Srbija

Published 1 month ago

By Serbian Times

TRI GROBA JEDAN DO DRUGOG: Ispovest roditelja heroja sa Košara, drugog sina raznela mina, a treći preminuo od raka! (FOTO)

Istočne padine Mokre gore na Kosovu i Metohiji, do kojih se stiže uskim asfaltnim putem, kriju malo selo Suvo Grlo. To maleno selo, u opštini Srbica, krije Tomaševiće, Mihajla (77) i Miladinku (72), koji su ovoj svojoj svetoj zemlji dali ono najdraže i najvoljenije. Dali su joj sinove.

Stojadin je bio naočit, golobrad, imao je dvadeset jednu godinu. Poginuo je na Košarama 14. aprila 1999. godine. Moj sin, vojnik, deo mog srca koje još uvek kuca u ovim grudima… Dao je život za našu zemlju – priča Mihajlo Tomašević.

Sina Stojadina sahranio je na groblju iznad sela. Odatle vojnik motri na svoj narod. Mrtva straža.

Imam osećaj kao da nas odatle gleda i čuva. Odem do groblja, ostanem neko vreme, plačem u tišini. Tek što smo crninu skinuli, odjeknulo je nešto, puklo do pod nebesa. Miladinka poskoči, dohvati se za glavu i vrisnu. Poginu nam i drugi sin, Stevan. Sahranjen je pored Stojadina. I on nas odatle čuva – kaže Mihajlo.

Stevan, vredni devetnaestogodišnjak, tog dana zaorao je svoju njivu. Plugom je zakačio minu.

Na traktoru je sa Stevanom bio i jedan komšija. Obojica su nastradala. Delove tela skupljali smo ceo dan – tiho i promuklim glasom govorio je Mihajlo.

Miladinka, ranjena majka, sedela je iza supruga i slušala. Reč nije progovorila. Tek ponekad tiho bi zajecala. Mihajlov i Miladinkin treći sin, Veselin (48), umro je pre nekoliko meseci.

Pokosilo ga je ono najgore. Borio se, verovali smo da će se izvući, da će se oporaviti ali, volja Božja je bila da nam i on ode. Tri groba jedan pored drugoga – kaže Mihajlo.

On i Miladinka imaju još petoro dece, a od njih 22 unučadi. Žive od poljoprivrede, od svojih ruku.

Suvo Grlo je selo podeljeno na dva dela. Jedan deo je srpski, pripada Srbici, drugi je albanski i deo je opštine Istok. Međa je seoska reka.

-Bežali smo jedne godine, malo nakon što nam je sin poginuo na Košarama. Svi iz sela smo morali da odemo. Decu u naručja, komad hleba ako smo i to imali. Uz reku, mokri do pojasa. Pucnjava bila sve jača, selo ostalo pusto. Rekao sam ženi: „A gde ćemo, kako da ostavimo grob našeg Stojadina?” Vratismo se sutradan, a onda smo još dvojicu sinova sahranili – kaže Mihajlo.

To veče Tomaševići, njihova deca, rođaci i komšije proveli su u šumi. Promrzli, mokri. Nisu smeli ni vatru da zapale.

Tomaševići imaju dva hektara zemlje, toliko i obrađuju. Nekada su od komšija iznajmljivali parcele, obrađivali ih, sadili i sejali… Nekada su imali 15 krava, na desetine ovaca. Nekada, a danas u štali čuvaju kravu i tele. Za njih, kažu, sasvim dovoljno.

Mihajlo se seća dana kada su deca trčkarala oko njega. Kao da je to juče bilo. Sinovi pomagali ocu, kćeri bile u kući sa majkom.

Bili smo srećni, radili od jutra do mraka. Stvarali smo koru hleba i sa hlebom. Imali dosta stoke, bili veliki domaćini. Onda nas je crnina dotukla. I sada radimo, ali nevoljno, samo koliko da preživimo. Još petoro dece imamo, za njih i unučad živimo. Oni su naša snaga, Bog i oni nam dušu drže u grudima – kazao je Mihajlo.

Tomaševići su heroji, namučeni, ali ponosni. Ponosni na svoju decu, unučad. Ponosni i ranjeni.

Iznad kuće seoski put koji vodi do srpske škole, iza nje policijska stanica pored koje je na zidu ispisan grafit UČK. Grafit koji svedoči o zlu. Onom zlu koje je zadesilo Tomaševiće. I ne samo njih.

Mihajlo, koji je trojicu sinova dao svetoj srpskoj zemlji, ugostio nas je u svojoj kući. Među tim zidovima izrodilo se osmoro dece, izrodila se unučad. Iz te kuće je na večni počinak ispratio trojicu sinova.

Jednog dana otišao sam do groblja, sam, da niko ne zna. Odem ja tako, krijem to od Miladinke, bolje je da ne zna, da se ne sekira. Tada mi je Veselin bio živ, zdrav i prav. Kad tamo porušeni spomenici mojih sinova Stojadina i Stevana. A ljudi, kako me je to zabolelo, a kako me je to ranilo! Kao da su mi sinove opet ubili! Zašto? Ne znam – gledao je Mihajlo i nas, sekao nas pogledom punim tuge.