Desetogodišnja Jana Mihajlović iz sela Toplac kod Vranja izgubila je majku kada je imala 7 godina, a sa tatom i bakom živi u teškim uslovima, u staroj kući bez kupatila.
Njen pogled je tužan, a čak i kada se smeje, u devojčici zlatne kose tinja bol zbog gubitka sa kojim se suočila. Jana je, kada je imala 7 godina, ostala bez majke koju je neizmerno volela i sa kojom je bila beskonačno povezana. Njena mama preminula je 2018. godine posle duge borbe sa rakom dojke, dva meseca nakon što je Jana krenula u 1. razred.
Posle tragičnog događaja koji je promenio i njen, ali i život njenog oca Gorana Mihajlovića (48), malo je razloga bilo za smeh. Devojčica živi u staroj kući bez kupatila sa tatom i bakom, njegovom majkom (72), koja je ostarila i sve joj je teže da se brine o pokućstvu i unuci.
U tri prostorije, koliko ih ima u domu male Jane, nema laminata, pod je od betona, a zidovi polako počinju da se krune. Ni vode u domu ove porodice nema, nema ni sudopere, ni kuhinjskih elemenata. Goranova majka pere na ruke, vodom se snabdevaju sa obližnjeg izvora. A i nje, priča Janin otac, nekad ima, nekad ne.
– U životu su mi se samo nizale tragedije. Najpre mi je umro otac kada sam imao 16 godina, pa onda i srednji brat. Radio sam 15 godina u jednoj firmi u Vranju, kada sam saznao da mi se supruga razbolela, pa sam morao da odem odatle kako bih bio sa ženom svakog dana. Imala je karcinom dojke sa kojim se borila dve godine – započinje svoju priču Goran za Telegraf.rs.
Saznala da ima rak i da je trudna
Sve je, kaže, počelo jednog dana kada je njegova supruga pod prstima osetila kvržicu poput zrna pasulja. Najpre su joj lekari rekli da nije ništa, a potom je napipala još jedno zrno.
– Ispostavilo se da ima galopirajući tumor, a da bi priča bila još strašnija, u tom periodu je saznala i da je trudna. Lekari su joj kada je bila u 4. mesecu rekli da je to opasno i da bi najbolje bilo da se izvrši abortus – priseća se Goran nekih od najtužnijih trenutaka u životu.
Kako kaže, bili su to momenti kada mu se srce cepalo, ali su znali da je to najbolje po nju i njeno zdravlje.
– Video sam posle toga kako medicinski radnik iznosi dete u kesi i baca ga napolje. Bilo je to krajem maja 2017. godine. Sutradan je prokrvarila, bila je malaksala i lekari su rekli da mora da krene sa hemioterapijama. Polovinom juna je išla na prvu, pred drugu je počela da joj opada kosa. Imala je prelepu zlatnu kosu… – priča on sa knedlom u grlu.
Posle hemioterapija, oba tumora su se smanjila i činilo se da stvari idu na bolje. Dojka joj je odstranjena. Ipak, morala je u Niš na zračenja. Tada su usledili novi teški trenuci.
– Supruga je morala da bude odvojena od Jane dok je išla na zračenja, 27 dana. Dete mi plače kod kuće bez majke. Rekla mi je: „Ne mogu ja bez mame“. I to je nekako prošlo. Bilo je malo bolje. Stvari su se opet zakomplikovale septembra, kada je počela da se žali na leđa. Opet smo išli kod brojnih lekara, da bi se na kraju ispostavilo da se tumor pojavio na kičmi i na 5. i 6. pršljenu – opisuje Goran pakao kroz koji je njegova supruga prolazila.
„Samo da je ispratim u 1. razred“
Ponovo onkologija. Ponovo zračenje.
– Januara 2018. godine bilo joj je malo bolje, a onda bi opet klonula. I tako je vreme proticalo. Onda je došao septembar, Jana je kretala u školu. Žena mi je rekla: „Samo da je ispratim u 1. razred“. Bilo joj je sve gore. Jedva je uspela da odvede ćerkicu u školu koja je na 200 metara od naše kuće. Naduo joj se stomak. Krajem oktobra više nije mogla da hoda – navodi Janin tata.
Goran danima nije spavao, bdio je nad teško bolesnom ženom nadajući se čudu. Ipak, bolest je bila jača.
– Izgubila je govor 7. novembra, čekao se trenutak… Jana je tog dana kretala u školu, poljubila je majku po poslednji put. U 13.20 sati je supruga preminula u 39. godini. Ćerkicu smo poslali kod mog drugog brata, nismo joj još rekli šta se desilo. Sutradan je videla umrlicu na vratima kuće i pitala: „Šta će moja mama ovde?“ i ušla unutra da je traži. Bilo je preteško. Šta da vam kažem? Katastrofa – teškog srca priča samohrani otac.
Nadniči kad ima gde, pomoć 11.000 dinara
Goran je posle smrti svoje supruge, briga i sekiranja dobio šećer. To je saznao jednog dana kada mu je bilo loše i kada nije mogao da hoda.
– Lekari su rekli da imam dijabetes. U tom trenutku, kada sam završio kod lekara, šećer mi je bio 19. Jedva sam preživeo – kaže Mihajlović.
Posla, ističe, nema. Leti nadniči, zimi strahuje od onog što donosi sutra. Goranova majka ima penziju 8.000 dinara, a on dobija socijalnu pomoć koja iznosi 11.000. Tih 19.000 je sve što ova tročlana porodica ima. Najveća mu je želja da izgradi kupatilo u kući i uvede vodu, ali novca za to – nema.
– Ne verujem da bi to sveukupno izašlo više od 2.000 evra, ali ja nemam odakle. Sreća je što Jana ima besplatne udžbenike od škole, pa ne moram i o tome da brinem. Voleo bih i te sobe da sredim, na podu nema laminata, u kuhinji nema sudopere… – nabraja ovaj samohrani otac.
Uprkos svemu, Jana je veoma dobar đak. I ne traži ništa. Skromna je i povučena. Tužna. Ipak, bilo bi lepo da ima svoju sobu.
Ukoliko želite da vratite osmeh na lice male Jane i njenog tate, ali i bake, to možete učiniti putem žiro računa 170001051549200008 – Fondacija Tamara Misirlić. Svrha uplate: Pomoć za Janu.
Izvor: Telegraf.rs Foto: Fondacija “Tamara Misirlić”
