Connect with us

Kolumna

VIDOVDANSKI USTANAK SRBA U ČIKAGU: Kako smo pobedili naše predrasude, američko neznanje i beogradske glasine

Published

on

Srbi više ne veruju dobrim vestima. To je prvi zaključak koji je mogao da izvuče neko ko nas je, onako, sa strane, gledao prošle nedelje, dok smo se po medijima i društvenim mrežama nabeđivali oko toga da li Čikago jeste ili nije doneo proklamaciju kojom se naš Vidovdan proglašava zvaničnim praznikom trećeg po veličini američkog grada. I drugog po veličini srpskog, ako je verovati nekim procenama.

Iako sam od početka bio uključen u celu akciju i danima čuvao u “ladici” potpisani i pečatirani proglas o Vidovdanu, nestrpljivo čekajući ponedeljak i zvanično saopštenje gradonačelnice Lori Lajtfut da objavim radosnu vest na Serbian Timesu, kada se to konačno desilo našao sam se u problemu da čak i ljude koje poznajem ubedim da je informacija autentična i tačna. Džaba papir sa čikaškim grbom i četiri zvezdice u kome je “crno na belo” stajalo da će 28.jun ubuduće biti slavljen kao “crveno slovo”, mnogima je bilo lakše da poveruju tvitu, bolje rečeno tripu jednog beogradskog novinara, nego nama koji živimo na licu mesta. I ponekad ponešto znamo.

Kada sam jednu gospođu, Srpkinju sa američkom adresom, na Fejsbuku upitao: “Pa, dobro, kako to da Vam je lakše da poverujete glasinama iz Beograda nego potpisu i pečatu gradonačelnice Čikaga?, odgovorila mi je tako da sam se dobro počešao pre nego što sam joj uzvratio:

-Pa, šta ću, navikla sam da nas lažu!

I zaista, lagali su nas. Naši, naravno. Besomučno. No, je li to razlog da i ubuduće svaku pozitivnu vest dočekujemo sa skepsom i rezervom, da ne verujemo jedni drugima i gledamo se ispod oka, iz prostog razloga “što se nama lepe stvari ne deševaju“? Svakako da nije.

Jedan drugi naš zemljak, koji takođe živi u Americi, napisao je na istoj mreži:

-Ne treba nam ovo (misleći na proklamaciju čikaške gradonačelnice), neka ostave naš Vidovdan na miru!

Komentare slične po svojoj suštini sam čitao i juče, dok su Amerikanci slavili svoj Dan nezavisnosti (4th of July), i to od naših ljudi koji su sve što imaju stekli u Americi. Sve u fazonu: Nije to naš praznik! Da nije glupo i licemerno bilo bi tužno, a zapravo je i jedno i drugo i treće. Jer, zašto, pobogu, živiš u zemlji koju mrziš i čije praznike ne poštuješ?

Neću sada da tupim o tome koliko je značajno što će Vidovdan biti jedan od tek nekoliko etničkih praznika u zvaničnom kalendaru desetomilionskog Čikaga, i kakva nam to sve vrata otvara, to je i zlonamernom laiku jasno, ali ću reći tek toliko da je ovo sigurno najveća počast koju su američki Srbi doživeli još od 28.jula 1918, kada je predsednik Vudro Vilson naredio da se na jarbolu ispred Bele kuće zavijori srpska zastava, u čast našem stradalnom narodu i herojskoj vojsci. A ponajviše zahvaljujući uticaju Vilsonovog dobrog prijatelja, a našeg genijalnog naučnika, Mihajla Pupina.

I ako je Pupin pre više od jednog veka bio taj presudni tas na vagi da se Srbima prizna ono što su retki na planeti znali da zaslužujemo, ovaj put je tu ulogu odigrala naša divna i dragocena Martina Tomašević Hone, predsednica čikaške vlade, koja je sav svoj uticaj upotrebila da Srbima iz Čikaga i okoline, a verujem i celog sveta, ulepša ovaj Vidovdan. Uz njenu pomoć, ne sumnjam da ćemo sledeće godine uspeti da organizujemo i prvu Srpsku paradu na centralnim ulicama Čikaga, baš onakvu kakvu imaju Irci ili Meksikanci. Ali, o tom potom…

Dok se to ne desi, čikaški Vidovdan mogao bi da nam posluži kao dobar izgovor i inspiracija da krenemo da menjamo neke stvari u nama samima.

Prvenstveno dioptriju kroz koju već decenijama gledamo na svet, naročito “taj truli” Zapad, sa posebnim osvrtom na Sjedinjene Američke Države kao otelotvorenje sveg zla u kosmosu. Ovaj narativ, tako dominantan među Srbima od 1990-tih, već u prvoj krivini nas zakuca u zid nonsensa – statistikom koja kaže da je najveći broj nas koji smo otišli iz Srbije sreću potražio, a mnogi i pronašli, baš u nama mrskim, neprijateljskim, okupatorskim i kako smo ih sve nazivali, zemljama (?!). U kojima nas, gle čuda, niko ne mrzi, već naprotiv, pruža nam šansu da živimo život kakav zaslužujemo, već prema svojim sposobnostima. Najčešće mnogo bolji od onog koji smo živeli u otadžbini.

Naravno, niko ne spori da su u svemu lošem što nam se dešavalo proteklih 30 godina veliku ulogu odigrali svetski bumbari i birokrate kojima smo se našli na putu i čija nam politika nije išla na ruku, ali je, posle toliko godina, valjda red i da priznamo neke sopstvene greške, tačnije greške onih koje smo birali da nas vode, a koji su tu priliku koristili za lično bogaćenje, ispunjavanje sumanutih želja svojih supruga ili jednostavno nisu bili dorasli zadatku – da kormilareći srpskim brodom izbegnu oluje i pronađu mirno more – sačuvaju zemlju i narod.

I ne samo da preuzmemo odgovornost i priznamo greške, već i da prestanemo da mrzimo tek onako, reda radi, banalno i paušalno, jer nas to, pokazalo se, ne vodi nikuda. Osim u psihozu, koja bi nas jednog dana, kada dođe vakat da se donose istorijske, velike odluke, opet mogla odvesti na pogrešnu stranu. A taj smo film već gledali. I krajnje je vreme da počnemo da učimo iz sopstvenih grešaka.

Niko ne kaže da treba da oprostimo Milicu Rakić ili one mučenike u Grdeličkoj klisuri, ali je došao čas da mrtve ostavimo da počivaju u miru i počnemo da mislimo na njihove potomke, na decu koja danas rastu u Srbiji i po celom svetu, gde god je potraga za boljim životom odvela njihove roditelje i starine.

Za ovaj zaokret sa makadama mediokriteta na autoput budućnosti imamo sada, kao nikada pre, dobro more i puna jedra. Prošla su vremena kada su rat i Slobodan Milošević bile prve asocijacije na Srbiju. Danas ih to ime podseti da su od naše krvi, našeg soja, jedan Novak Đoković, Nikola Jokić, naučnica Gordana Vunjak-Novaković, svi ti sjajni sportisti, naučnici, umetnici, lekari, menadžeri velikih kompanija koji su odavno potrli onu etiketu “bad boys”-a sa kojom smo dugo inspirisali holivudsku B produkciju da likovima sa prezimenom na “ić” zamene do tada omiljene negativce, Arape i Ruse.

Imamo, dakle, sadašnjost i budućnost, ali i blistavu prošlost kojom ne mogu da se podiče ni mnogo veći evropski narodi.

I umesto što nam svaka rasprava na društvenim mrežama počinje jadikovkama nad sopstvenom sudbinom – čorbom koju su zakuvali belosvetski masoni, vlade iz senke, reptili i trilaterale, dan bi mogli da započnemo sećanjem na naše heroje i svetitelje, kojih imamo na pretek, od vitezova Kosovskog boja koji su glavama platili evropsku slobodu, preko Svetog Save, jedinog vladara koji se odrekao krune zarad milosti Božje, do junaka sa bespuća Albanije i Solunskog fronta.

Vekovima unazad gradili smo nacionalni identitet oko Lazarevog izbora da na Kosovu umesto zemaljskog izabere carstvo nebesko i poraz pretvodi u pobedu, što je, koliko god bilo plod mašte slepih guslara, ujedno predstavljalo divnu potku i kamen temeljac za vaspitavanje generacija na idealima čojstva i junaštva, onim najprečim što nam je ostalo od predaka.

Ne zaboravljajući taj herojski deseterac koji nas je kroz vekove vodio snagom Deset zapovesti, došlo je vreme da kao narod okrenemoo novu stranicu i licem koje gleda unapred krenemo u susret budućnosti. U njoj nema mesta za retrogradne teorije zavere i večne metanije o zlim silama, narodima i državama. One nam neće pomoći da od Srbije napravimo državu vrednu života potomaka i zaveta predaka, a ni našoj dijaspori da se uspravi i čvrsto stane na obe noge, te takva, snažna i ujedinjena, bude najveća podrška preporodu Srbije.

Preporodu koji mora da bude materijalni i duhovni, da napuni naše glave, duše i kolevke. Da bi jednog dana imao ko da slavi Vidovdan, u Srbiji, na Kosovu i u Čikagu.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Wikipedia

Advertisement