Milenko Ilić iz okoline Despotovca izrađuje verne kopije manastira na isti način kako su to radili srednjovekovni majstori

Porodica pred televizorom, pratimo dešavanja u vezi s Kosovom, priča se o srpskim manastirima…

Odjednom, moj bratanac Dimitrije počinje, kao za sebe: „Dečani su najveća crkvena građevina srednjovekovne Srbije.“ A onda sve glasnije: „Nalaze se u okolini Peći, podigao ih je kralj Stefan Uroš Dečanski, a posle njegove smrti nastavio njegov sin Dušan…“ I taman kad je krenuo da ređa godine i nabraja šta sve ima u riznici, primeti kako svi šokirani zurimo u njega. „Odakle sve to znaš?“ On deklamuje dalje, pravi se važan, započinje da slaže podatke o Gračanici. Sad već mi gubimo strpljenje, majka ga prekida ljutito: „Pitam, odakle ti to?“ Mita nevešto pokušava da objasni: „Znaš ono kad nisam osvojio figuricu, kad je bio kviz, kad sam plakao…“ Postaje mučno, kao da se pravda, zamuckuje, pominje pećinu, izlet… Dižemo ruke, vraćamo se emisiji, propustili smo značajan deo…

Mitin „upad“ samo je povod za priču o Milenku, neobičnom ktitoru koji je za nekoliko godina sagradio više od 20 manastira. Kako bi sačuvao najznačajnije spomenike srpske sakralne baštine Milenko Ilić, rudarski tehničar iz okoline Despotovca, počeo je 2005. godine da izrađuje verne kopije ovih zdanja, na isti način kako su to radili srednjovekovni majstori i gotovo od istovetnog materijala. Građevine je „sadio“ u dvorištu kuće nadomak ove pomoravske varošice, pa je tako vremenom izrastao čitav park minijatura, koji je poslednjih godina postao i nezaobilazna turistička atrakcija.

SLIKA U GLAVI

Na jednom mestu 23 manastira! Kod svakog tabla sa istorijskim podacima. Istorija srpskog zlatnog srednjovekovlja! Od prošle godine tu je i jedna ruska crkva posvećena Hristovom Vaskrsenju iz moskovske oblasti, a deo parka krase moravske kuće. Sve to Milenko je napravio sam. Naravno, uz podršku porodice.

Mogu da zamislim ženu kojoj muž saopštava da će, posle 24 godine državnog službovanja u unutrašnjoj kontroli u rudniku „Resavica“, uzeti otpremninu i uložiti je u ostvarenje sna – gradiće manastire! Započeće novi život! Treba mnogo ljubavi, poverenja i snage. Divim se Slavici. Ne samo da ga je razumela, ona je postala deo tog sna; započeli su novi život.

„Mnogo pre nego što sam napustio posao u rudniku došao sam na ideju da pravim makete crkava i manastira. Tačnije, čitao sam knjigu Dušana Kamuškog u kojoj su predstavljene najznačajnije građevine u Srbiji. Gledajući u knjizi tabelu kulturno-istorijskih spomenika od izuzetnog značaja, vidim da su prvih 35 mesta sakralni objekti. Bukvalno istog trenutka u glavi mi se stvorila slika upravo ovoga što sam uradio, mada još puno toga, ako Bog da, treba da uradim. Odjednom sam zamislio sve te objekte na jednom mestu, smanjene, da se pogledom obuhvata cela građevina. I ta slika mi se nekako utisnula; vukla se danima, mesecima… Prvo stidljivo, a onda vremenom, kao da se podrazumeva da ću ja to uraditi, kao da već postoji.“

RAVANICA KAO PROBA

Kad se tako jakoj „vizuelizaciji“, kako se to naziva u popularnoj psihologiji, doda motivisanost i čvrsta vera, nije ni čudo što je Milenko, čovek koji do tada nije imao nikakve veze sa izgradnjom, tako samouvereno, dve godine kasnije, saopštio porodici šta namerava.

„Gledali su me u čudu. S obzirom na to da nikad nisam izrađivao makete, porodica je, naravno, bila skeptična. I ja sam prvo mislio da nekom stručnjaku poverim taj posao, ali ispostavilo se da moram sam! Prvo sam dao oglas i tražio nekoga ko to zna da radi. Javilo mi se mnogo ljudi, međutim, kad bih naveo šta želim, odustajali su. Onda se pojavio jedan profesor sa Arhitektonskog fakulteta iz Beograda, ali njegova cena je bila izuzetno visoka, a najavio je i da bi mu za to trebalo mnogo vremena.“

Tako Milenko odluči da radi sam. Izučava jednu po jednu građevinu, obilazi ih, pribavlja projekte…

„Moja prva maketa je crkva manastira Ravanice. I to su odredile okolnosti, za nju sam prvo pribavio projekat. Započeo sam je krajem 2004. godine, a završio u martu 2005. Ona mi je ujedno i bila probna, jer je relativno složena, pa sam razmišljao – ako budem uspeo da uradim nju, onda idem dalje, znači mogu! A ako ne, ostaće sve na ideji. Supruga mi je tada dosta pomogla. Pošto je građevinski tehničar, naučila me je da čitam projekat, što je do tada za mene bila apsolutna nepoznanica.“

Na sreću, prvo pa uspeh. Znači, može!

Prionuo je na posao. Istina, rudarski. Svaka građevina morala je u milimetar da bude verodostojna originalu. Sve su rađene u srazmeri jedan prema 17 i svaki kamen postavljen na isti način, svako okno, porta, krov… Sve je moralo da bude idealno.

SUVENIRI ZA NAJBOLJE

Park je otvoren za posetioce od aprila do novembra, a onda Milenko zatvara kapiju, smešta ova mala zdanja u ambar, ušuškava ih u najlon da bezbolno preguraju zimu i počinje da gradi neku novu maketu. Treba izgraditi svih 35, kako je to na početku zacrtao.

„Ako Bog da, zimus bi trebalo da radim Bogorodicu Gradačku. Crkva se nalazi u Čacku, ktitor je knez Stracimir, građena je od 1.180 do 1.190, nekoliko puta rušena i obnavljana. Svi podaci naći će se na tabli pored makete.“

Ovaj „manastirski kompleks“ do sada je obišlo oko 70.000 ljudi. Za mnoge ovo je jedinstvena prilika da vide neke od svetinja. Kako kaže domaćin, dolaze i mladi i stari, grupe iz inostranstva, znatiželjni mališani, nostalgični poštovaoci istorije i umetnosti.

Za đake, koji svraćaju obično kad obilaze Resavsku pećinu, Milenko je osmislio „kviz edukaciju“ kako bi im obilazak bio što interesantniji, a usput i da nešto nauče. Najbolji dobije suvenir na poklon.

Piše: Olivera Radaković za srpsko izdanje magazina Newsweek
Foto: Printscreen Youtube / Kopernikus RTV Jagodina