Connect with us

Amerika

VEROVALI ILI NE: Stare srpske pesme se čuvaju u Njujorku, naša “ROSA” stigla i do Kernegi Hola! (VIDEO)

Published

on

Kada su pre desetak godina Aleksandra Denda i Marija Stojnić, svaka svojim putem, stigle u Ameriku, nisu se poznavale niti su čule jedna za drugu, ali su delile istu strast. Strast prema muzičkoj tradiciji podneblja sa kojeg su došle, koja ih je vremenom zbližila i zahvaljujući kojoj je nastala vokalna grupa “ROSA iz Njujorka, koja neguje i čuva od zaborava muziku Srba sa različitih podneblja bivše Jugoslavije, a koja je u međuvremenu privukla veliku pažnju nastupajući u čuvenim koncertnim dvoranama poput Karnegi Hola i Kenedi centra.

No, da se vratimo malo unazad…Aleksandra je početkom decenije prešla okean da bi studirala muziku u Bostonu, na čuvenom Berkliju. Marija je u to vreme već uveliko istraživala film i nove medije na univerzitetu u Njujorku.

-Putevi su nam se ukrstili sasvim slučajno, preko telefonske žice, kada nas je zajednička prijateljica povezala povodom nekih nedoumica oko američke studentske vize, gde mi je Marija puno pomogla. Nakon nekoliko razgovora, shvatile smo da živimo na svega nekoliko sati razdaljine i dogovorile da se i lično upoznamo. Par meseci kasnije Marija je došla na moju prvu svirku u Njujorku, gde sam se preselila nakon što sam diplomirala. Tu u Velikoj jabuci je nastavilo da se razvija naše prijateljstvo. 

SVILEN KONAC: Vokalna grupa “ROSA” ima prepoznatljiv i autentičan scenski nastup

Otkud ideja da usred Njujorka formirate vokalni sastav koji će se baviti isključivo izvornom srpskom/balkanskom pesmom?

-Marija je za svoju master tezu pripremala film pod naslovom “Girl Who Opposed the Sun” – dokumentarac o srpskom tradicionalnom pevanju. Kao veliki zaljubljenik u muziku i zvuk, i sama se bavila etno pevanjem pre nego što je zakoračila u svet filma. Radeći na ovom dokumentarcu imala je prilike da sarađuje sa mnogim muzikolozima a ja sam, gledajući inserte iz njenog filma, čula arhivske terenske snimke muzike za koju nisam ni znala da postoji, a koja je integralan deo našeg kulturnog nasleđa. Jako me je fascinirao taj novi svet koji mi je njen film otkrio, posebno jer sam za vreme studija na Berkliju pevala puno tradicionalne muzike iz različitih krajeva sveta, i ovo mi se ukazalo kao neki povratak mojim muzičkim korenima. Krenule smo da sanjarimo kako bi bilo jako lepo i efektno ako bismo okupile ansambl da peva ovu muziku uživo nau premijeri Marijinog filma. Nedugo zatim, dobila sam poziv da učestvujem na festivalu koji promoviše srpsku kulturu i to nam je negde bio znak i podstrek da našu zamisao sprovedemo u delo. Pozvala sam nekoliko koleginica (koje su iz različitih zemalja) sa Berklija, sa kojima sam pevala u Bugarskom ansamblu i kojima je bila bliska ova vokalna tehnika, kao i jezik, i tako je nastala ROSA. 

Kako su izgledali ti počeci, kako su Amerikanci reagovali na Vašu muziku?

-Njujork je jedno jako zanimljivo mesto jer tu postoji toliko različitih platformi gde možete da predstavite svoj rad. Tako da smo imale priliku da predstavimo nasu muziku na raznim događima poput multi art prezentacija, eksperimentalnih instalacija, kao i na jednom od najvećih festivala balkanske muzike u Americi – “Zlatne Uste” (Golden Festival). Na takvim događajima većina publike su bili Amerikanci, kao i mnogi Njujorčani-imigranti, kojima je to bilo i prvi put da čuju muziku nalik našoj, tako da su je često doživljavali kao nešto egzotično, misteriozno, transcedentalno. Ljudi su nam neretko prilazili i imali potrebu da opišu kako je na njih uticao nas performans, i jedan od najčešćih utisaka je bio taj da im je jako dirljivo što se držimo za ruke dok pevamo, što se negde u tradiciji izvođenja ove muzike podrazumeva, a njima je bilo fascinantno. Takođe smo nastupale na različitim događajima za našu dijasporu, poput pomenutog festivala u Bostonu, kao i na benefit koncertima za poplave na Balkanu. Naša zajednica u Njujorku je brzo prepoznala vrednost projekta i tu je bilo zaista divnih ljudi koji su nam pružili podršku na samom početku. 

Grupi su se vremenom priključile članice koje, osim Astrid koja je iz Hrvatske, pretpostavljam da nisu ranije imale kontakta sa tom vrstom muzike, a dolaze iz Amerike, Argentine, Indije, Portorika… Kako je došlo do toga?

-ROSU smo osnovale 2014. i oduvek je okupljala profesionalne, akademski školovane pevače iz različitih delova sveta. Postava se vremenom menjala, a članice (osim originalne postave) su birane putem audicije. Često su nam se vokalistkinje same javljale putem Facebooka ili Instagrama, a recimo Karolina iz Argentine i Astrid iz Hrvatske su nam prišle nakon nastupa, zaintrigirane vokalnom estetikom i pitale kada primamo nove članice. 

ČUVANJE KULTURNE BAŠTINE NA VISOKOM NIVOU: Nastup u čuvenom Karnegi Holu

Pevale ste u nekim od najreprezentativnijih koncertnih prostora u SAD, od Karnegi Hola, Kenedi centra, MoMA-e…Kakve su bile reakcije publike i kritike? Ko je na tim nastupima sedeo u publici, i koga inače viđate u salama, mahom ljude sa naših prostora ili…? 

-Zanimljivo je što su sve ovde pomenute bine imale jako drugačiju publiku. Koncert u Karnegi Holu pod nazivom “Sounds of Serbia” je pre svega okupio našu dijasporu u Njujorku i njihove internacionalne kontakte. Pevati a kapela pred punom salom jedne od najakustičnijih dvorana, pred publikom koja je emotivno vezana za repertoar i sudbine koje ove pesme pričaju, je bilo izuzetno dirljivo i ispunjavajuće iskustvo. “Kenedi Centar” je imao nešto više diplomatsku publiku, a ono što je bilo posebno za nas je što je na koncert došla cela porodica (3 generacije) naše članice Šilpe (koja je iz Indije). U MoMi su većinu publike činili tinejdzeri iz državne gimnazije, nekima je nas nastup bio intrigantan, nekima pak zabavan. 

Koje pesme i iz kojih krajeva trenutno imate na svom repertoaru? Kako ih birate i pronalazite… 

-Na početku su to bile pesme do kojih je Marija dosla radeći na svom filmu, kao i repertoar koji je učila dok je studirala etno pevanje. Kasnije smo krenule da radimo i sa Draganom Tomić, etnomuzikologom, koja nas je upoznala sa nekim novim repertoarom. Cilj nam je negde da biramo manje poznate i eksponirane pesme i na taj način ih sačuvamo od zaborava. Pevamo pesme iz različitih krajeva, od istočne i jugoistočne Srbije, preko Rudnika, do Kosova, kao i delova Hercegovine i Bosne. 

Nastupile ste na “Peace First Summit”-u, gde Vas je angažovala Maja Sotero-Ng, sestra Baraka Obame…Po čemu ste upamtile to iskustvo?

-Svi mladi aktivisti koje smo uspele da upoznamo na tom događaju, i saznamo više o njihovom radu, su ostavili baš jak utisak na nas. Upoređujući Ameriku sa mestima gde smo mi odrastale, što su različiti džepovi sveta, zajedno smo zaključile koliko tu postoji više prilika i uslova za mlade ljude da jako rano krenu da se bave aktivizmom i porastu u agilne, strastvene i saosećajne lidere u svojim zajednicama.   

Da li ste već imale ponuda da objavite neki nosač zvuka, album?

-Već dugo priželjkujemo i planiramo snimanje albuma, gde bismo imale priliku da zabeležimo mnoge dragulje naše kulture koje ove pesme u sebi nose, i to u interpretaciji žena širom sveta. To je jako složen, delikatan i zahtevan proces. Ideja, vizija i nacrt su tu, a trenutno smo u potrazi za ljudima koji bi podržali ovakav projekat očuvanja srpske kulturne baštine i finansijski pomogli snimanje albuma, bez čega realizacija projekta ne bi bila moguća. 

Planirate li sa grupom da gostujete u Srbiji i da li je već bilo nekih kontakata tim povodom? 

-To bismo jako volele, posebno što bi tom prilikom mnoge od članica prvi put posetile Srbiju, i verujem da bi im to donelo jednu novu dimenziju razumevanja muzike koju pevamo. Što se konkretnih koraka tiče, pre par godina smo bile u kontaktu sa Kustendorf festivalom, i bilo bi lepo da se to realizuje, kada ponovo bude bilo bezbedno da se putuje i nastupa. Drvengrad je apsolutno magičan, i jako bih volela da ga članice ROSE posete i osete. 

U međuvremenu, Marija Stojnić se vratila u Srbiju, gde radi na svojim filmskim projektima, njen dokumentarac “Govori da bih te video” otvorio je ovogodišnji festival “Beldocs”, a prikazan je i na festivalu dokumentarnog filma u čuvenom MoMA muzeju u Njujorku. U stalnoj je vezi sa Aleksandrom i drugim članicama vokalne grupe “ROSA”, koga čine još i Šilpa Anant iz Indije, Astrid Kuljanić iz Hrvatske, Rakel Rivera iz Portorika, Karolina Mama iz Argentine i Amerikanka Džoana Šubert.

Šta još dodati o njihovoj muzici sem tople preporuke da je čujete, prepustite se i osetite. Nećete ostati ravnodušni. Garantujemo.

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva

Advertisement