedniku Dvajtu Ajzenhaueru na sastanku u Vašingtonu sledeće nedelje.

Po Smitovom povratku iz SAD Nikolin je unapređen u glavnog američkog oficira za izbeglice iz cele Nemačke i Austrije, a kasnije je ukazom predsednika Ajzenhauera, njegovog ratnog komandanta sa severnoafričkog fronta, odlikovan visokim priznanjem za izuzetne zasluge.

Na tom mestu je ostao narednih 10 godina i za to vreme je njegova kancelarija odobrila čak 62.000 zahteva Srba koji su život želeli da nastave u Americi.

Kada su 1956. Sovjeti njemu tako dobro znanim tenkovima ugušili pokušaj mađarske revolucije, Nikolin je svoju kancelariju prvo premestio u Salcburg, Austriju, a zatim sledi povratak u Jugoslaviju, gde je radio na prihvatu mađarskih izbeglica koje su u kolonama dolazile preko granice.

Srbin rešio krizu sa kubanskim imigrantima

Deset godina kasnije, kada se situacija u Evropi malo smirila, Nikolin je od američke vlade dobio novi poverljiv i težak zadatak, i opet su njegova glavna briga bila – izbeglice! Ovoga puta kubanske.

Naime, američki konzulat u Vindsoru (Kanada) bio je u to vreme glavni centar za prihvat izbeglica koje su napuštale Kastrov komunistički bastion, pošto američka vlada nije dozvoljavala da se kubanske izbeglice primaju na američkoj teritoriji. Posle tri meseca rada Nikolin je pozvao Vašington i objasnio kako je postojeća situacija neodrživa i kako bi Stejt department trebao neodložno da počne prihvat izbeglica na obalama Floride, koje su bile logična i najbliža destinacija.

Njegov predlog je ubrzo prihvaćen tako da je zahvaljujući jednom Srbinu kubanskim imigrantima znatno olakšan dolazak u SAD, a američkim poreskim obveznicima ušteđeni milioni dolara koje su plaćali na avio karte kojima su izbeglice prebacivane do Konzulata u Vindsoru.

Nakon Kanade, Nikolin je poslat na službu u Australiju, gde je u to vreme sve bilo u znaku Vijetnamskog rata. Američki vojnici su iz Sidneja slati na front u vijetnamske džungle, u suprotnom smeru stizali su kovčezi sa njihovim telima, a za najteže diplomatske zadatke Stejt Department se uvek oslanjao na prekaljeni kadar. A takav je bio Nikolin.

Vratio Okinavu Japancima

Uskoro ga šalju još bliže vijetnamskom frontu, na Okinavu, gde nekoliko godina obavlja najodgovornije dužnosti, a na kraju učestvuje i u zvaničnoj predaji ostrva koje su Amerikanci okupirali posle Drugog svetskog rata, natrag u ruke Japancima.

Okinava je bila i poslednja diplomatska misija Vilijema Nikolina. Te 1973. godine penzioniše se uz medalju za posebne zasluge Stejt departmenta i vraća u Ohajo, gde nastavlja da živi mirnim životom. Počinje da se bavi slikarstvom, a omiljena tema su mu bili srpske crkve i manastiri, čijoj se arhitekturi i svodovima divi.

Kada su ga jednom, prilikom dodele jednog priznanja, pitali na koji je detalj iz svoje biografije najponosniji, Nikolin je bez mnogo razmišljanja rekao:

-Na to što sam doveo 62.000 mojih Srba u Ameriku!

Koliki je patriota bio govori i činjenica da je i svoje penzionerske dane trošio da proširi istinu o Srbima, u vremenima kada su Amerikanci počeli da zaboravljaju stare saveznike iz dva svetska rata.

Pisma predsednicima

Kada su 1981. albanski nacionalisti digli pobunu na Kosovu, Nikolin je napisao pismo tadašnjem predsedniku SAD Ronaldu Reganu, u kome objašnjava aktuelnu situaciju na Kosmetu, ali i istorijski kontekst, te od njega traži oštru reakciju i kritiku režima u Beogradu, koji dozvoljava i podržava teror Albanaca nad Srbima, njihovim kulturnim i duhovnim dobrima, crkvama i manastirima.

Pismo na četiri strane, gde objašnjava Reganu okolnosti koje su dovele do sukoba i traži od njega reakciju možete videti ovde.

Kada je desetak godina kasnije, 1990-tih, američka administracija na čelu sa predsednikom Bilom Klintonom stala na stranu srpskih neprijatelja u građanskom ratu na području bivše Jugoslavije, Nikolin to nije mogao mirno da gleda i ćuti.

Uputio je javno pismo američkom predsedniku koje je prenelo nekoliko američkih medija, u kome žestoko kritikuje američku spoljnu politiku na Balkanu i u to vreme aktuelno bombardovanje položaja bosanskih Srba.

Pismo prenosimo u celosti…

“Kao registrovani član Demokratske partije veoma sam uznemiren kada vidim da se naša spoljna politika raspala do tačke da uništavamo Srbe hrišćane, naše saveznike u poslednjih 100 godina i da trenutno podržavamo muslimanske fundamentaliste i hrvatske fašiste koji su zvanično u ratu sa SAD.

Šta će nam istoričari reći za koju deceniju ili nekoliko godina? Reći će nam da predsednik Klinton, nakon što je potrošio 1,500 milijardi dolara na NATO i strategiju, koliko je otprilike potrošeno u periodu od 1945-1994, na posletku odlučio da u besu bombarduje našeg saveznika, srpski narod, koji je stajao uz nas u dva svetska rata. Vaši savetnici (gospodine Klinton) bi trebali to bolje da poznaju i suzdrže se od tako negativnih poteza kao što je napad na narod i naciju koja se već 600 godina bori protiv muslimanskih fundamentalista. Ispada da naftni dolari zaslepljuju našu spoljnu politiku. Velikom broju američkih državljana je jasno da se naša spoljna politika konačno našla u lošem društvu.”, piše Nikolin u pismu objavljenom 22.novembra 1994. godine.

Vilijem Nikolin je do kraja života ostao posvećeni član srpske zajednice, aktivan u radu pravoslavne crkve Svete Trojice u Jangstaunu, američka država Ohajo, čijeg je odbora bio dugogodišnjih predsednik.

Umro je 14. novembra 1997, tiho i ponosno kako je i živeo. Iza njega je ostala čitava jedna kolonija američkih Srba, koja danas po nekim procenama broji preko 300.000 ljudi, cele tri generacije potomaka ljudi koje je ovaj veliki čovek spasio iz ratnih ruševina i pružio im priliku da ostvare svoje snove.

Slava mu bila, odsad i dovijeka!

P.S. Ovaj tekst je bio pokušaj redakcije Serbian Timesa da otrgne od zaborava lik i delo gospodina Vilijema Nikolina. U njemu su korištene informacije, fotografije i dokumenti iz privatne porodične arhive o kojoj brinu njegove ćerke Gabrielle i Jennifer, kojima se ovom prilikom zahvaljujemo. Takođe, dugujemo zahvalnost Mim Bužić, divnoj gospođi i velikom srpskom patrioti, na informacijama koje su nas inspirisale da istražujemo život g.Nikolina i bez kojih ne bi ni bilo ovog teksta.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva porodice Nikolin